Аманет у камену: Његошев завет лебди над Ловћеном!

Као да је за живота са зазором и стрепњом гледао у будућност, владика Петар Други Петровић Његош, рођен као Радивоје Раде Томов, на одру оставља аманет Црногорцима: „Ја хоћу да ме са’раните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да испуните, а ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вами на душу.”

Радова црква

Цркве Радове, како су је у народу брзо прозвали, одавно нема, али завет не мирује и као да се вије и оркански бесни над Језерским врхом и неће да се смири, тражећи камени престо за владичанску постељу.

„Излазио сам ш њим и на Ловћен када је ставио својом руком основни камен цркви на врх Ловћена, коју је он саградио и посветио Св. Петру. Ову је цркву саградио у тој намери да и он буде сахрањен у њој, на оној висини, која је највиша у Црној Гори и од куд се види понајвише само србска земља и сиње море”, забележио је Милорад Медаковић, Његошев лични секретар и биограф.

Аустријски шпијуни, уљуљкани у лепоти питоме Боке, маја 1845. јављали су претпостављенима о Његошевим припремама да подигне цркву на врху Ловћена. Како бележи Манојло Мањо Вукотић у драгоценој књизи „Владика са Ловћена” – окружни которски поглавар је већ јавио централи у Задру, а овај Бечу, да је Његош 16. јуна 1845. ударио темеље цркве. Доушник ревносно обавештава да ће црквица бити по дужини „око 12 лаката”. Није шпија много погрешила, Црквица је била дужине пет, а ширине три и по метра. Црква-капела посвећена Светом Петру Цетињском на Ловћену, према аустријским изворима, сазидана је 1845. године, пре почетка јесењих киша.

Међутим, Његошевим костима још од 19. октобра 1851. године, када се упокојио, није суђено да почивају у миру цркве на Ловћену. Његош није сахрањен у цркви заветници због страшног невремена које је тог октобра беснело у Катунској нахији, али и због бојазни Црногораца да ће му Турци мртвом одсећи главу. Владика је сахрањен у Цетињском манастиру. Трећи дан после упокојења „укопали су га на Цетиње, у цркву, у гроб Св. Петра, у оној лијепој одежди”, писао је рисански прота Вук Поповић Вуку Караџићу у Беч.

„На погребу је било преко 100 свештеника и до четири хиљаде душа.” Цетињем се проломио лелек, а Црногорке су расплитале косу и гребале лице. Ту почива до позног лета 1855, када су Његошеви остаци пренети на Ловћен, у присуству „око хиљаду пушака”, с књазом Данилом на челу. Тако је испуњена његова последња воља. Његов гроб је поново отворен 1879. године, приликом реконструкције и поправке капеле и уређења крипте, па је тако још једном ископаван и по трећи пут сахрањиван.

Разорена гранатама

Али и тај вечни мир траје кратко. Аустроугари, у жељи да покоре и понизе Црну Гору, гранатирају 1916. Ловћен и пројектилима с бродова из Бококоторског залива разарају капелу у којој Његош почива. У Беч је јануара 1916. стигао телеграм у којем је писало: „Пао је Ловћен, бастион српства”. Након капитулације Црне Горе, окупаторски гувернер Вебер, по наредби Врховне команде, наредио је ексхумацију Његошевих костију како би се његова заветна капела срушила и на том месту изградио споменик у знак аустријског освајања Ловћена.

Узалуд је митрополит Митрофан Бан позивао аустроугарске окупационе власти да оставе на миру Његошеве земне остатке. Гувернеру Веберу митрополит је објашњавао „да је Његош био не само господар Црне Горе већ и пјесник српства и да ће тај чин тужно одјекнути у свим српским срединама”. Узалуд, ексхумација је обављена, и то ноћу. Пренос Његошевих остатака у Цетињски манастир обављен је 12. августа 1916. године. Споменик-маузолеј аустријском војнику никад није изграђен.

Одмах после ослобођења и уједињења наметала се обавеза да се кости владике врате на Ловћен. После смрти митрополита Митрофана Бана наследио га је митрополит Гаврило Дожић и он је на сабору Српске православне цркве новембра 1920. покренуо питање обнове цркве на Ловћену и преноса Његошевих костију с Цетиња.

После много перипетија, тек августа 1923. краљ Александар Карађорђевић, рођени Цетињанин и унук краља Николе Петровића, одлучио је да обнови цркву на Ловћену. Тај деликатни посао изградње капеле, јер се према налазима стручних комисија стара није могла обновити, обавио је архитекта Никола Краснов, који је израдио пројекат за капелу.

„Његош је велики човек када је могао овако оригиналну идеју да има за овакав облик и овакву основу цркве на Ловћену, тј. два круга у основи разних пречника, а који продиру један у други”, оценио је архитекта над архитектама тог времена Никола Краснов.

Изнутра је капела била осликана фрескама с ликовима Св. Јована Владимира, Св. Василија Острошког, Св. Стефана Пиперског и Св. Петра Цетињског. Његошеве кости су пренете на Ловћен 21. септембра 1925. То је била највећа свечаност коју је до тада видела Југославија, а у њој су учествовали и црквена и државна власт с краљем и патријархом на челу. Остало је за памћење како је патријарх Дожић том приликом пред капелом командовао краљу Александру: На кољена, ваше височанство, налазите се на крову отаџбине!

Комунисти руше до темеља

Ни током Другог светског рата Његошева капела није била поштеђена. У априлу 1942. окупаторска италијанска војска је оштетила цркву на Ловћену, али, срећом, причињена штета није била велика.

После разних окупатора Његоша капела и Ловћен, у природном складу, сметали су и комунистима. Његошева заветна црква је порушена у лето 1972. године, упркос противљењу Српске православне цркве, верника, као и многих интелектуалаца.

„Ако су то чинили Аустријанци за време Првог светског рата, зар мора грешка да се понови сада од Његошевих потомака”, питао је патријарх Герман, подсећа Вукотић у књизи „Владика са Ловћена”.

Мирослав Крлежа је о подизању маузолеја написао: „Ако је ријеч о томе да се Мештровићев маузолеј с Његошевим спомеником подигне на Ловћену, моје је мишљење бескомпромисно негативно.” Књижевник Меша Селимовић маузолеј је назвао „фараонском гробницом”. За сликара Мила Милуновића, рођеног на Цетињу, Мештровићево дело би могло да се „уклопи у адаптирани Дом слободе”, док је на Ловћену потребно „обновити првобитну капелу”. „Његош, велики песник, осетио је то и желео да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу”, писао је сликар Петар Лубарда, али узалуд…

Његошева заветна капела до темеља је срушена 1972. године, а изградњом маузолеја Ловћен је постао нижи за 18 метара. На месту цркве посвећене Светом Петру Цетињском 28. јула 1974. године отворен је маузолеј, по пројекту хрватског вајара Ивана Мештровића. Тако су земни остаци владике Рада по седми пут померани.

О владичиним речима: „Кад умрем, копајте ме на Ловћен, код нове цркве” у народу је давно испевана песма „Немојте ме нигде сахранити – без висока виса на Ловћену”.

Маузолеј, као покушај да се Његош одвоји од цркве и владичанске одоре, још није опеван нити га ико зове – Радин маузолеј, као што су јој чим се појавила на врху Ловћена, горштаци тепали – Радина црква.

Покојни митрополит црногорско приморски Амфилохије сматрао је да ће онај ко обнови цркву на Ловћену ући у историју, а да црква треба да има изглед какав је имала пре рушења. Да буде онаква какву је нацртао „сам ловћенски геније“ посветивши је свом стрицу.

Од оног дана кад је срушена, постоји жеља и мисија да се капела обнови. Ловћен је већ дуго без олтара, а душа поглавара Црне Горе и Брда, песника и православног владике без вечног спокоја.

Владика је сам пројектовао капелу: Тајне Његошеве бележнице

Мање је познато да се Његош бавио и архитектонским радом и да је капелу на врху Ловћену сам пројектовао. Првобитна капела на Ловћену грађена је између 1843. и 1845. године, по Његошевој замисли и под његовим непосредним надзором, а капелу је посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском.

Са становишта градитељског наслеђа, капела на Ловћену представљала непознати тип православног објекта у Црној Гори, без упоришта у традицији. Архитектонска основа двоструког кружног облика, то јест облика ротонде с нишом, изгледом је више подсећала на одбрамбену кулу, иако би могла асоцирати на ранохришћанске крстионице, које је Његош имао прилике да види приликом својих посета Италији. По изгледу капела на Ловћену највише је личила на Табљу и куле. Обилазећи знаменитости у Риму, Његош је бележио за њега занимљиве податке. Тако је у своју бележницу уписао податке о висини, дужини и ширини базилике Св. Петра у Риму. Његош је такође забележио број њених „олтарах” и „канделах”, као и када је и колико дуго је грађена. На другом месту у својој бележници он упоређује по висини звоник ове цркве са звоницима катедрале у Стразбуру и црквама Св. Стефана у Бечу и Св. Марка у Венецији. Архитектонску вредност Његошеве капеле запазио је и Френк Лојд Рајт, признати амерички архитекта, који је приметио да је на врху Ловћена направљен објекат такве форме која омогућава да буде видљив са сваке стране планине и да са сваке стране има исти изглед.

Није хтео да руши цркву: Племенити гест Иса Махмутовића

Када су седамдесетих година прошлог века радници доведени да руше цркву на Ловћену, муслиман из Бистрице Бијелопољске Исо Махмутовић одбио је да дигне руку на хришћанску светињу. Рекао је: „Ја нећу рушити цркву на Ловћену, да је то моја богомоља, погинуо бих за њу, али нећу ударити пијуком у влашку богомољу.”

Сва убеђивања да то није његова светиња и претње отказом нису уродили плодом, Махмутовић је напустио градилиште, а с њим се солидарисала и отишла група радника, муслимана и Албанаца из Плава и Гусиња. Нашла се брзо „екипа”, како се тврди, из спушког затвора, која је порушила цркву.

Златним ликом Петра Другог Тајновидца Ловћенског одликован је постхумно Иса Махмутовић за своје племенито дело, а одликовање је 2017. у Бару примио његов син Ћазим из руку владике СПЦ Амфилохија Радовића, који се упокојио 30. октобра 2020. и који је неуморно подсећао на Његошев завет.

– Зар да оставимо проклетство над потомцима и народом. Не, његова воља биће испоштована и тим чином проведриће се изнад Црне Горе – говорио је митрополит Амфилохије.

Манојло Мањо Вукотић у књизи „Владика са Ловћена”: Његоша – разњегошавају

Његоша, највећег, најдуговечнијег, најмудријег, најнароднијег – разњегошавају.

Његош је свељудска, свепесничка, свехришћанска, свенародна громада коју никакве политичке, квазиполитичке, квазицрногорске, квазисрпске, квазиисторијске и друге разнобојне и шупљоглаве ујдурме не могу ни за милиметар померити из његовог великог орловског гнезда.

Сви који су покушавали да му откопчају златни џамадан мудрости и знања и да га свуку у мемљиве одаје њихових идеја и идеологија ни дугме му нису могли померити.

Многи који су изневерили његов завет и аманет утопили су се у бистроумним слаповима његове поезије.

Дело Краснова на Цетињу: Градио и Банску палату

Дело руског архитекте Николаја Краснов је, поред обновљене капеле на Ловћену, и Банска палата на Цетињу, коју је урадио у сарадњи са архитектом Радмилом Јеврић. Банска палата је подигнута 1932. године и изведена у облику масивног издуженог блока с три унутрашња дворишта, представља репрезентативну палату у центру Цетиња.

Краснов, коме је откривен споменик у београдском парку Мали Ташмајдан, пројектовао је неке од најмонументалнијих објеката у Краљевини Југославији. Пројектовао је зграду данашње Владе Србије, зграду Архива Србије, пројектовао је обнову Цркве Ружице на Калемегдану… За непуне две деценије, колико је стварао на овим просторима, Краснов је оставио неизбрисив траг у архитектури између два рата.

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић: Претурање, преметање и скрнављење

Две значајне годишњице Капеле Светог Петра Цетињског на Ловћену које обележавамо ове године требало би да нас подстакну на дубље размишљање о једном од најнеобичнијих храмова не само у Црној Гори него и шире. Не треба заборавити да улазимо и у 100. годишњицу од аустроугарског разарања ловћенске капеле у Првом светском рату.

Његошева одлука да на Језерском врху на Ловћену сагради своју гробну задужбину и посвети је свом светом стрицу и до данас плени пажњу знамених људи.

Мали храм на великом Ловћену је већ пуних 180 година символ Црне Горе, која је, у најтежем времену, остајала верна Богу и слободи. Он је то био, јесте и остаје до Судњега дана.

Овај Божји храм, два пута рушен за мање од два века, није нестао из памћења оних Његошевих потомака који се нису рашчовечили и обезљудили, поклекли и потонули, помонтенегринили и подукљанили, обезбожили и разњегошили.

Претурање, преметање и скрнављење Његошевих костију ради гранатирања капеле у Првом светском рату и њено рушење после завршетка Другог светског рата само је знак да је обрачун с покојницима и њиховим земним остацима постао једна од „јавних политика” у Црној Гори. То је сурово потврђено и са земним остацима Ивана Црнојевића, ктитора Цетињског манастира и оснивача Цетиња, јер су их Брозови следбеници деценијама, све донедавно, држали у најлонском џаку у подруму „институција културе”. Обрачун с људским костима у Црној Гори још увек траје – 80 година су без гроба и мрамора земни остаци Светог свештеномученика митрополита Јоаникија (Липовца), 80 најбољих свештеника Митрополије црногорско-приморске и хиљада и хиљада Срба из Црне Горе који су били верни Његошевом завету, краљу и отаџбини и који су пострадали од Везировог до Зиданог моста.

Артиљеријско гранатирање Ловћена с топовњаче у Боки у Првом светском рату траје дуже од једног века. Адмиралитет Бокешке морнарице је 18. јануара 1916. године, према истраживању Васка Костића, упутио циркулар свим бокешким општинама у коме је, поред осталог, стајало: „Ловћен је заузет”. И данас се исто може казати.

Црну Гору треба подсећати на ту црну вест, али је треба подсетити и на речи које је Свети владика Николај Жички 1925. године, приликом освећења обновљене Његошеве капеле на Ловћену, рекао краљу Александру Карађорђевићу: „Клекните, Ваше величанство! Налазите се на крову наше отаџбине!”

Угљеша Балшић/Курир