АЛЕКСИЋ: Срби у Црној Гори – најобесправљенији народ у Европи

Не постоји народ у Европи чија се права тако брутално газе, као што је то случај са српским народом у данашњој Црној Гори, упозорава функционер Нове српске демократије Будимир Алексић.

Он истиче да се, без обзира на проценат Срба у Црној Гори /33 одсто/, већ двадесет година спроводи политика масовног и систематског кршења елементарних права српског народа.

Алексић тврди да су „Срби свакодневно изложени тортури готово свих медија, као и да су на удару државе непрестано српски језик и Српска православна црква“.

„Таква политика црногорске власти према Србима није ништа друго до новоцрногорски национализам и шовинизам, камуфлиран у вербалну одору грађанског мултикултурализма и мултиконфесионализма“, рекао је Алексић Срни.

Он наводи да Срби у Црној Гори не могу бити директори, судије, тужиоци, полицајци, амбасадори и конзули.

„Они не могу да се школују на свом језику и немају своје установе културе које финансира држава чији су грађани. За њих нема мјеста на Радио-телевизији Црне Горе. Једноставно, Срби су грађани другог реда у Црној Гори“, упозорава Алексић.

На питање зашто је то тако, Алексић наводи да постоје два одговора – с једне стране, Црна Гора није држава истих шанси за све грађане, а са друге, Срби у Црној Гори имају проблема само зато што су Срби.

„Кад би постепено одустајали од свог традиционалног, историјског, културног и националног идентитета – држава би према њима била благонаклонија. У супротном, и даље ће имати третман грађана на које држава не рачуна“, истиче Алексић.

Високи функционер НСД-а указује на чињеницу да у црногорским органима државне управе, односно на руководећим мјестима у просвјети, здравству, правосуђу и полицији – Срба готово да нема.

„Њихово присуство у наведеним структурама не мјери се процентима, већ промилима. Не постоји ниједан директор Србин у основним и средњим школама, вртићима, домовима здравља и болницама у Црној Гори. Нема их ни међу запосленим у дипломатско-конзуларним представништвима Црне Горе у иностранству“, каже Алексић.

Према његовим ријечима, у школским програмима, нарочито у уџбеницима историје за основну и средњу школу, Срби се третирају као рушилачки и реметилачки фактор не само у Црној Гори, већ и у региону, те као једини и искључиви кривци за сва негативна дешавања на Балкану у посљедњих сто година.

Он наводи да је српски језик, који је у Црној Гори доминантан /45 одсто становништва га говори/, сврстан у категорију језика другог реда, док је за службени језик проглашен лингвистички и историјски непостојећи такозвани црногорски језик /за који се опредијелило 35 одсто становништва на посљедњем попису/.

Према његовим ријечима, и Устав Црне Горе игнорише постојање Срба у овој држави, а уставотворац, очигледно, не признаје стварност. Он подсјећа да се у преамбули Устава наводи да у Црној Гори живе „припадници народа и националних мањина: Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Муслимани, Хрвати и други“.

„И то би било све када је ријеч о Србима у највишем правном акту ове земље“, указује он, наводећи да би се обезбиједила национална равноправност, неопходни су нови уставни и законски механизми, какви постоје у вишенационалним државама са сличном структуром.

Он поручује да Срби у Црној Гори желе да њихова држава буде стабилна и демократска, а основно питање демократије у свакој вишенационалној земљи јесте правично рјешење националног питања.

„Срби у Црној Гори не траже за себе ништа више од онога што имају други народи у овој земљи и не пристају да имају мање права од других“, објашњава Алексић и поручује да је крајњи циљ црногорске власти свођење Срба на три одсто, након чега би им „великодушно“ био додијељен статус националне мањине.