79 година страдања Пиве: Зашто се у школама не учи о пивском геноциду

После свега наведеног, важно је поменути и то да у уџбеницима из историје за основне школе као и уџбеницима за средње школе нема нити једне једине реченице о геноциду који се догодио у Пиви током Другог свјетског рата!

Пише: Илија Бајовић, проф. историје 

Злочин је починити злочин, али је такође злочин када се исти заборави. Страдање Пиве у Другом свјетском рату је велико, тих година јаук жена, плач дјеце је одјекивао брдима Пиве и све страхоте тога рата се могу управо нажалост видјети на примјеру Пиве и Пивљана.

Да је Пива прошла кроз пакао Другог свјетског рата говоре и невине жртве које су пале под непријатељским аутоматима и бајонетима. Сама чињеница да је у Пиви за вријеме рата страдало више од 1.300 мушкараца, жена, дјеце, стараца говори колику су жртву Пивљани и Пивљанке поднијели (око 10% становника Пиве је страдало током рата). Не постоји нити једно братство у Пиви које није осјетило на својој кожи крвожедну потребу наци-фашистичког окупатора и њихових сателита по злочинима не мање познатим Усташама да на најсвирепији начин убијају невино цивилно становништво.

Једно од братстава које је и те како страдало у овоме рату је свакако братство Благојевић које је имало двјеста четрдесет пет убијених! Такође важно је поменути и чињеницу да су нека братства на жалост угашена крвавим терором окупатора, као што је братство Верун!

Један од догађаја који свакако остаје свима нама Пивљанима као вјечита опомена да никад не заборавимо је свакако страдање нашег народа у Долима. За вријеме Пете офанзиве нацистичког окупатора познате под називом операција Шварц јуна 1943. године доћи ће и до великог страдања становника Пиве. Та крвава офанзива током које ће се одиграти и битка на Сутјесци оставиће и свој крвав траг на простору Пиве.

Наиме током операције Шварц, догодиће се ужасни злочини почињени над цивилним становништвом Пиве од стране наци-фашистичког окупатора и његових помагача Усташа. Један од тих злочина је свакако злочин у Долима пивским  који је починила озлоглашена седма СС „Принц Еуген“ дивизија у чији састав су били и брдска, 118 ловачка као и 369 хрватска дивизија. У овом крвавом пиру свој велики допринос ће дати муслиманске усташе из Херцеговине Ханџар дивизија, као и Бугари и италијанске дивизије Ферара и Венеција.

Почетком јуна, тачније 7. јуна 1943. године на празник Обретање главе Светог Јована Крститеља доћи ће и до масакра у Долима када је за сат времена побијено 522 људи, међу којима и 109 дјеце.

Пивски страдалници, Христови мученици. Зликовци су у том крвавом пиру одлучили да направе три групе од жртава, у једној групи су се налазили мушкарци старији од 15 година, у другој жене и дјевојке а у трећој непреболној дјеца, док је редослед убијања почео од треће групе. За нешто више од десет дана у селима Пиве на бруталан начин је убијено преко 1.200 људи.

Неколико примјера могу показати кроз какав пакао су прошли становници Пиве тих дана, када је човјек само по изледу а по дјелу сатана показао колику потребу има за проливањем невине људске крви. Наиме у Гојковића Долу непријатељски војници су у неколике колибе затворили четрдесет пет људи и све их живе запалили. У једној од тих колиба се налазила и породица Аџић, отац Крсто, мајка Стоја и дјеца Јаглика која је имала седамнаест година, синови Милорад који је имао десет година, Момчило осам година и Душан који је имао шест година.  Од свих мученика само је издвојена Јаглика Аџић која је видјевши да гори колиба у којој се налази њена породица, успјела да се истргне из руку крвника и уђе у колибу која је горјела и у којој се налазила њена породица са којом је заједно мученичком смрћу страдала.

У Долима су страдала и дјеца, више од 109. дјеце је убијено а најмлађа жртва наци-фашистичког терора било је дијете Малише Ђикановића чија се жена Митра породила у тренутку највећег пивског страдања, и тек што је отворило очи и  угледало свијетло дана најмлађа жртва међу пивским мученицима их је затворила. Тих крвавих дана страдао је и игуман манастира Пива Иларион Мијатовић, као и свештеник Јован Сочица који је жив спаљен заједно са попадијом Марицом, снахом Вукосавом као и четворо мале унучади.

Преживјели становници Пиве су после рата свједочили о свим ужасима који су задесили Пиву у том периоду. Једини који је успио да се спаси у том страдању био је Милош Гломазић, који је оставио свједочанство из тог времена: „Када је наишла та СС дивизија, која никога живог није остављала испред себе, покупила је сво становништво које је затекла.

Поред мене из куће су одведени и моја сестра Вида и осмогодишњи сестрић Вељо Вучуровић, који је дошао у ујчевину. Мог брата Саву, који није хтио да крене из куће јер је претпоставио шта нам се спрема убили су у кући. Заједно са њим убијени су и његова супруга, син и три кћерке. Када су их побили запалили су кућу тако да се није имало шта сахранити јер је остао само пепео“.

У знак сјећања на невино страдале жртве  у Долима је 1977. године изграђен меморијални комплекс, док је 2004. године саграђена и црква посвећена Трећем обретењу главе Светог Јована Крститеља. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве канонизовао је 24. маја 2017. године жртве нацистичког злочина у Пиви.

После свега наведеног, важно је поменути и то да у уџбеницима из историје за основне школе као и уџбеницима за средње школе нема нити једне једине реченице о геноциду који се догодио у Пиви током Другог свјетског рата! Овај примјер нам може указати како се и на који начин односимо према властитој прошлости, као и страдању нашег народа.

На крају можемо закључити да је ово један од највећих злочина на простору Црне Горе у Другом свјетском рату. Страдали су они који нијесу требали да страдају. Страдали су јер су били православни Срби. Наша обавеза и дужност је да оне који су се уписали у Христове страдалнике сачувамо од заборава!