Академик Крестић: Зашто славимо Дан примирја, а живимо у сталним сукобима

Историчари су дужни да поштују изворе. Ако то не чине ако не саопштавају, заобилазе, фалсификују, доприносе много више продубљењу проблема. Историчар мора по природи свог посла да буде моралан, ако њиме диригује политика онда историја није наука. Имамо такве историчаре који служе политичким потребама.

У знак сећања – на 11. новембар 1918. године, када су силе Антанте потписале примирје са Немачком – у Србији и свету сутра се обележава Дан примирја. О значају тог датума за Дневник говори историчар, академик Василије Крестић.

У петак, 11. новембра свет обележава годишњицу примирја у Првом светском рату. Колико тренутне геополитичке околности утичу на угао посматрања страна у том великом сукобу?

Занимљива је чињеница да је све било у знаку броја 11. Једанаестог дана у новембру, 11. месецу у 11 сати. Тешко је вући закључке и подвлачити паралеле с овим стањем у којем се налазимо данас, толико тога се изменило, толико тога је другачије па је бесмислено испитивати сличности и разлике између онога што је било у Првом светском рату и разлога који су довели до Првог светског рата и овога сада, то је питање толико широко толико пружа могућности за разне комбинације па је бесмислено разговорати о томе.

Међу историчарима у различитим деловима света разликују се и ставови око узрока тог првог великог сукоба?

Ко је кривац за Први светски рат, тада је то постављено као значајно питање. Велика кривица је бачена на Србију због атентата на Франца Фердинанда, то је био повод, а узроци су много дубљи. Многе земље учеснице, и оне које су биле на страни Централних сила и оне које су биле на страни сила Антанте браниле су се од кривице. Поготово је то било агресивно од оних који су рат изазвали, Немачке и Аустроугарске пре свих, објављивана је серија докумената да ли су учестововале у изазивању тог рата. Србија је са закашњењем ушла у то и објавили смо преко 40 књига да докажемо да Србија није учествовала у изазивању великог сукоба. Они који су били незадовољни Версајским споразумом или су извукли дебљи крај и данас скидају одговорност. Србија је била уморна од Балканских ратова и хтела је мир. И сама се трудила да спречи револуционарну омладину из БиХ у атентату који се догодио на Видовдан, 1914. Данас све стране желе да се оправдају.

Српски народ није био поштеђен ниједног великог рата. Да ли и када би наша бурна историја могла да нам дозволи да макар у региону изградимо добре међусобне и међусуседске односе?

То су лепе жеље. Оно што се у међувремену догодило, показало је да нема мира и да није лако доћи до мира јер су последице не само Првог и Другог светског рата, још више продубиле тај јаз. Многи који су довели до злодела и даље истрајавају на тој политици. Не само да је до помирења тешко доћи у блиској будућности тешко је доћи и до добросуседских односа. Моја генерација то неће доживети. Можда хоће нека друга. Све што се догађа показује да скоро неће бити мира и спокојства, да смо на таквом простору који не дозвољава да се живи у миру како бисмо ми то желели.

Колико је култура сећања важна у том процесу? Недавно је Музеј жртава геноцида покренуо иницијативу да обилазак стратишта буде обавезан део школских екскурзија, да ли је то, уз оно што деца уче у школи довољно?

Култура сећања треба да буде негована, али је питање на који начин. Није довољно посећивати стратишта, много тога другог се мора чинити. Морају се оснивати меморијални центри, обележавати дани страдања, уџбеници да буду написани онако како засад нису, бројнији и одговарајући филмови и књижевна дела, све то утиче на културу сећања. Уместо да то радимо, често не радимо ништа или радимо супортоно од онога што би требало радити.

Додатну опасност представља и популарна литература која се ослања на историјске догађаје али и фалсификовање и прекрајање историјских догађаја. Да ли су и историчари делимично криви за тај проблем?

Кад је реч о публицистици она на популаран начин треба да приближи публици објашњења и сазнања. Историчари сносе много већу одоговорност, јер учествују у потезима који нису научни. Историчари су дужни да поштују изворе. Ако то не чине ако не саопштавају, заобилазе, фалсификују, доприносе много више продубљењу проблема. Историчар мора по природи свог посла да буде моралан, ако њиме диригује политика онда историја није наука. Имамо такве историчаре који служе политичким потребама.