Изјава амбасадора Србије у Црној Гори, Владимира Божовића, да је Подгоричка скупштина 1918. године била слободан израз народне воље за уједињење са братском Србијом и да две независне државе и чланице Уједињених нација, Србија и Црна Гора треба да граде односе на темељима славне историје и прошлости, била је повод да га одлазећи режим Мила Ђукановића прогласи персоном нон грата.

Протеран је из Црне Горе у којој је рођен, уз образложење да је својом изјавом омаловажио Црну Гору чија је скупштина новембра 2018. године усвојила Резолуцију о поништењу одлука Подгоричке скупштине 1918.

Политизација јасних и једногласних одлука Подгоричке скупштине

Шта је то урадила Подгоричка скупштина да се, после тачно 100 година, нека нова Подгорица одрекла онога што је чињеница у историјском трајању Црне Горе.

Димић за Спутњик указује на то да треба разумети историјске околности  које су претходиле Подгоричкој скупштини, одржаној 26. новембра 1918. године.

„Тренутак када је одржана Подгоричка скупштина је веома сложен са сложеним историјским контекстом, јер на једној страни имамо слом централних сила, на другој распад Хабсбуршке монархије, на трећој страни је исказивање претензија Италије и Ватикана ка супротној обали Јадранског мора, у складу са обећањима савезника након што је Италија априла 1915. године ушла у рат на страни савезника“.

Када су при крају Великог рата савезници донели одлуку да Хабсбуршка монархија нестане са политичке карте Европе, од тог момента у политичким разговорима који су се водили у западним престоницама почела је да добија на снази југословенска идеја. Уследио је и политички и дипломатски притисак савезника да Југосалавија буде уобличена у складу са њиховим интересима.

Он подсећа и на Женевски споразум с почетка новембра 1918. године између представника српске владе и народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба са подручја Аустроугарске, у коме је наведено да се „Црној Гори отвара братски загрљај“ и да она сама треба да одлучи да ли ће им се придружити или ће наставити да живи као самостална држава.

„Тако смо дошли до 26. новембра 1918. године када је одржана та велика народна скупштина у Подгорици која је требало да разреши питање будућег присаједињења Црне Горе. И она је то учинила једногласно одлучивши о уједињењу Србије и Црне Горе и зато нема могућности да се тумачи на други начин.  Донета је једногласно, гласањем свих 160 посланика“, подвлачи Димић.

Један народ

Он напомиње да је Подгоричка скупштина одлукама апострофирала два основна питања – национално и економско.

„О националном питању, у првом делу документа, буквално се каже да је ‘српски народ у Црној Гори једне крви, једног језика, једних тежњи, једне вере и обичаја, са српским народом у Србији и у другим српским крајевима’. Значи врло јасно је дефинисано да је у питању један народ. У документу се каже да народ у Црној Гори и Србији има заједничку прошлост, заједничке идеале, има заједничке народне јунаке, има заједничко све што један народ чини народом“, навео је Димић.

И све то, што је написано и усвојено на Подгоричкој скупштини спорно је за власт у Црној Гори у последњој деценији која поништава да је то један народ, поништава да тај народ има један језик, поништава да тај народ има исте тежње. Покушајима прављења црногорске цркве поништава и да је он једне вере, једних обичаја. То је, како каже, један инжењеринг 21. века. Да није тужно вероватно би било смешно, истиче Димић.

„Споран за њих је и онај други део који се тиче економије. У Подгоричкој скупштини се у документу каже да је Црна Гора нераздвојно везана за Србију и остале српске крајеве и да одвојена од Србије и српских крајева нема услове за самосталан живот. Зато постоји и економски разлог за уједињење са Србијом, а после са краљевином СХС“, објашњава наш саговорник.

Димић даље прецизира да је Подгоричка скупштина уз акт донела и битне одлуке.

„У првој од тих одлука се наводи да је краљ Никола Петровић, односно династија Петровић збачена са престола. Друга одлука је да је Црна Гора ‘са братском Србијом’ уједињена у једну државу под династијом Карађорђевић. Значи несумњиво је да Црна Гора није ушла у Југославију, него се ујединила са Србијом. Трећа ставка подгоричког документа каже да тако уједињена са Србијом, Црна Гора ступа у заједничку отаџбину нашег троплеменог народа Срба, Хрвата и Словенаца“, истиче саговорник Спутњика.

Ко не спозна прошлост нема будућност

Суштински, закључује Димић, на Подгоричкој скупштини 26. новембра 1918. победила је једна унионистичка линија, или политичка линија која је била супротстављена оној другој струји која је Црну Гору видела у будућности као самосталну државу. Он, уз то указује на оцене правника и историчара током свих протеклих деценија да уједињење суштински није отворило никакве проблеме ни Црногорцима, ни Црној Гори, односно да је исти државни и друштвени контекст важио и за Србе и за Србију.

На питања како је могуће поништити нешто што је је било историјски факат, Димић каже да би као историчар, с једне стране то тумачио незрелошћу политичког врха Црне Горе.

„Режим који је до јуче владао Црном Гором имао је прилику да направи своју државу и ту прилику је искористио, искористио је и да мимо онога што је историјска дужност, призна Косово, направио је читав низ баријера на релацији Подгорица – Београд. Он је кроз уџбеничку литературу почео млађој генерацији да усађује свест о Србији као непријатељу“, подвлачи наш саговорник.

Он протеривање амбасадора види као дипломатски скандал, поготово због изјаве која не би требало никога да узбуди сем уколико није дуго чекана као повод за један такав поступак који ће отежати ситуацију новим властима у Црној Гори, који сада јаз између Београда и Подгорице треба додатно да премошћују, каже Димић за Спутњик.