ЗОРАН ШАПОЊИЋ: Писмо Владимиру Билчику, или, све о мојој субверзивној делатности против ЕУ

Друже Владимире, обраћам ти се са друже, због тога што се ти толико бавиш мојом Србијом, фирмом у којој радим, па самим тим и мојим животом, као да смо браћа, али би, да те назовем братом било превише фамилијарно. И, то би уредници одмах избрисали. У знак фамилијарности, у овом писму обраћаћу ти се  „ти“.

Друго, некако ми уз име Владимир пре стоји одредница „друг“ него „господин“. Ово због тога што ме у твоје име најпре асоцира на Владимира Иљича Лењина, оба сте комесари, он у своје време, ти у своје, али суштина је иста. Једино, што теби недостаје јесте црни или браон кожни мантил до колена или до чланака, тиме би твоја и појава ових твојих комесара из Брисела била употпуњена и више бисте тиме плашили Србе него овим саопштењима.

Видим Владимире, издао си саопштење у коме тражиш да се затвори фирма у којој радим, од које децу храним хлебом и од које, поштеним радом, живим. Видим да си на слици, док подносиш тај захтев мојој држави, ведар, чио и насмејан, и одмах да ти јавим да мене, док гледам док ту слику, ни мало није до смеха.

Признајем, Владимире, на тренутак и страх ме ухвати.

Знаш Владимире, већ сам остајао без посла, па ми таква могућност ни у најави није ни мало смешна. И, одмах да ти јавим, да сам, поучен историјом, већ спремио одступницу, ми Срби никад ништа не препуштамо случају. Имам један хектар земље у селу, нешто сам већ узорао, нешто ћу тек, посејаћу мало кромпира, мало лука, мало шаргарепе и першуна, ако треба купићу и две овце и козу, неку кокошку, тако, да се не секираш деца и ја, жена, нећемо бити гладни.

И још да те упозорим, ако ми и на то случајно удариш неким стандардом Европске уније, забраниш ми да музем козу и сејем кромпир, има Владимире да се кољемо зубима. То ти нећу дати, знаш, близу мог села има једна велика шума, има тамо да се одметнем, а отуд ме нећеш тако лако истерати друже Владимире. Знам у тој шуму сваку стазу и богазу, сваку јаругу и пећину, отуд ћу се бранити.

Даље друже Владимире, пошто видим, оптужујеш моју фирму за хибридни рат, за ширење дезинформација, итд. да те укратко обавестим о мојој делатности за ово времена колико код РТ Балкан зарађујем за хлеб. Боље да се сам пријавим него да ми ти пишеш досије.

Признајем друже Владимире, одмах на почетку да ти јавим, на Васкрс ове године писао сам о Рајку Совићу са Голије како на тој планини, сам у својој колиби слави Васкрс, како је јутром ишао у цркву, како има неког мачка, и како се из његове празне колибе ујутру, на Васкрс чује песма „Ангел вопијаше благодатњеј“. То је, иначе, стара црквена песма коју певају ови наши заостали  монаси.

Субверзивно друже Владимире према твој систему вредности нема шта. Замисли, Рајко Совић на Голији у колиби слави Васкрс и Божић, Петровдан и Илиндан, уместо да по ваздан, и посебно на те празнике, пред колибом, на јарбол истакне заставу ЕУ са 12 звездица, пева ону песму из Девете симфоније и гледа преко Голије према Европској унији, односно према Бриселу.

Тај Рајко, и то да обавестим друже Владимире, је јако опасан тип. Сад да га човек пита колико је Србија поглавља отворила у преговорима са ЕУ – нема појма. Не зна ни ко је комесар ЕУ за спољне послове, а о томе да зна колико година Србија чека на вратима ЕУ која само што се нису отоворила, да и не говорим. Тај Рајко, ево да ти пријавим друже Владимире, иначе, више воли Косово од Европске уније и свих вас комесара заједно, а, иначе, слави и крсну славу, редовно се моли Богу и понекад, у својој колиби запали и кандило.

Јесте друже Владимире, свега ми, па ти види шта ћеш са њим. И ја сам, о њему, таквом, о том Рајку Совићу писао, и не само да сам писао, него су ови моју на порталу ту причу и објавили, у својој субверзивној, хибридној, дезинформативној, деизнфекционој, дератиизационој и бог те пита каквим још делатностима. Нечувено мој Владимире.

Још да ти јавим Владимире, да сам овакав, наопак какав сам, не поштујући стандарде и препоруке ЕУ, у једном тексту написао за оног Вилијама Вокера да је вуцибатина, истина, то је било пре него што су му запослили на РТ Балкан, али, замисли ти мој пријатељу, да они не провере шта сам ја радио раније, него ме запосле са таквим педигреом, са таквим односом према изасланицима ЕУ и Америке. Заказала Федерална служба безбедности начисто. А ову реч, „вуцибатина“, покушао сам да ти преведем на енглески, да боље разумеш, али, код вас такве речи нема. Имате вуцибатина доста, али, некако се десило да немате прикладну реч за такве особе. Или, можда имате само ја не знам.

Даље, мој Владмире, још да ти напишем о чему сам све писао по овом сајту који ти сада имаш намеру да затвориш. Замисли, написао сам зимус и причу и Цветку Ристићу, то је, не знаш вероватно, а и што би знао, младић из Скелана, тамо на Дрини, коме су 1992. године, борци онога што сте га ви у Хашком трибуналу ослободили кривице, побили у једном дану и оца и мајку и брата и сестру а он остао сам самцит на свету, и једина му је жеља, док је сам растао, била да загрли своје родитеље, своју секицу и свог брацу.

Опрости ми Владимире на овом изливу емоција, такав сам, наопак, и да ти се одмах пријавим, заплачем увек кад ми Цветко стане причати своју причу,  а знам да код вас, у ЕУ, емоције и сузе, нису по стандардима. Ви за то немате времена, јер сузе не стварају профит, не помињу се у поглављима које смо отворили а нису ни услов за улазак у ЕУ, услов је, као што знаш, само да се одрекнемо Косова.

И, имао бих ти друже Владимире, још писати шта сам радио, о својој субверзивној делатности, овај термин познат ми је од раније, из основне школе, тада су Србијом још владали комунисти, а о овом другом, хибридном ратовању, и не знам баш много, али ти обећавам да ћу се распитати. Ми, овамо код мене, знамо само за хибрдни кукуруз и добро нам рађа.

Сад се сетих, писао сам ти ја, и не само да сам писао него су ови моји на РТ Балкан и објављивали, неопрезни и небудни, и о Казанима више Сарајева, тамо су муслимани водили, клали и бацали у јаму неке Србе из града, али, знам да то тебе не занима. А и у праву су, како нам овде у Србији само не досади више да се враћамо у прошлост, уместо да по ваздан ходамо по граду загледани у будућност.

И о Пеђи Леовцу и једном Васојевићу из Сјенице ових дана сам писао, њих двојица су, друже Владимире, погинули на Кошарама. Знаш друже мој драги, тамо су бранили Србију, док су твоји на њих бацали бомбе са 10.000 метара. Знаш Владимире, овде код нас, у Србији, још постоји један заостао обичај да човек брани своју земљу, децу и жену, родитеље и сестре, кад их неко  нападне. Али, шта ти о томе знаш и не знам што ти ово уопште и помињем.

И још Владимире да ти напишем, ко зна чега бих се ја још сетио и шта бих ти још признао ако би ови твоји успели да ме ухвате горе у оној мојој шуми, ако до тога дође, и ако би ме метнули на муке. Свашта сам ти ја писао мој Владимире. Мојој субверзивној и оној другој, како би, хибридној делатности, нема краја, нема граница.

И још мој Владимире, сад се сетих, да ти признам да у кући имам шест књига о Стаљину, не знам да ли ти је то важно, али, да не буде после да нисам пријавио. Имам и мемоаре Жукова, знаш, он је, ако си заборавио, предводио јуриш Црвене армије на Берлин 1945. године. Опасан Рус. Имам и мемоаре Јерјоменка, и књигу о Стаљинграду, и „Ану Карењину“, и „Историју Русије“, сад ископах и сакривену књигу „За веру, част и отечество“, поклонио ми пре коју годину прота Георгије Пољаков кад сам био на Криму, а пре пар дана ћерка однекуд довукла и „Браћу Карамазове“.

Умало да заборавим, имам и „Тихи Дон“ у четири књиге, издање „Просвете“, можда ти и то буде важно кад будеш доносио коначну одлуку о овој мојој фирми у којој зарађујем за хлеб.

Још бих ти ја писао друже Владимире, али, знам да немаш времена ни за оволико да читаш и опрости због дужине писма. Такође те молим и да ми много поздавиш Едуарда Кукана, и Фон дер Лајенову и остале комесаре и посебно оног Шпанца што је задужен за спољну политику, не могу сад, овакакв какав сам наопак, да се сетим његовог имена.

Оно за клање зубима што сам написао на почетку, одмах да ти кажем да је било у афекту, али да знаш, ако наставиш овако како си почео, мораћу да се браним.. Немој да буде да ти нисам рекао.

А ти можеш, као на оној слици што си објавио, насмејан док ми затвараш фирму у којој леба једем, да се смејеш колико хоћеш.

Поздрав, и не мораш ми одговарати на писмо, знам да немаш времена.

Умало да заборавим, опрости Владимире молим те, морам ти признати и да много волим Русију. Она моја мајка тако ме задојила, а и ђед Гвозден, док сам растао уз њега, стално ми причао како сања Русију, козаке и степу. Тебе и Кукана није ми помињао.