Амерички обавештајац о Сребреници: Колико је заробљеника заправо стрељано

Број стрељаних у Сребреници знатно је мањи од 8.732 – броја који се тренутно користи у сврхе манипулација, као општеприхваћени наратив Запада у доказивању „геноцидности“ Срба. Они за овај број кажу да „није коначан“.

Тако амерички Радио Слободна Европа „док се чека гласање о резолуцији о геноциду у Сребреници у Генералној скупштини Уједињених нација 23. маја“, доноси „кратку хронологију јединог геноцида у Европи након Другог светског рата“.

У видеу у којем доказују наводни геноцид кроз нескривени антисрпски сентимент, из РСЕ кажу да је у ноћи пре 11. јула „између 10 и 15 хиљада Бошњака, већином мушкараца, ноћ раније почело се окупљати у северозападном углу енклаве“.

„Одатле су формирали дугу колону и започели марш према територији под контролом Армије Републике БиХ у смеру Тузле“, наводи се у видеу РСЕ.

Додаје се да „помоћ од УН нису добили“, а да је „у масовним егзекуцијама, које су уследиле у мање од седам дана, ВРС убила око осам хиљада људи“.

У овој бројци од „око осам хиљада људи“ и оној „тачној“ од 8.732 , а „још увек се траже остале жртве геноцида“ – математика се не уклапа, чак ни онима који раде по тачним инструкцијама.

РСЕ одмах даје алиби и за ископавање Бошњака страдалих у борбама и њихово сахрањивање у Поточарима сваке године, па тако каже да наводне жртве стрељања нису сахрањене у исту или бар географски приближну масовну гробницу како би се „злочин прикрио“, већ десетинама километара даље. Савршен злочин, зар не? Осим што савршен злочин не постоји.
Заштићени сведоци и инострани стручњаци руше теорију „геноцида“ у Сребреници

Шта је, заправо, истина и колико је ратних заробљеника стрељано у Сребреници, а колико њих је погинуло, не само у борбама са Војском Републике Српске, већ и у међусобним борбама?

У тексту за „Печат“ под називом „Политичка вредност мезарја у Поточарима“, у време када су 2015. године Американци и Британци покушали да издејствују резолуцију о „геноциду“ у СБ УН наводе се, између осталог, и сведочења муслимана који су директни учесници ратних дешавања.

„Заштићени сведок Хашког трибунала КW-12, босански муслиман, бивши припадник њихове војске, у свом сведочењу пред Трибуналом открио је да је онај ‘релативно мали број војника’ о којем говори америчка резолуција заправо била читава њихова 28. дивизија“, указао је „Печат“ на сведочење заштићеног сведока.

У даљем сведочењу, сведок KW-12 наводи се како су напустили Сребреницу, како је страдао велики број муслимана и да су били наоружани, што се, некако, баш и не подудара са наративом Запада.

„На брду Чумавићи се организује збор народа који је кренуо са нама, када се прави списак људи који су војно способни, и додељује им се оружје и муниција… Запамтио сам да нас је 17.500 људи стигло на Буљим. Из Буљима крећемо ка Тузли… Срби почињу да пуцају на нас са леве и десне стране и иза леђа нашој колони. Само зачеље колоне се одваја и ми споредним путем долазимо на улаз у село Бурнице, где смо видели да су Срби поставили заседу и да је доста и цивила и војника муслимана погинуло… Моје је задужење било да нападнем са осталима српску линију одбране испод тог главног пута Зворник ‒ Милићи, прецизније, код моста на улазу у Коњевић Поље. Зулфо Турсуновић напада из правца Нове Касабе, на удаљености од три километра од нас, а ко је напао кроз средину, на мосту на Калдрмици, на главном путу за Церску, не знам. Ми успевамо да пробијемо српску линију одбране“, наводи се у сведочењу KW-12.

Ово сведочење заштићеног сведока, босанског муслимана, учесника рата, већ открива да одређени број настрадалих није „групно стрељан“, већ је на излазу из Сребренице, према Тузли, настрадао у борбама са Србима и оповргава тезу РСЕ и осталих гласноговорника Запада да је реч о ненаоружаној нејачи.

Били су војно способни мушкарци, тврдио је сведок под потпуном кривнично-правном одговорношћу, и били су наоружани.

Још један део сведочења KW-12 руши тезу о „стрељању цивила“. Наиме, овај сведок је објаснио да су у забуни, очекујући Србе, они пуцали на Бошњаке, војску која је пролазила са цивилима и све их побили, а да су тек ујутру, када су дошли да покупе оружје схватили да је реч о „њиховима“.

„Сачекали смо да сване после напада како бисмо покупили оружје од рањених и погинулих српских бораца. Тек тада смо видели да нисмо пуцали на Србе, већ да је у питању Ибро Дудић, војска из Крагљиводског батаљона као и цивили који су ишли са његовом војском“, навео је KW-12, додајући:

„Ја никада нисам тачно сазнао колико је људи страдало, али је, по некој слободној процени, било око 1.000 страдалих. Ово закључујем на основу простора на којем су лежали лешеви, као и на основу броја људи из те колоне укључујући и војнике и цивиле који су стигли до Удрча…“

Дакле, бар 1.000 војника и цивила бошњачке националности само у једној ноћи од неколико за које кажу да су „Срби вршили геноцид“ настрадало је од бошњачке руке. Сви они, као и они који су страдали у борбама са Србима воде се као „жртве геноцида“.

„Док је Ибран Мустафић – ‘главни представник странке СДА за подручје Сребренице’, како га описује КW-12 – и јавно устврдио: ‘Сами смо убили својих 1.000 муслимана у Сребреници.’ Према његовим речима, ови људи су убијени ‘зато што су постојали спискови оних који ни по коју цену не смеју живи да се докопају слободе’, а те спискове је, рекао је, ‘правила сребреничка мафија, уско војно и политичко руководство’ под командом Насера Орића који је од 1993. године било тамошњи ‘господар живота и смрти'“, наводи се у овом тексту.

У прилог тврдњама заштићеног сведока и бројним другим сведочењима учесника говори и истраживање америчког обавештајца Џона Р. Шиндлера, професора за питања националне безбедности на Америчком војном колеџу за морнарицу, које је објавио у својој књизи „Несвети терор“.

Шиндлер, који је био аналитичар у америчкој обавештајној служби НСА, полази од тога да је „Сребреница напуштена“, у смислу да је Насер Орић, без икаквог објашњења отишао из Сребренице и оставио такозвану Армију РБиХ „без ефективног руководства“.

„Нови командант Рамиз Бећировић био је болестан човек чија је способност да командује 28. дивизијом у кризи била ограничена“, наводи искусни амерички обавештајац, додајући:

„Жеља генерала Младића да се обрачуна са 28. дивизијом и заузме Сребреницу тињала је из много разлога, не само због ‘летова на црно’ 1995. ВРС је била свесна да су мистериозне летове оружја у Тузлу пратиле мисије хеликоптера који су довозили оружје и муницију у Сребреницу и оближњу ‘заштићену зону’ Жепу, још један град који је држала АБиХ и препун муслиманских избеглица. Срби су ово видели као провокацију и желели су да престане тајни доток оружја у градове које номинално воде УН.“

Савет безбедности УН је, наиме, 6. маја 1993. године, донео Резолуцију 824, којом је сигурним зонама прогласио Сарајево, Тузлу, Жепу, Горажде, Бихаћ и Сребреницу.

Зоне је требало демилитаризовати, али оне нису демилитаризоване до краја рата. Војници под контролом Насера Орића редовно су снабдевани наоружањем из ваздуха, што је Србима стварало тензију и страх.

До уласка српске војске у Сребреницу и Жепу, међу цивилима који су ту живели, све време су били војници злогласне тзв. Армије РБиХ.

„Оно што је сигурно је да су припадници ВРС у Сребреници и околини убили чак две хиљаде мушкараца муслимана, углавном војника. Већину стрељања извршиле су снаге за специјалне операције 10. диверзантског одреда, злокобне јединице под контролом контраобавештајне службе ВРС“, пише у књизи Шиндлер.

То се поклапа са оним о чему је РТ Балкан већ писао, по сведочењу бившег министра полиције Републике Српске Томе Ковача.

Ковач је за РТ Балкан појаснио каква је улога Запада у масакру, и навео да је ЦИА преко 10. диверзантског одреда ВРС и сарадника хрватске службе, а тада начелника безбедности Главног штаба Војске Републике Српске пуковника Љубише Беаре, наместила Србима масакр у Сребреници, када је стрељано око 2.500 ратних заробљеника тзв. АРБиХ.

У Сребреници се није догодио геноцид, већ злочин стрељања ратних заробљеника, истакао је тада наш саговорник.

„Стрељање ратних заробљеника није смело да се догоди, али за то је директно одговоран Љубиша Беара који је дошао и наредио да буду побијени, и Петар Салапура који је за то одредио 10. диверзантски одред“, оптужио је Ковач.

Он је објаснио да је стрељање ратних заробљеника тзв. АРБиХ испланирано из страних служби, а да су наредбодавци и извршиоци били њихови раније врбовани сарадници који су се високо котирали у Војсци Републике Српске.

Шиндлер, који је провео је скоро деценију у Агенцији за националну безбедност као обавештајни аналитичар и контраобавештајни официр, указује на оквирне бројке и каже да је „око дванаест хиљада муслимана, мешавина војника АБиХ и избеглица, покушало је да се пробије 11. јула увече, кренули су северозападно ка Тузли, на своје линије“.

„Ово није била колона ненаоружаних цивила, већ скуп збуњених и очајних муслимана предвођених наоружаним трупама. Након шест дана мучних заседа и ватрених обрачуна, преживели су почели стизати до линија АБиХ. Отприлике половина оних који су кренули из Сребренице у одисеју дугу педесет миља стигла је на сигурно, а мале групе изгубљених бегунаца су се недељама провлачиле до Тузле. Остали су погинули на путу, већина их је оборена митраљезом ВРС-а и артиљеријском ватром“, пише амерички обавештајац, истичући:

„Иако је међу бегунцима у колонама било много цивила, ово опет није био геноцид како се обично схвата. За Србе је ово била борба, али једнострана и безнадежна за муслимане који су се определили за пробој из напуштене енклаве.“

Гласање за резолуцију о наводном геноциду у Сребреници измештено је из Савета безбедности УН у Генералну скупштину, правила су промењена, а традиционални пријатељи Срба – Кина и Русија више немају могућност да уложе вето и спрече бацање љаге геноцидности на српски народ.

Када се све нелогичности узму у обзир, не треба ни да чуди потреба Запада да се усвајање ове резолуције убрза, а многе државе „притисну“ да гласају „за“. Истина полако излази на видело и мит о „геноциду“ у Сребреници неће још дуго бити одржив. Гласаће се у УН за мање од 24 сата, а откривањем истине, српски народ већ је победио.