ЖРТВА И ЗАВЕТНИШТВО: Над песмама и историјским коментарима Александра Милутиновића

СТАЛНО У НЕПРЕДАХУ

То да је српски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански; а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, свагда, стално заборављали. И допуштали себи да верујемо у илузије, што се нарочито дешавало нашим интелектуалцима, заслепљеним разним врстама космпополитских ( а касније и комунистичких ) заблуда. Један од најтрагичнијих примера је свакако онај који описује славни српски научник, Милутин Миланковић, у својим успоменама. Наиме, он је био добар пријатељ Богдана Поповића, познатог нашег филолога. Године 1944, када га је једном посетио, разговарали су о гласинама које су у то време ширене Београдом – да ће Англоамериканци бомбардовати српску престоницу, наводно желећи да ослабе немачке положаје и перспективе на Балкану. Поповић је одлучно одбио само помисао на то да би Енглези могли да бомбардују српски народ, који је 27. марта 1941. толико учинио за савезничку ствар. Аутор „Антологије новије српске лирике“ тврдио је да он одлично зна Енглезе, и да је тако нешто незамисливо…А онда је дошао Васкрс 1944, и англоамеричке бомбе су , машећи Немце, пале на невине Београђане, па чак и на београдско породилиште. Када је Миланковић поново посетио Поповића, овај му је рекао да више не жели да живи у једном таквом свету…Све илузије су се срушиле…Заиста, те године Поповић и умире, не дочекавши да види Титов улазак у Београд, који су омогућила, између осталог, англоамеричка бомбардовања и Стаљинови тенкови…
То се дешава када се изгуби историјска свест, када се уљукамо причама о браћи и савезницима који то нису.

ПРЕПЕВАТИ ИСТОРИЈУ

Александар Милутиновић је српски лекар, борац за чисту реку Расину, добровољац – еколог (1) и један од  многобројних Срба који покушава да препева нашу историју. Та историја је славна, али тешка; јуначка и пуна бола, она од нас стално захтева да будемо на нивоу који нас, можда, превазилази. Зато Милутиновић, обраћајући се Мајци Србији, настоји да измоли опроштај за наше пропусте и промашаје:“Краљице, лепото, круно/ Извини што глумимо живот/На тебе  хулимо пуно/  Ко ђаво на свети кивот“.

Он родољубиве песме пише зато што има децу, и жели да његова деца имају будућност: тако је једну од њих записао „чувајући ћерку Дрину да се у сну не откотрља с кревета. Многаја љета, догодине у Призрену, Книну, Скадру, Скопљу…“

Зато Милутиновићу река Дрина није граница:“У својој лепоти најсрпскија кичмо/ Чувамо те и пазимо, не дамо те ником/ Да те зове границом, да ти име куди/ А да с обе стране живе исти људи“.

Родољубље је, пре свега, завичајност. О томе Милутиновић каже:“ Пожелим да одем и попнем се горе/ Да погледам с виса што и Радич глед’о/ Копаоник, Јастребац и даље се боре/ Са вихорним ветром и прелепим небом“.

НИКУД СА ЗАБОРАВОМ

Са заборавом се не може никуд. Ко заборави, ко оболи од историософске деменције, у овом свету ће нестати заувек:“Живимо чудне дане/  Јер заборављамо Кајмакчалане/ Пијемо шаке лекова/ Јер се одричемо векова//Постоји светска урота,/прати је наша похота/Колико смо залудних дана/ Проћердали од Кајмакчалана“.

Болести које нас сналазе нису само телесне; оне су, пре свега и изнад свега, духовне. Историјске свести нема без свести о злу, каже Жарко Видовић. А самим тим – нема ни одбране од зла.
Поезија је Србе увек лечила и будила. Дешава се да сав Србин стане у једну песму; али, то онда није обична песма – то су оне хомеровске „крилате речи“, које, из века у век, сведоче о непропадљивости људскости и о жртви као темељу заједнице. Таква једна песма припада и Гаврилу Принципу, и настала је у доба када је, млад и свестан  своје судбине, и да жив неће изаћи из тамнице, робијао. Куцкао ју је, каже предање, шифрованом робијашком азбуком, у зид, као поруку осталим заточеницима. Дакле, ево стихова под насловом „Сарајево,1914“:“Тромо се време вуче/ И ничег новог нема,/Данас све ко јуче/ Сутра се исто спрема.//И место да смо у рату/ Док бојне трубе јече,/Ево нас у казамату,/На нама ланци звече.//Сваки дан исти живот/Погажен, згњечен и стрт./ Ја нијесам идиот-/ Па то је за мене смрт.//Ал право је рекао пре/Жерајић соко сиви:/Ко хоће да живи нек мре,/Ко хоће да мре нек живи!“ Сав живот тог тихог, скромног, из сиротињске куће, дечака-врапца ( оног херојског српског врапца кога је опевао Матија Бећковић ) стао је у ту песму: безнађе једног, на први поглед узалудног, доба; казамат и окови уместо бојног поља борбе за слободу; покушај окупатора (који је , како би се аустрохрватштином рекло, дошао да Босну и Херцеговину освоји у име „уљудбе“) да од окупираних начини идиоте, згњечених и сатрвених душа…И само на крају кликтај једног претходног сивог сокола српске историје – Богдана Жерајића, кликтај који јасно каже да је ропска свакодневица  свагдашње умирање, а да је смрт за слободу капија живота.За оне који су заборавили, Жерајић је био млади Херцеговац који је 1910. године, приликом посете цара Франца Јозефа , желео да изврши атентат на њега, а кад му то није пошло за руком, пуцао је у гувернере Босне, Фрањиног оданог Хрвата, генерала Варешанина. Није  га погодио, па је пуцао у самог себе. Генерал Варешанин изашао је из кола и дивљачки шутирао мртво тело Жерајићево. Виктор Ивасјук, зликовац са Украјине, шеф криминалне полиције у Сарајеву, дао је да му од Жерајићеве лобање направе мастионицу, којом се хвалио посетиоцима. Године 1914, показивао ју је ухапшеним младобосанцима, и претио:“Од свих ваших глава направићу овакве тинтаре…“ И тако долазимо до почетка – жеравичног Жерајића, кога ће следити принципијелни Принцип.

ШТА ХОЋЕ МИЛУТИНОВИЋ?

Као и Принцип, по свом знању и осећању, Милутиноић настоји да откуца своје стихове, да их пренесе даље и дубље. Он би хтео да допише све оне књиге које су, рецимо, по сведочењу Анте Лешаје, уништене у неоусташком „књигоциду“ у последњој деценији 20. века. Он би хтео да се „Жута кућа“ и друга мучилишта усмерена против Срба више никада не понове. И ЗАТО СВЕДОЧИ, И ЗАТО ПИШЕ ПЕСМЕ, И ЗАТО ДОДАЈЕ ИСТОРИЈСКЕ КОМЕНТАРЕ.

Највеће смо несреће имали јер смо веровали у бајку о „братству и јединству“ жртава и џелата. Милутиновић каже:“Причало се онда о братству, јединству/ И гвоздене птице летеле с Бихаћа/ Из Видоњске јаме, тихи пој се чуо/ Из долине Неретве уснулих монаха“. Нисмо чули пој наших ујамљених сународника, а они су вапијали за сапатњом и сећањем. Тако је било и кад је Јасеновац у питању:“У паклу на земљи славонске равнице/ Где су исти били и дани и ноћи/Хиљаде су људи били једно лице/Саткано од бола, туге и немоћи“.
Усташе су, са похвалама из пакла и Рима ( тако је говорио Владика Николај ), Србе клали у њиховим православним храмовима, као што се 1941. десило у цркви у Глини, када је преживео само Љубан Једнак, кога се данас мало ко сећа. Милутиновић не да да се заборави:“Крв се просу у гомили/Комшијске главе поломили/ На сећање крвави паде мрак/ Не знамо ко је Љубан Једнак.“

А за то време, крваве усташе су пљачкале поклане. Злато од побијених Срба, Јевреја и Рома скривано је поред скупа Алозија Степинца, надбискупа геноцида.
Огроман број усташких злочинаца побегао је и никада није кажњен.

НЕСАХРАЊЕНИ

Комунисти су наставили где су усташе стале. Убијали су Србе као „четнике“, али тако да им се не зна гроб. Милутиновић каже:“И сад се чуло а опет тихо/ Чува се светао црвени враг/ Мртав је четник ко мртав нико/ Скојевског злочина крије се траг“. Иако су, на Златибору, пре неку годину нађене кости око три стотине српских младића, мобилисаних у краљевску војску крајем рата, оне још увек нису достојно сахрањене.

Године 2009, а после иницијативе „Вечерњих новости“ и Института за савремену историју, основана је, у новембру месецу, Државна комисија за тајне гробнице убијених после септембра 1944. На челу комисије нашао се др Слободан Марковић, доцент са Факултета политичких наука, а секретар је постао  Срђан Цветковић, један од наших најагилнијих истраживача истине о прогоњенима и убијенима од стране тоталитарног комунистичког режима. Циљеви комисије били су једноставни и јасни:откривање свих тајних гробница, њихово обележавање и утврђивање тачног броја стрељаних, као и редовно достављање извештаја Влади Србије о свему предузетом.

Комисија је  објавила свој извештај о раду у 2010. години. Архиви БИА постали су први пут доступни за изучавање спискова побијених. Упркос недостатку новца, ситнијим и крупнијим опструкцијама, па чак и најживљем страху сведока, који понегде нису смели ни реч да кажу,иако је од догађаја прошло скоро седам деценија, комисија је радила и урадила све што се могло.

Поред Ранковића, шефа свих ОЗНАША Југославије, ту је главни био његов помоћник за Србију, Крцун, који је кратко време био шеф ОЗНЕ за Београд, да би место препустио свом саборцу, Милошу Минићу, који је на процесу ђенералу Дражи имао улогу Вишинског. После Минића, шеф београдске ОЗНЕ постаје црногорски кадар Вељко Мићуновић, да би га наследио Јово Капичић. Суђења су, у првим месецима нове власти, била тајна и фиктивна, а убијани су сви униформисани, макар били ватрогасци, само ако су припадали Недићевом режиму. Никог није било могуће уклонити са списка за стрељање. Лица су у истрази подвргавана мучењима и сакаћењима, а на списковима за ликвидацију често се налазе прецизни описи њиховог имовног стања – био је у питању „класни обрачун“, то јест прерасподела имовине,која је из руку „народних непријатеља“ прелазила у руке „ослободилаца“.У једном, донедавно тајном документу Војне безбедоносне агнеције ( КОС, сећате се? ), написаном 15.новембра 1944.,јасно се виде циљеви и средства:“Један од најглавнијих задатака уопште ,данас  је уништење домаће реакције-издајника-њихово истребљење до самог корена и давање власти народу/…/Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна“.Егзекуције су вршене по унапред припремљеним плановима-људи су, у групама по 15 до 30 извођени на локације на ободима градова, у кругу касарни, на обалама река, и стрељани, углавном ујутру. Стрељали су КНОЈевци, који су и сами доживљавали нервне сломове, па су ухапшени често на стрељање вођени у друге градове, да комшија  из стрељачког вода  не препозна комшију на ивици гробне јаме. Било је стрељања и малолетника.Тек од фебруара 1945. почињу, макар и фарсична, суђења. Сахрана посмртних остатака стрељаних била је строго забрањена, а решењем МУПа Демократске федеративне Југославије од 18 маја 1945. све гробнице „народних непријатеља и фашиста“ проглашене су тајним. Иако се мислило да спискови убијених нису прецизно вођени, архиви показују нешто сасвим друго-вођени су ажурно и прецизно, са леденим миром свепобедног џелата. Било је случајева да се грешком стреља човек истог имена и презимена,а да у списку ликвидираних стоји –„нема везе, и он је био  непријатељ данашњице“.

Зар је онда чудо што нам се све ово дешава? У градовима Србије и широм српских земаља, подсећа нас Милутиновић, леже тела побијених без суда и пресуде. Међу њима има и оних који су убијени зато што су убијали; али, има и много невиних, кривих зато што су били живи на начин на који титокомунисти нису дозвољавали да се живи, кривих зато што су били православни Срби, зато што се нису мирили са антихристовском идеологијом безбожништва. Ко год да су, ти људи морају добити своје гробове. Док их не добију, они ће Богу вапијати за правдом, а ми своју срећу нећемо моћи да градимо на њиховим костима. Александар Милутиновић нас, као хришћанин, на то подсећа.

БИЛО ЈЕ И РАНИЈЕ

Милутиновић нас подсећа да су Срби били затварани у концлогоре и у Првом светском рату:“Јиндриховице су биле један од највећих логора превасходно за Србе(око 40 хиљада је било у истом а у костурници су кости 7400 плус постоји и војничко гробље у близини коме по истеку сто година прети преоравање, где је око 1600 Срба и Руса). Најстарија жртва је 92 године, свештеник и најмлађа осмогодишњи његов унук.“

Зашто смо вођени у логоре? Милутиновић нас ОПОМИЊЕ:“Аустрији трн у нози стоји/Мален народ, поноситог кова/Злих намера бечких се не боји/Ко најбоља деца Душанова“. А имало је много да се трпи:“Много тада Оченаша/полетало у небеса/уз јауке робијаша/одвајани кост од меса.“

Они који су нас клали у Другом, клали су нас и у Првом светском рату:“Подручје на коме је оперисала Вражја дивизија, коју су чинили Хрвати, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738. Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви, забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а петом детету глава је остављена да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима су наилазили на људе обешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу, или пак поклане у кућама и двориштима… Када су приупитали преживелог старца какви су то људи који су чинили те страшне злочине, одговорио је: „Не знам ко су, али говоре српски.““

Много смо пропатили и од лажне браће Бугара, који су рушили споменике нашег јунаштва из балканског рата за слободу:“Ископаше ти очи лепа слико,/ Сломише ти кулу, скрнавише жртву/И Бугарин је мислио да не види нико/ Срушише споменик на Зебрњку“.

СТАРА СРБИЈА, ОПЕТ И ОПЕТ

И тако од Првог до Другог и Трећег рата, од Јадовна до Косова, на коме су, 1999, страдали и наши калуђери, попут монаха Харитона:“Један горе код Призрена/ Уз речицу једну бистру/ Што молитву узносио/ Архангелу, Богу Христу“, или јеромонаха Стефана:“Други беше недалеко/ Баш у пећкој питомини/Духом стамен, непоклеко/ У општини, љутој, Клини“.
У десетерачкој песми „Гојковица и Розафа“ Милутиновић нас опомиње да смо заборавили своје светиње у Старој Србији и данашњој Албанији:

Мили Боже чуда великога,
Шта све паде на Мрњавчевиће?
Србе оне од Старе Србије
И племиће од сваког мегдана.
И на Марка и потомке редом.
Какве клетве ил крвави данци?
Отимања, од многих душмана
Присвајања, туђег и познатог.

КОСОВО КАО ТЕМЕЉ НАДЕ

Поезија Александра Милутиновића, са историјским коментарима који су јој додати, заветна је у најдубљем смислу те речи. Реч је, наравно, о Косовском завету.
А његову истину је, између осталих, изврсно осветлио наш историчар Радован Самарџић, у својој књизи „Косовско опредељење“. Он каже:“Један такав завет и једно такво опредељење нису ни легенда ни мит, него идеја дубоко хришћанска , коју је, сасвим у склопу животне нужде, прихватио један истински побожан народ. На утицају цркве, који је био несумњив, не треба настојати: битно је да је ту идеју понео, као своју, сам народ и оваплотио је не само својим певањем, него и као творац сопствене историје (…) Турци су наишили на народ који се несхватљиво тешко смиривао. Као да су уклети, као да изазивају мучеништво и смрт, Срби су храбро оправдавали свој углед вечитих побуњеника. Слободу коју су други добијали туђом заслугом, они су стицали најпре сопственим чишћењем, а затим остварујући оно што бити не може. Да би се васкрснуло, треба умрети; како  би проклијало, зрно мора доспети у бразду и дати само себе за храну новом животу(…) Косовски завет постао је вертикала српске историје, јер Срби нису заборавили да су изгнани из земље која је била ризница свега најдрагоценијег што су створили у историји; ту су били престони дворови њихових Немањића и прве властеле. Ослобођење Косова и Метохије било је, за Србе, 1912, повратак на силом узету постојбину.“

Зато су Срби, кад су ослобађали Стару Србију, били хришћански човечни према побеђеном непријатељу. Драгиша Васић, у својој студији „Карактер и менталитет једног поколења“, каже да они који су полазили у рат нису мрзели Турке, него су желели да ослободе своју потлачену браћу и своју свету земљу, бивајући достојнима славних предака. Српски сељак је у бој, по Васићу, ишао „јер је веровао, али није ишао што је мрзео“. Према Турцима у новослобођеним крајевима био је великодушан, али не и охол. Наши војници су седели у турским дућанима, и покушавали да причају с њима, иако их ови ништа нису разумели. Прстима су показивали колико имају деце и колика су. Нудили су Турке цигаретама. Поражени, Турци Србима, по Васићу, „нису изгледали ни сурови, ни рђави, ни угњетачи, ни осветољубиви, ни подмукли“. Мирили су се, по источњачки, са судбином, и честитали онима који су им на сабљи узели оно што су султани на сабљи некад добили. Норвежанин Хенрик Ангел, који је са Србима био у балканским ратовима, у својој књизи „Српске ратничке приче“, о томе каже:“Српски војнци, српске власти, заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. Ја и многи моји земљаци, лекари и људи, као капетан Нерегор, можемо потврдити да је у подручјима где смо се кретали поступање било веома хумано, сасвим другачије хумано од онога на шта смо иначе навикли у Европи. Витешко поступање Србијанаца са заробљеницима и избеглицама може да превазиђе само оно које показују Црногорци. И то кажем по сопственом увиду, а не по причању других. Случајност је учинила да сам једном становао са неколико стотина мухамеданских избеглица. Нисам видео ни трага лошег поступања. Срби су им обезбедили бесплатан превоз возом, дозвољено им је да се сместе по вагонима и око њих, од војника су добили чак и хлеб. ( Од својих једноверних у истом селу добили су само мало дувана. ) Видео сам да те избеглице толико верују војницима да су, кад су они, једно туце њих, лакше болесних, дигли логор и кренули, скоро сви пошли за њима. Жене су попртиле децу на леђа и узеле за руке, натовариле на себе оно мало што су поседовале и пожуриле за њима. Видео сам војнике како помажу деци, како уплаканој деци дају воду и храну…Ја сам, што се мене тиче, напустио Србе пун највишег дивљења према витешком, пажљивом начину на који су власти, како цивилне, тако и војне, поступале у ослобођеним подручјима. У Кочанима сам видео стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво.У Манастиру сам видео исто, само у још већем обиму. Нисмо баш навикнути да то доживимо од народа који се хвале да су на већем културном нивоу од Срба. Дозволите ми да додам да ја и моји другови никад нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. То мора да значи да српски војници имају јаку народну дисциплину.“Да, тако је: била је то народна дисциплина Косовског завета, која Србину није дозвољавала да постане мародер, јер га је држала на висинама витештва.                                    Зато Срби нису срушили ни Муратово турбе, ни Синан пашину џамију у Призрену, начињену од камења порушених Душанових Архангела. И зато су, у заносу борбе за ослобађање Прилепа, у небу изнад града видели лик Марка Краљевића. И зато је Милан Ракић, добровољац у четницима Војводе Вука, плакао док су, на месту Косовске битке, читали, пред постројеним ослободиоцима, његову песму „На Газиместану“. И зато су јунаци славних битака били „Осветници Косова“, то јест извршитељи завета.И зато је чувени Љубомир Ковачевић, таст Милана Ракића, на сахрани свог сина – јединца Владете, погинулог у новом косовском боју, могао да каже:“Сине, пет стотина година српски народ је чакао да се ослободи Косово, и дочекао га је. Ти си пао у рату за свету ствар, и ја сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвујем идеалу за који сам и сам живео. Сине мој, иди и реци цару Лазару, Милошу Обилићу и свим косовским јунацима да је Косово освећено.Однеси им гласе наше радости и буди им весник једног бољег доба за цело Српство!“

И књига Александра Милутиновића хоће да буде управо то – весник једног бољег доба за цело Српство.