АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ О CATENA MUNDI И MAGNUM CRIMEN-У: Није требало стварати Краљевину СХС

Недавно је издавачка кућа Catena mundi објавила две значане књиге: енциклопедију Catena mundi, српску хронику на светским веригама коју је приредио Предраг Драгић Кијук, као и култну књигу Виктора Новака Magnum crimen. Aкадемик, Василије Крестић, говори о значајима тих књига.

-Професоре Крестићу, били сте један од рецензената енциклопедијe Catena mundi, коју је 1992. године приредио Предраг Драгић Кијук. Молим Вас, реците нам нешто више о значају те књиге.

Mислим да је господин Кијук обавио један врло значајан посао, одговоран и са научног становишта и са становишта националне идеје, са становишта једног континуитета српске историје од најранијих времена до данас. А одговоран је зато што је веома захтеван. Tребало је познавати целокупну историју, а Кијук је показао да располаже тим знањима, да уме да окупи екипу која му је добродошла за састављање те антологијске књиге. Tо је урађено на један репрезентативан и максимално одговоран начин. Та књига заслужује све похвале и заслужује да буде у свим библиотекама нашег национа које су заинтересоване за нашу прошлост, како ону ранију, тако и средњовековну, па и најновију.

-Анте Старчевић је написао да су Срби „накот за секиру”, а Јован Стерија Поповић му је одговорио. Зашто су ови текстови, кад су се појавили у енциклопедији Catena mundi, изазвали ефекат изненађења? Како је ова полемика заборављена?

Заборављена је зато што смо ми Срби прећуткивали сва злодела која су нам учинили Хрвати од најранијих времена до наших дана. Анте Старчевић је само једна од хрватских личности која је отворено рекла да смо ми „накот за секиру спремни”. То је учинио у своје време и Еуген Кватерник, његов најближи сарадник, приликом оснивања Хрватске странке права. Он је дон Миховилу Павлиновићу, најистакнутијем хрватском политичару из Далмације, јуна 1869. написао једно писмо у коме је говорио да „накот вере православне треба уништити”. Дакле, то су корени те геноцидне политике, иако се они могу наћи и у ранијим периодима. А зашто су прећутани? Па прећутани су зато што смо имали илузија да ћемо прећуткивањем тих злодела придобити љубав, изазвати љубав наше такозване браће Хрвата. Међутим, испоставило се да та инвестиција, то улагање и стицање љубави на тај начин, није уродило плодом, него је, напротив, то зло семе у Хрватској непрестано расло управо зато што га нисмо довољно познавали и што му се нисмо супротставили на адекватан начин. Није случајно да су и моји текстови, када сам објашњавао да је идеја о геноцидном решењу српског питања у Хрватској потпуно била уобличена још у оквирима Аустроугарске, наишли на велике критике, и то не само у хрватској средини, што би било природно, него и у српској средини. Српски комунисти су ме на нож дочекали зато што су сматрали да ја реметим братске односе, да стварам неку теорију о геноцидности читавог хрватског народа и томе слично. Није требало стварати Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

-Већ годинама се бавите архивом академика Виктора Новака, а аутор сте и предговора за ново издање Magnum crimen-a. У чему је значај те књиге?

Значај те књиге је у томе што је професор Виктор Новак више деценија сабирао документа о хрватском клерофашизму и о клерофашистичкој политици, и што је том озбиљном, огромном документацијом, некада документацијом првог, некада документацијом другог реда, успео да разобличи клерофашизам на максимално одговоран научни начин. Дакле, он није имао никакве зле намере, него само жељу да стане на пут ширењу клерофашизма. Све то што је урадио заиста је поставило темеље сваком даљем изучавању политике хрватског геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској.

-Најновије издање Magnum crimen-а по први пут је објављено у целости и ћириличним писмом. Мало људи зна да су прва издања Magnum crimen-a некомплетна. Како је дошло до цензурисања и које су измене хрватски комунисти извршили над текстом?

Још као доцент по први пут сам сазнао да је професор Виктор Новак од стране комуниста био принуђен да изостави нека поглавља из Magnum crimen-а. Нисам знао која су та поглавља и колико је тих поглавља било. Мени је то у своје време говорио покојни Симо Симић, врло добар публициста, који је био један од првих наших људи који се бавио питањем преверавања Срба у Хрватској, а он је био у кумовским и пријатељским односима са Виктором Новаком. Дакле, он ми је рекао да је професор Новак био принуђен од стране Владимира Бакарића да изостави два поглавља, поглавље о соколству у Хрватској и поглавље о дон Иванишевићу. Дон Иванишевић се окомио на Римокатоличку цркву због тога што се она жестоко противила постојању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, што је устајала против династије и што је ширила злу крв између Срба и Хрвата. Дакле, Бакарић је сматрао да та два поглавља ни комунистичкој Хрватској не одговарају и да их треба изоставити, па је послао у Београд, по сведочењу покојнога господина Симе Симића, једног од хрватских удбаша да изврши притисак на професора Новака да се та два поглавља изоставе. Да су она изостављена у последњем тренутку види се по томе што су та два поглавља на шифовима са коректурама професора Новака већ исправљена.

-Хрватска председница Колинда Грабар Китаровић, када је била изабрана на ту функцију, издвојила је Војводину као посебну територију ван Србије. О чему се ту ради?

Знате, Хрвати су непрестано нападали Србе због наводног великосрпства, великосрпске политике. Међутим, наша је кривица, кривица наше историографије и кривица наших политичара што нису разобличавали великохрватске тежње. Оне постоје још од Анте Старчевића па наовамо. Нема ниједног хрватског политичара, без обзира које је политичке оријентације, било да је он из Хрватске странке права, било да је из Штросмајерове Народне странке, који се није позивао на хрватско државно и повјесно право. А свака странка која се позива на хрватско државно и повјесно право је великохрватска и она тежи да се створи Хрватска, како је то писао у своје време Еуген Кватерник, од Словеније па све до Проклетија. Дакле, циљ сваке хрватске политике је стварање, како сам већ малопре рекао, велике и етнички чисте Хрватске. Наша историографија је о томе ћутала. Наша историографија је имала податке о томе, али опет, без намера да вређа Хрвате, препустила је њима да нас опањкавају, да нас оговарају, да нам импутирају све и свја, а ми смо о томе ћутали, нисмо разобличавали великохрватску политику. А та великохрватска политика није полагала право само на Босну и Херцеговину него и на Војводину, и то не само на поједине делове Војводине због наводних Хрвата, због Буњеваца и Шокаца, него често на целокупно подручје Војводине – дакле, не само на Срем, који је по том хрватском повјесном праву припадао Хрватској, него и на Бачку, па и на Банат. Због тога и Китаровићева и њени следбеници у актуелној хрватској политици издвајају Војводину, управо с том намером да се у погодном тренутку, ако је могуће, домогну те територије, која би им добро дошла као једна богата житница.

-Шта нам је чинити?

Мислим да треба да водимо рачуна само о нашим интересима – националним, државним, територијалним, о томе да не будемо снисходљиви и спремни на свако попуштање; да се не извињавамо у оноликој мери у коликој смо се извињавали; да знамо да одаберемо истинске пријатеље, а да не проглашавамо пријатељима оне за које поуздано знамо да су нам непријатељи и да нам не желе добро. Све односе које имамо са земљама наше величине, наше снаге, нашег обима по броју становника и по територији, да успоставимо по принципу строгог реципроцитета; да немамо снаге и могућности да расипамо то што имамо као што сад радимо са Хрватима и Словенцима: широко им отварамо наше тржиште, а они су за нас у сваком погледу затворени. Треба да знамо да се измакнемо великим силама, али и да покажемо да имамо дстојанства, да имамо могућности да им кажемо да се са нечим не слажемо. Ако морамо нешто да прихватимо, онда да то прихватимо на силу, али да кажемо да то чинимо због силе, а не због тога што смо спремни на неку кооперацију.

Тагови: Василије Крестић, Краљевина СХС