ЗОРАН ШАПОЊИЋ: Ваљаш ли нам данас мртав Оливере, кад нам ниси ваљао жив?

Ваљаш ли нам данас мртав Оливере, кад нам ниси ваљао жив?

Ти мучениче, опра свој чисти образ. А шта ћемо ми, бедни и лицемерни, ми јадници са нашим образима?

Ти оде светла чела! Куд ми да кренемо данас? Може ли се и како побећи од себе?

Колико ли ће воде протећи Ибром док се поново не роди неко достојан тебе и твоје честитости? Неко ко би тебе заслужио.

Како данас да погледамо у очи твојим синовима, Милени и Наташи, брату? Ми бедни и лицемерни што ронимо сузе над твојом смрти!

Како, кад смо сви заједно ћутали док си ти невин и чист лежао на робији? Ти слободан у затвору, слободнији и од твојих тамничара и од наших савести. Ти невин лежао а ми ћутали. Мали и лицемерни.

Како, кад су нам прече од тебе биле све наше поделе, наше свађе и зађевице, заблуде и подметачине, наша српска лудала, као што ових написа у Београду један добар човек. А данас за тобом ронимо сузе!

Хоће ли данас, у Београду, кад те буду сахрањивали добри човече, црној земљи бити тешко од Срба који су дошли да ти се поклоне? Макар сад, кад идеш под црну земљу, кад ти се нисмо поклонили и схватили те, кад те нисмо поштовали док си био жив?

Ваљаш ли нам данас, мртав, Оливере, кад нам ниси ваљао док си био жив?

Ти оде у легенду мучениче, а куд ћемо ми?

Дође нам још један дан кад нам сунце зађе у крваву заставу. А ми ништа да научимо, ништа да схватимо, ништа да разазнамо.

По који ћемо пут у историји, тек дан после, схватити да су нам поново ишчупали још један храст, поломили му гране, оставили нас без главе?

Можеш ли нам опростити Оливере? Нама недостојним тебе достојног.

Видео сам те јуче мртвог. И поново видео ону слику како сунце над Јагњеницом и над Ибарским Колашином залази у крваву заставу.

И много се бојим. Не за себе. Много се јада и греха скупило на мојој души. Много сам се јада и крви нагледао. Бојим се шта ће бити са овим нашим светом кад остане без људи као што си ти био. Кад остане без добрих људи због којих и сунце сија.

Куд ћемо и како ћемо без добрих људи Оливере? За које сидро да се вежемо?

Куд ћемо кад останемо без људи који су се смејали, онако људски, као што си се ти смејао?

Слушао сам јуче у Митровици ону страшну тишину док су тебе, последњи пут, кроз твој град носили ка вечној кући. И, одавно, ништа страшније нисам чуо. Чула се тишина из Митровице до неба јуче Оливере. Плакало је за тобом и старо и младо Оливере.

Касно!

Бог нека ти душу прости, добри човече!

Тагови: Оливер Ивановић