Александар Павић: Да ли је могуће бити против насиља, а за Запад?

Они – садашњи Запад – једноставно не умеју друкчије. Прво су подржали брутални израелски напад на становништво Газе, који је до краја новембра довео до преко 15.000 цивилних жртава, укључујући и преко 6.000 деце. Онда су, реда ради, подржали привремено примирје између Израела и Хамаса – не због некакве њихове ”хуманости”, већ због растућег незадовољства западне јавности, коју већ деценијама подучавају да је употреба силе против цивила у некој далекој земљи увек неприхватљива.

И не само то, већ да је вредно због тога покренути целокупну ратну машинерију – највећим делом америчку – и ”уништити градић да бисмо га спасли”, како је један амерички официр сликовито описао амерички ”хуманитарни” порив, који суштински гласи: ако треба, уништићемо те за твоје добро!

А сада, пошто Нетанијаху тако жели – а то очигледно суштински желе и његови истомишљеници у Белој кући и америчком естаблишменту уопште – САД дају пуну подршку наставку израелске акције етничког чишћења Газе, и то на тај специфично лицемерни начин. Тако нас шеф Стејт департмента Ентони Блинкен уверава да је Израел пристао да ”штити” цивиле у Гази у наставку своје операције чији је очигледни циљ етничко чишћење исте.

Наравно, најбољи начин да се истински заштите цивили у Гази би био да се трајно обустави ватра и да се, коначно, приступи испуњавању формуле ”две државе”, односно формирању палестинске државе у границама пре 1967. Међутим, јасно је да то израелски политички естаблишмент једноставно не жели – па тако ни амерички политички естаблишмент.

Другим речима, очигледна је америчко-израелска намера да се случају Газе и палестинског питања уопште приступи на сличан начин као и чувеном вијетнамском градићу – уништити их да би их ”спасли”. А да се притом колико год је то могуће минимизира растући гнев светске јавности, која не може да остане равнодушна на ужасне сцене цивилне патње у Гази, а поготово патње деце.

Дакле, није њима жао цивила, већ реакција које њихове патње изазивају, што може да угрози и саме израелске ратне циљеве.

Нетанијаху отворено говори да је циљ операције неограничена окупација Газе. Западни лидери попут Шолца су ”хумано” покушали да Израелу помогну тако што су се трудили да убеде Јордан и Египат да прихвате избеглице из Газе – али лидери тих земаља нису хтели да за тако нешто ни чују, јер би тиме постали саучесници у још једној ”накби”, односно катастрофи палестинског народа, попут оне из 1948. године, када је око 700.000 Палестинаца протерано са својих огњишта.

И тако ће, ето, Блинкен настојати да делује ”хумано” и ”забринуто” док, у исто време, даје дискретно али јасно зелено светло за уништење Газе. То је тај чувени, патентирани ”амерички начин”… Ако си већ масовни убица, макар се потруди да изгледа као да ти то ствара бар благу нелагоду. А ”слободни” медији ће већ знати како то пренемагање да алхемијски претворе у прилог за житије најновијег секуларног свеца који мистично трансформише нормалне људе у обично топовско месо за рачун голих интереса једне пропадајуће зле империје.

Украјинци су претходили Палестинцима у тој улози. А могли су фактички да очувају земљу без масовне, а можда и било какве погибије. То су пре почетком новембра убедљиво доказала три угледна Немца у тексту за часопис „Brave New Europe„.

Наиме, само неких месец дана после почетка руске Специјалне војне операције у Украјини 24. фебруара 2022. руски и украјински званичници су се договорили о повлачењу руске војске на позиције од 23. фебруара 2022. у замену за украјински пристанак да неће ући у НАТО и да неће дозволити постављање страних база на својој територији.

И – шта се десило? Борис Џонсон је ненајављено слетео у Кијев 9. априла 2022, носећи две поруке, очигледно срачунате да минирају цео процес:

– Путин је ратни злочинац кога треба притиснути а не с њим преговарати,

– Чак и ако је Украјина спремна да потпише неке гаранције са Путином, Колективни запад није.

Уз то, нама добро – али по злу – позната Алиша Кернс, изјавила је с тим у вези да би Британци ”радије до зуба наоружали Украјинце него што би Путину омогућили неки успех”, док је ”успешна политичарка” Лиз Трас громко прокламовала да је ”победа Украјине стратешки императив за све нас и стога се војна помоћ мора масовно повећати”.

Ех, шта бисмо радили без тог чувеног ”женског миротворства”… С друге стране, корисно је утврдити да су просечни западни женски и мушки политичари подједнако крволочни, као прилог идеји полне равноправности. И није овде реч само о Британцима. Поменуте британске политичарке су у својој жеђи за проливањем туђе крви равноправне са америчким министром одбране Лојдом Остином, који је само пар седмица касније, такође приликом посете Кијеву, изјавио да је амерички циљ да се ова прилика искористи како би се Русија трајно ослабила економски и војно. Знамо како се све то завршило…

Неких пола милиона – или више – погинулих и бар дупло толико рањених украјинских војника касније, јасно је чак и најзагриженијим западним јастребовима да се њихов украјински гамбит ближи свом неминовном крају – и краху.

Само да подсетимо и да рат у БиХ није морао да избије да амерички амбасадор у СФРЈ Ворен Цимермен није охрабрио Алију Изетбеговића да повуче свој потпис са такозваног Кутиљеровог плана који би осигурао мир у независној БиХ. Неких стотинак хиљада жртава и три и по године касније, све три стране у БиХ су прихватиле мир – унутар истих граница које је БиХ могла да сачува захваљујући Кутиљеровом плану.

И онда нам прозападни политичари у Србији продају причу да су ”против насиља”…