„АМЕРИКАН ИНТЕРЕСТ“: САД препустиле Западни Балкан ЕУ

Регион западног Балкана, након западних војних интервенција деведесетих година прошлог вијека, и даље је у хаосу, пише лист “Американ Интерест“.

Регион је и даље раздијељен међуетничким тензијама и демократским назадовањем, пише у анализи.
Лист наводи да су САД, вјерујући да демократска будућност западног Балкана лежи у чланству у ЕУ, одговорност за политички, институционални и економски развој региона уступиле Европској унији.
Међутим, Европа није у потпуности обавила посао, јер је ЕУ, након прихватања Хрватске и Словеније, изгубила апетит за проширење и задржала остатак региона Босну и Херцеговину, Србију, Црну Гору, Албанију и Македонију, да чекају на прагу.

Брегзит, мигрантска криза, уз пораст антиевропских осјећања у посљедњих неколико година уздрмали су темеље ЕУ, и одложиле процес приступања нових чланица, а у исто вријеме „крваве тензије“ у региону и недостатак развоја само су се „загнојиле“, остављајући сиромашне и нестабилне државе на периферији Европе, а вакуум који се створио почели су да попуњавају други актери, пише.
Русија је потврдила своју традиционалну улогу заштитника православног становништва, користећи Балкан као тампон да спријечи даљу европску експанзију и учврсти своју сферу утицаја.
Русија је утицала на јавно мишљење међу Србима, Црногорцима и Македонцима како би ублажила ентузијазам за чланство у ЕУ и НАТО, те је додатно ојачала своју моћ кроз војну помоћ.
Судећи по недавно обављеној анкети Међународног републиканског института (ИРИ), македонска подршка чланству у НАТО је на најнижем нивоу од 2008. године, док слично истраживање обављено у БиХ показује да само 18 одсто Срба снажно подржава улазак у ЕУ.

Турска и заливске државе су одговориле појачавајући њихову подршку муслиманима на Балкану, а помоћ коју пружају није увијек бенигна – Саудијска Арабија изградила је џамије и довела муслиманске свештенике од Балкана до залива за вјерске наставе, неки се залажу за конзервативни вехабизам, који је у супротстављен умјереном исламу који се практикује на Балкану вијековима.
Све то довело је до пораста исламистичког фундаментализма међу локалним муслиманским становништвом.

С обзиром на то окружење, није изненађење да политика идентитета усмјерена на етно-религијски национализам доживљава препород.

Лидер Републике Српске Милорад Додик, позвао је на референдум за независност, а познато је да је он често путовао у Москву на консултације са Путином.

Са друге стране, у БиХ лидер главне муслиманске политичке странке, Бакир Изетбеговић, редовно путује у Истанбул да би се сликао са све ауторитарнијим турским предсједником Ердоганом.
Као још један знак повећања тензија, а упркос сталном присуству 5.000 НАТО трупа и снажном противљењу Западне алијансе, као и Србији и Македонији, Хашим Тачи је позвао на успостављање војске Косова, а Срби су покушали да усмјере воз украшен са слоганом „Косово је Србија“ на Косово.

Албански премијер Еди Рама често говори о потреби за побољшање сарадње између његове земље и Албанаца на Косову и у Македонији, што је навело критичаре да га оптуже да покушава да успостави „Велику Албанију“.

Са урушавањем Блиског истока и нуклеарним пријетњама Сејверне Кореје, поставља се питање зашто би Балкан уопште био битан Западу?

Одговор на то, наводи Американ Интерест, јесте да близина региона Европи значи да дестабилизација на Балкану може брзо да постане проблем за Европу.
Регион је 2015. године био главни пут за више од милион миграната који су бјежали у Њемачку и Шведску, а криза је могла да буде много гореада локални лидери нису успјели да оставе по страни своје разлике и заједно раде.

Лист закључује да ако регионалне тензије и даље ескалирају, оваква сарадња не може да се очекује за наредну кризу и то представља како хуманитарни тако и безбједносни ризик, јер ће борци ИСИС-а наставити да искористе хаос и уђу у Европу.

Како се наводи, Русија је дуго надгледала подјеле у овом региону како би подупрла своје стратешке предности над Европом, а повећана равнодушност или нетрпељивост према западним институцијама иде у корист Кремљу.

Без сидра у западним институцијама, и либерална демократија и пораст вејрског фундаментализма ће вјероватно постати норма у региону.
Према неким посматрачима, прекрајање националних граница је једини начин да се ријеше ове вишегодишње етничке подјеле, међутим чињеница је да не постоји начин да се исцртају границе, а да ниједна етничка група није на губитку.

Упркос ратовима у БиХ, још постоје области, као Сарајево, гдје Срби, Хрвати и муслимани живе раме уз раме.
Штавише, једноставна размјена земљишта, заснована на етничкој већини је рецепт за хаос на Балкану.
На Косову, Срби у Митровици се опиру албанској већини и желе да се припоје Србији, а као што постоје албанске заједнице у Прешевској долини на југу Србије, на папиру би се могло претпоставити да би двије територије само могле замијенити популације.

Ипак, размјена Митровица-Прешево би изазвала борбе над територијом, јер се не граниче све енклаве, а из истог разлога, мало је вјероватно да ће Србија пристати на предају већински муслиманског Санџака Босни, наводи Американ интерест.

Бољи начин је да се успоставе и ојачају регионалне институције да олакшају економску и политичку координацију и рјешавање сукоба.
Царинска унија би могла да буде корак у правом смјеру, али не и замјена за улазак у НАТО и ЕУ, пише Американ интерест.

Нажалост, ЕУ је све само не напустила своју стратегију проширења за регион, због страха да ће је преплавити јефтина радна снага, али можда би за њу било боље да прими западни Балкан, што би могло да доведе до повећања регионалне сарадње, самом тим и смањења међуетничких тензија.

Лист наводи и да је интеграција у НАТО једнако важна и лакше остварива за западни Балкан, а након Црне Горе врата се отварају за Србију, Македонију, БиХ, чије би припајање послало сигнал да се Балкан види као дио Запада и да ће помоћи одупирању руског надирања.

Запад се налази пред тешким избором – или ће третирати Балкан као стратешко средство, или ризикује да изгуби регион у руском утицају, уз инфилтрацију исламског екстремизма.
У септембру прошле године, БиХ је поднијела званичан захтјев за пријем у Европску унију, што би Брисел требало да озбиљно размотри, а након Црне Горе НАТО треба да узме и Србију и БиХ као будуће чланице.

Са превирањима у ЕУ, интеграција са овим земљама је важнија него икада, закључује амерички лист.