Америчке дипломате на Балкану немају граница: Претње, насиље, санкције и игнорисање воље Срба

Наступ специјалног изасланика америчког председника за Западни Балкан Габријела Ескобара на састанку са српским чланом председништва БиХ Милорадом Додиком представља признање да се америчка дипломатија свела на претње, насиље и игнорисање политичке воље српског народа у Босни и Херцеговини, каже политички аналитичар из Вашингтона Обрад Кесић.
Према његовим речима, не треба имати дилему да су Ескобарове претње санкцијама директно усмерене према Додику и политичком врху Републике Српске, а не према грађанима Српске, како се то сада у јавности покушава представити.

Претње и насиље – суштина америчке дипломатије
То, како додаје, у суштини није ништа ново и реч је о тактици америчке администрације којом покушавају да пронађу политичке лидере спремне да, због страха или интереса, продају свој политички утицај и ураде оно што се од њих тражи.

„Чисто сумњам да ово долази из врха америчке администрације. Ово је пре потез средњих функционера из Стејт департмента који за те функције нису зрели и који сада покушавају на сваки начин да блефирају и кроз претње остваре неке резултате, како би оправдали своје функције и унапређења. Господин Ескобар је, на жалост, још раније показао да не прихвата легитимне представнике народа на Балкану изабране на демократским изборима, уколико не подржавају ставове који им се намећу од стране не само америчке администрације, већ и од стране Брисела, али истовремено постоји спремност да се похвале антидемократски потези и лидери на Балкану, попут господина Ђукановића, за којег мисле да је модел понашања за цео регион“, категоричан је Кесић.

На питање у којој мери су Ескобарове претње санкцијама реалне и да ли би биле спроведене у складу са уредбом о Западном Балкану коју је летос потписао амерички председник Бајден, Кесић каже да у том погледу не треба имати илузија јер је управо тај средњи ниво Стејт департмента и наметнуо оне прве санкције Милораду Додику.

„То је при крају Обамине администрације учинио Брајан Хојт Ји, због страха да ће Додик пронаћи заједнички језик са новом администрацијом, јер је Доналд Трамп био антиглобалиста, баш као и Додик. Дакле, још тада смо видели да је тај средњи ниво Стејт департмента и других америчких институција способан да изманипулише систем и да казни свакога ко не испуњава њихове жеље, па то морамо да прихватимо као реалност са том уредбом која је постојала и раније, али је сада проширена тако да могу малтене свакога ко се не слаже са њиховим ултиматумима да ставе на неки списак санкција. То дакле јесте реално, али је исто тако реално да без Републике Српске и Милорада Додика не може да се реши ни један проблем у БиХ, а проблем јесте у томе што су неки у међународној заједници, Вашингтону и Бриселу, до сада ишли само једним путем, путем покушаја наметања високоцентрализоване државе и одузимања надлежности од Републике Српске, ентитета и кантона. Тај се пут показао неуспешним и зато смо сада дошли у најозбиљнију кризу“, оцењује политички аналитичар.

Нема граница

Ако се погледа досадашња имплементација америчких санкција према другим лидерима на простору Балкана, додаје Кесић, види се да ту не постоје неке границе.

„Оне могу да се прошире на чланове породице, као у случају Салија Берише чија су унучад чак дошла под удар тих санкција и због чега су они имали великих проблема да наставе студије у Америци. Такође, те санкције могу да се прошире и на друге политичаре и представнике одређене политичке странке, у овом случају из СНСД-а, или на лидере који су у коалицији са Додиком. Једноставно, нема границе до које су они спремни да иду, тим пре што за имплементацију санкција нема потребе да се доказују оптужбе, па ми тако имамо санкције које су уведене против господина Додика под широком дефиницијом да он „прети Дејтонском споразуму“, иако та претња заправо долази од стране оних институција и људи који су променили Дејтонски споразум и увели нас у ову кризу“, примећује Кесић.

Корак уназад

Кесић верује да америчка администрација оваквим потезима само продубљује кризу, уместо да крене корак уназад, сагледа да та неуспешна политика не може ни сада дати резултате са новим претњама санкцијама и крене другим путем, путем разговора, како бисмо се вратили на оно због чега је Дејтон успео онда када други мировни планови нису.

„Дејтоном је прихваћен модел заједничке државе која се гради на високодецентрализованом нивоу, где ентитети и кантони имају веће надлежности да одлучују о свакодневним стварима. Међутим, у последњих двадесет година те надлежности су у великој мери пребачене на ниво заједничке државе и зато се сада налазимо у ситуацији где даље претње и правно насиље не могу да дају резултате, већ само могу да ту заједничку државу гурну не само у већу кризу, него великим кораком и према разлазу. Једноставно, преко силе и притиска се не може оживети нешто за шта видимо да је при крају и да се не може одржавати на овакав начин, јер чак и када би увели санкције то не решава кључне проблеме у БиХ и дефинитивно неће решити проблем изборног закона, а ако не реше тај проблем, онда није у питању само, како они то виде, опструкција од стране српског народа и српских представника, већ се то мора проширити и на хрватски народ и хрватске представнике“, сматра Кесић и додаје да ако уђемо у ту фазу, онда САД мора да објасни шта спашава ако половина грађана који живе у тој заједничкој држави не види будућност у њеном опстанку.

Упитан да ли би се на мети америчких санкција могли наћи и политичари из Србије који пружају подршку Републици Српској, Кесић каже да не треба ићи далеко да би се видели разлози из којих би се власти у Београду могле наћи на мети притисака, јер из САД увек могу да потегну питање добрих односа са Кином и Русијом.

„Томе нема краја па се дефинитивно може користити и та карта у односима са Србијом, у жељи да неко буде уплашен и реагује на начин који више одговара америчкој администрацији, а поготово Стејт департменту. Али, треба имати на уму да ко год попусти под притиском, увек се налази на нишану следећи пут када је нешто потребно, а они који притисак врше тада ни не морају да се позивају на „превелику блискост са Бањалуком или Милорадом Додиком“. Они ће наћи други изговор за тај притисак и претње, па је зато боље одмах изаћи и рећи да та врста спољне политике и дипломатије у старту нема шансе за успех. То је Милорад Додик и учинио и Ескобару одговорио на начин како заслужује један дипломата који је при првој посети нашао за сходно да посегне за претњама. Ако је то дипломатија, онда је то индикација да су САД и Стејт департмент у једној фази дезоријентације и да овакав приступ нема могућност да оствари напредак у погледу бројних отворених питања не само у БиХ , већ и на Балкану“, закључује Обрад Кесић.