Фото: pravoslavie.ru

– Са архимандритом Методијем нам увек дође благослов српске Царске Лавре Хиландара и увек му се овдашњи верни народ радује. Радост и благослов сусрета обострана је. Боравак у завичају духовних горостаса и светионика вере Христове, Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина, за њега је свеколико душекористан јер „овде се њихово живо присуство осећа“. Уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, разговарали смо са оцем Методијем о томе како да живимо по узору на свете Божје људе у наше доба, а поделио је са нама и своје утиске о мисионарском заједничарењу са лекарима из Србије и Републике Српске, као и свом учешћу у прослави јубилеја Руске Православне Цркве – 1000. година присуства руског монаштва на Светој Гори.

Питање: Међ’верним народом Ваљевске епархије увек сте радо виђени. Како се Ви осећате када дођете овде, у завичај двају духовних дивова Српске Православне Цркве и православног хришћанства уопште?

Игуман Методије: Овде се осећа њихово „живо присуство“ и човек некако овде има потребу да себе преиспитује. Јутрос, пре Свете Литургије (на празник Светих Врача, славу Опште болнице Ваљево, нап. аут.), читао сам беседе Оца Јустина и некако их доживео другачије, него што их доживљавам кад их читамо у Хиландару. Овде се осећа његово присуство и имао сам утисак као да ми их он лично говори.

Питање: Када говорите о светитељима, истичете да су „они били једни од нас“. Савремен човек је умногоме огрезао у материјализму и стил живота базиран му је на брзој и обилној потрошњи материјалних добара. Хришћански подвиг му је недовољно позната категорија и светитељи му се чине као неки „надљуди“. Како се ваљано одредити према њима? Шта чинити да и ми постанемо једни од њих?

Игуман Методије: То је највећа тајна спасења, тајна циља који нам је постављен овде на земљи – обожења. Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, који смо чланови Цркве Христове, дужни смо да очистимо наша срца, победимо греховне навике и будемо сасуди Духа Светог. Кад се Дух Свети усели у нас, доживљавамо обожење и на земљи имамо предукус Царства небеског. Многи светитељи су у једном делу живота били незнабошци. Грешници, такође. Знали су јеванђељске истине, али су под утицајем пале природе грешили, али и покајали се. Сви они могу да нам буду пример да је већ овде на земљи могуће доживети Царство небеско. Живели су на истом месту као ми, имали слабо тело и наслеђену палу природу од заједничких нам прародитеља. Али, све су то победили. Ако се угледамо на њих и не дозволимо себи оправдања да су ти подвизи били оствариви у неким давним временима, уз помоћ њихових молитава, успећемо да, у мери у којој је то могуће данас, подражавамо њихове подвиге, ревност према Богу и служењу народу и Цркви Христовој.

Питање: Шта монашка предања о томе казују?

Игуман Методије: Забележено је да су неки ученици у ранохришћанском периоду питали старце, искусне духовнике, како се сад живи, како ће се живети неколико векова после и како пред крај света. Старци би увек говорили:“Међу нама су сад велика светила, велики чудотворци. После ће такође бити светих људи, али неће достићи наше савременике. На крају времена, монах ће се од мирјанина разликовати само по оделу… Међутим, ако се људи тада буду мало више потрудили, назваће се већим од нас у Царству небеском.“

Питање: Како то да разумемо?

Игуман Методије: Старци су говорили:“Ми у нашем времену имамо велике примере и није нам тешко да тако живимо. Они су нам подстицаји. Људи после нас биће усамљени у врлини и зато ће њихов подвиг пред Богом бити већи од нашег.“ То је утеха за савременог човека да не падне у малодушност. Ми не можемо да испунимо оно што су хришћани пре нас могли. Али, ако се иоле потрудимо, наш подвиг пред Богом ће бити велики и Он ће нас наградити.

Питање: Свако време је нечим бивало обремењено. Не постоји време без искушења…

Игуман Методије: Тачно. Кад читамо историју првих векова, за које мислимо да су „златна времена“ у којима су сви били благочестиви, видимо да то ни изблиза није тако. Рецимо, велика искушења су преживели Свети Јован Златоусти, Свети Атанасије Велики… Имали су више снаге да претрпе и Господ је на њих попуштао већа искушења, али им је и веће награде обезбедио. Дакле, ако погледамо шта су светитељи преживели, схватићемо да је ово што је нама дато права ситница.

Питање: Шта бисте Ви препознали као највећа оптерећења за духовни живот савременог човека на основу разговора са људима, који Вам долазе у манастир и које срећете на путовањима?

Игуман Методије: Мислим да је стил живота данас такав да човека онемогућава да се посвети свом унутрашњем свету, већ је све устројено тако да он гледа само спољашње. Савремен човек често укључи радио или телевизор, иако нема намеру да прати програм. Једноставно, не може да трпи тишину. Јер, тишина нас подстиче да обратимо пажњу на своју унутрашњост, у којој постоје страсти и много тога против чега се треба борити. Уплашимо се и бежимо у свет забаве и губљења времена. Али, једног дана, животне околности ће нас навести да се замислимо и боље је да то учинимо пре него што искушења наступе.

Питање: Ипак, потрошачки свет, чини се, не дозвољава одвајање од забаве…

Игуман Методије: Тако је. Нон – стоп се појављују нови видови забаве и човек не обраћа пажњу на духовни живот. Када дођу несреће и страдања, приморан је на то, али тад је много теже. Проблем савременог човека огледа се у томе што, кад пожели да живи у подвигу, окрене се око себе и види да нико тако не живи. Онда, помисли да можда то и не треба. Такође, изокренут систем вредности који нам се намеће, у ком се врлина потискује, а грех пласира као пожељан, јесте велика опасност. Због тога треба читати Свето Јеванђеље и друге свете књиге, као и слушати беседе светих људи јер се уз помоћ њих сазнаје и чува систем вредности, који је у сагласности са науком Христовом.

Питање: Лекари из Ваљева и других градова Србије и Републике Српске долазе код Вас, у манастир Хиландар, и својим радом учествују у мисији Царске Лавре. Како то заједничарење изгледа?

Игуман Методије: Ми смо у једном од обновљених конака формирали амбуланту за основне потребе манастира, која је опремљена углавном поклонима из Србије. Након оснивања Хиландарског српског лекарског друштва (Београд, децембра 2015. год.), у манастир добровољно долазе по два лекара и бораве седам дана. Дежурство им почиње након Литургије и ручка (у Хиландару постоје два оброка:ручак после јутарње Литургије и вечера после вечерње службе, нап. аут.). Одлазе у амбуланту и монаси, који имају здравствених тегоба, могу да им се обрате за помоћ. Наравно, не само монаси, већ и радници који код нас бораве због обнове светиње и поклоници. Увек имају понеки пријем јер је увек присутан велики број људи. За монахе постоји картотека. Треба истаћи да су почели да долазе и монаси других светогорских манастира, будући да ниједан од њих нема тако организован рад амбуланте током целе године. Лекари долазе на богослужења, што им чини духовну корист. Такође, кад монах дође на преглед, лекару поклони иконицу или бројаницу, узме списак имена чланова његове породице за молитвено помињање… То је диван, заиста посебан доживљај и сви лекари се радују да нам поново дођу.

Питање: Ове године, навршило се 1000 година присуства руског монаштва на Светој Гори. На који начин сте учествовали у прослави тог великог јубилеја наше сестринске Цркве?

Игуман Методије: Централна прослава организована је у манастиру Светог Пантелејмона и део ње били су Свјатјејши Патријарх руски Г. Кирил и председник Русије Г. Владимир Путин. Овај јубилеј обележило је и неколико догађаја у Русији. Ја сам имао част да учествујем у монашкој конференцији у Јекатеринбургу, заједно са бројним епископима и монасима из свих православних земаља. Добио сам благослов од Митрополита јекатеринбуршког Г. Кирила да припремим реферат са темом „Исповедање помисли као устаљена пракса у манастирима“. Сви учесници конференције имали су реферате о разним монашким темама. Сличан скуп био је и у Москви у Храму Христа Спаса, на коме сам такође учествовао.

Неки светогорски монаси су сматрали да је непримерено да се тако нешто обележава. Јер, постоје схватања да монаси Светогорци нису ни Руси, ни Грци, ни Срби, већ само Светогорци. Мишљења сам да су Руска Црква и друштво у једном великом духовном замаху, након десетина година страдања у безбожничком совјетском режиму, и да су ову прославу приредили не ради истицања националне припадности, већ да би дали још један подстрек духовној обнови народа и обнови монаштва. Тако сам доживео и ове конференције – да за циљ имају да се искуство других православних народа пренесе на руско монаштво. Организоване су заиста на високом нивоу.

Питање: Уз неизмерно благодарје на овом разговору, за крај бих Вас замолила да упутите неку поруку верном народу Ваљевске епархије и свима који буду читали…

Игуман Методије: Преподобни Јустин Ћелијски оставио је писана дела у наслеђе свим православним народима. Међу њим можда највреднија су „Житија светих“, која је приредио на српском језику. Поуке светих отаца много користе и нама монасима и људима који живе у свету. У књигама Оца Јустина налазе се бројне поуке, али и живи примери светог живота. Кад их читамо, могу да нас подстакну да и ми тако живимо. Дакле, моја порука и поука верном народу је да се користи тим духовним благом, које је оставио Ава Јустин, да се светитељима моли и настоји да их у свом животу подражава.

Разговор водила: Јадранка Јанковић