Зоран Чворовић: Зашто „Галски петао” кукуриче о Одеси?

Емануел Макрон – први француски председник који није служио војску (ОВДЕ) – дошао је у жижу светске јавности изјавом од 26. фебруара, да ће Француска послати своје трупе у Украјину уколико се руска војска приближи Кијеву или Одеси (ОВДЕ).

Према писању Монда, Макрон је и 21. фебруара, приликом преноса посмртних остатака хероја француског Покрета отпора јерменског порекла Мисака Маншуњана у париски Пантеон, у уском кругу гостију изјавио, да ће у овој години у сваком случају послати француске војнике у Одесу. Према наводима Монда француски државни врх такву одлуку разматра још од лета 2023. године (ОВДЕ, ОВДЕ).

Иако је касније јавно признао да у НАТО пакту не постоји консензус у вези са слањем трупа у Украјину, Макрон ни тада није одбацио такву могућност (ОВДЕ). У телевизијском интервјуу за France 2, који је дао 14. марта, Макрон је чак на неки начин и заоштрио своју позицију тиме што је закључио како „победа Русије може угрозити безбедност Европе”, па су стога „могуће све варијанте” помоћи Украјини (ОВДЕ).
„Краљ Европе”

У Русији се овакве ратоборне Макронове изјаве тумаче, између осталог, као покушај Макрона да себе „представи као лидера Европе, па чак и НАТО пакта”, а Француску као „покретача европског милитаризма, проводника европских интереса” (Камран Гасанов из Руског савета за међународне послове, ОВДЕ).

Слично тумачење мотива ратоборности „галског петла” може се наћи и у тексту новинара париског Фигароа, Изабел Ласер. Она цитира бившег француског дипломату Мишела Дуклоа који сматра, да Макрон, с обзиром на предстојеће изборе за Европски парламент, „експлоатише украјинско питање у предизборне сврхе”, пошто га „пре свега занима улога лидера Европе, краља Европе”. Својим ратоборним изјавама Макрон – према закључку Фигароа – покушава заправо да постане лидер радикално антируског и милитантног источног НАТО пакта и ЕУ табора, који чине лимитрофи Прибалтика, Пољска и Чешка, и који у лику Пољске има све већи значај у ЕУ.

Наспрот овог блока стоји група држава – предвођена Немачком – која није спремна за већи и непосреднији ангажман у украјинском рату од постојећег. У анализи Фигароа се истиче, како остаје да се види да ли су такве изјаве Макрона само деклартивне – као део предизборне тактике у политичкој трци за лидерску позицију у ЕУ – или се пак ради о стратешкој промени политике Француске, која подразумева прелазак француске привреде на колосек ратне економије, као неопходног предуслова за ратно ангажовање у Украјини. Таква стратешка промена, према мишљењу новинара Фигароа, није могућа без „подизања сарадње” између Лондона, Париза, Берлина и Варшаве (ОВДЕ).
Ратни профитери

Да у овом тренутку чланице ЕУ нису способне да без САД наоружањем и муницијом помажу кијевски режим, признао је приликом посете САД и комесар ЕУ, Жозеп Борељ (ОВДЕ).

Чини се да Вашингтон у овом моменту и нема разлога да уступи позицију главног војног снадбевача не само кијевског режима, већ и европских чланица НАТО пакта, јер, према недавној изјави пољског министра иностраних послова Радослава Сикорског, ради се о невероватно добром послу за САД (ОВДЕ). Према пољском министру, САД издвајају око пет одсто свог годишњег војног буџета за подршку безбедности Украјине, али се 90% од тих средстава враћа се у САД и служи отварању нових радних места у наменској индустрији. Према наводима Сикорског, тренутно је због рата у Украјини ангажовано 117 производних линија у 31 америчкој држави и 71 граду. Пре свега, ангажованост се одвија тако што се старо наоружање предаје кијевском режиму, док амерички војници добијају ново оружје.

Сикорски такође истиче да су све европске земље у складу са политиком милитиризације и ширења страха од „Путинове инвазије” повећале буџете за војску, па се сходно томе појављују у улози главних купаца америчког наоружања. Тако је Пољска увећала свој војни буџет са 2% на 4% БДП, од чега 56% намењено за куповину америчког наоружања. Европске државе које су, према речима Сикорског, „предале своје оружје Украјини, а своје залихе попуњавају америчким оружјем и на тај начин креирају још један ток новца који се слива Американцима, укључујући америчку средњу класу”. Тако је, речју пољског министра, „помоћ Украјини не само добро дело. То је, такође, и добар посао” (ОВДЕ).

Следствено томе, све чешће жалбе о недовољној оружаној попуни у војскама појединих европских држава (ОВДЕ), као и најновија вест о договору тзв. вајмарске тројке – Макрона, Шолца и Туска – да противправно присвоје добит од замрзнуте руске имовине за „куповину још више оружја” за Кијев на „целом светском тржишту” (ОВДЕ), нису ништа друго него најава нових ратно-профитерских послова за компаније с друге стране океана.
Вампирски послови

На Западу ништа ново, јер САД и компаније са Вол стрита имају стогодишње искуство вампирске зараде на европској крви. У недавно објављеној научној студији „Америка против свих: Геополитика, државна организација и глобална улога САД – историја и савременост” (ОВДЕ), коауторски тим угледних руских научника и дипломата је на основу америчке литературе и извора јасно показао како је амерички крупни капитал вишеструко увећао своју добит у током Првог светског рата.

Амерички индустријалци су вишеструко повећали производњу наоружања за потребе војски Антанте, и то захваљујући јевтиним кредитима које је омогућила додатна емисија 368 милиона долара у новембру 1914. од стране система Федералних резерви. Занимљиво је да је ФЕД основан само шест месеци пре почетка Великог рата у Европи. Један од главних ратних профитера био је свакако Џ. П. Морган Млађи, који је по узору на оца – који је новац зарадио од лиферације оружја током америчког Грађанског рата – своје богатство вишеструко умножио тиме што је обезбедио монопол, пре свега, у ратном кредитирању британске владе, док се Британија, с друге стране, нашла у улози гаранта и посредника у кредитирању Француске, Русије и Италије. Осим тога, око 84% свих роба (оружје, муниција, лекови, храна) које су из САД ишле у земље Антанте, пролазиле су преко пословних структура под контролом Џ. П. Моргана Млађег. Моргану је посао био олакшан чињеницом да се на челу ФЕД-а током рата налазио економиста Бенџамин Стронг Млађи, иначе његова пука креатура.

Током Првог светског рата, у трговини нафтом са земљама Антанте монопол су успоставили Рокфелери и њихова компанија „Стандард ојл”, чија је добит у 1915. години била за 60% већа од добити остварене у последњој мирнодопској години. Иако амерички војници нису гинули на Соми, Вердену, у Брусиловљевој офанзиви, САД и Вол стрит су итекако финансијски били умешани у рат на европском континенту.

Сам председник Вудро Вилсон рекао је у септембру 1916. године: „Наша епоха је време великих промена, да ли схватате значај само једне чињенице: за последњу годину или две ми смо престали да будемо дужници и постали смо кредитори, и код нас је толико вишка светског злата, као што никада раније није било… Предстоји нам озбиљно финансирање света, а онај који даје новац мора да разуме свет и да њиме руководи”. Речју аутора наведене студије, „улога прекоокеанских финансијера у опредељивању државног курса у периоду рата била је толико очигледна, да је Џ. Норис, сенатор из Небраске, 1917. године закључио: ‘Још мало, па ћемо ставити знак долара и на државну заставу’” (ОВДЕ).

Банкрот Украјине

Дуга историја профитирања најкрупнијих западних финансијских компанија од великих европских ратова баца потпуно другачије светло на ратоборне изјаве „галског петла”. А оне се, како истиче познати руски политиколог Марат Баширов, свакако морају довести у везу са чињеницом да је Макрон некада радио на високој позицији у „Ротшилд енд Си” (Rothschild & Cie), као и са чињеницом да је куповина украјинских дугова још од 2013/2014. године један од важних послова породице Ротшилд, а која се – у интересу Ротшилдових – реализује преко америчког инвестиционог фонда „Франклин Темплтон” (Franklin Templeton).

Пошто, према информацијама „Ројтерса”, Кијев најављује могућност проглашавања банкротства – што је и један вид облика притиска на амерички Конгрес како би донео одлуку о наставку финансијске помоћи Украјини – Макрон у име Ротшилдових благовремено најављује да би, у случају банкрота Украјине, могло да дође до компензације у виду окупације стратешки најзначајнијег дела територије под тренутном контролом кијевског режима – дела црноморског приобаља са центром у Одеси (ОВДЕ).

И Марија Захарова, у име руског Министарства иностраних послова, тумачи наведене Макронове милитантне поруке као најаву могуће окупације и поделе остатка Украјине између појединих европских држава чланица НАТО пакта и ЕУ (ОВДЕ). Могућност доласка делова украјинске територије под контролу Француске, Пољске и неких других држава, по мишљењу Баширова, повећава се због тога што од маја месеца у Кијеву више неће бити легитимне власти. Тада ће истећи председнички мандат Владимиру Зеленском, док је Врховна рада нелегитимна још од новембра прошле године (ОВДЕ).

Макроново помињање могућности француске окупације Одесе неминовно оживљава сећање на догађаје с почетка 1919. године, када су се у ову црноморску луку искрцале француске јединице, при покушају Колективног запада да за своје геполитичке циљеве искористи хаос који су произвели револуција и грађански рат. Французи су се искрцали у тренутку када су делови Малорусије – па и сама Одеса – наизменице прелазили из руке у руку различитих власти, од сепаратиста петљуроваца (Директоријална влада тзв. Украјинске народне државе под вођством С. Петљуре), белогардејаца, бољшевика, григорјеваца и махноваца. Французи су заузели Одесу како би помогли „белима” да победе бољшевике и успоставе власт у земље. Планирали су да напусте Одесу тек када Русија исплати цео ратни дуг Француској. Међутим, тадашња француска војна интервенција у Одеси завршила се неславно за непуна четири месеца, пошто су већ у априлу 1919. године француски војници, под командом славног генерала Франше д’Епереа, морали због напада „григоријеваца” да брже-боље у паници напусте ову црноморску луку, трајно остављајући на руској земљи 3.000 погинулих и мноштво технике (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ).

„Стратегија анаконде”

Макроново маркирање Одесе – као могућег места почетка западне отворене војне интервенције у Украјини (НАТО-инструктури и западни плаћеници већ се у броју од више хиљада налазе на тлу Украјине) – чини се да итекако има везе са чињеницом да је садашњи француски председник обична креатура Ротшилда, на шта ових дана посебно скреће пажњу позната руска аналитичарка, професор универзитета и бивши високи функционер „Јединствене Русије”, Јелена Панина (ОВДЕ). Везујући могућу француску војну интервенцију у Украјини за Одесу, штићеник Ротшилда из Јелисејске палате заправо полази од стратешког принципа „анаконде” америчког геостратега и родоначелника америчке таласократије, адмирала Алфреда Мехена (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ).

Принцип анаконде налази се, према речима руског геостратега и царског генерала Алексеја Јефимовича Едрихина-Вандама, у основи стратегије коју Англосаксонаци већ више од 150 година примењују против руског народа, као њиховог „главног противника на путу успостављања светске хегемоније” (ОВДЕ). Резимирајући ставове појединих водећих англосаксонских стратега, пре свих адмирала А. Мехена, сенатора и историчара А. Бевериџа и протестантског пастора Џ. Стронга, генерал Алексеј Јефимович Едрихин-Вандам долази до закључка да Англосаксонци у својој конфронтацији са Русијом теже да постигну следеће стратешке циљеве:

1. „Уништити трговачку и војну флоту Русије и ослабити је до граница могућег, одбацити од Тихог океана у дубину Сибира”;
2.  Завладати целим појасом јужне Азије између 30 и 40 степена географске ширине и са те базе постепено потиснути руски народ ка северу. Како по законима природе, који важе за сваки живи организам, са престанком раста почиње пад и постепено умирање, тако ни руски народ потпуно затворен међу својим северним пространствима не би избегао исту судбину” (ОВДЕ).

Руски геостратег, у студији објављеној 1912. године, показује и модел помоћу којег су Англосаксонци и западне државе уопште у оно време успостављале хегемонистичку позицију у земљама Азије, пре свега у Кини:

1. најпре у земљу долазе страни трговци;
2. због неспособности локалних власти да ваљано регулишу односе страних трговаца са домаћим становништвом и властима, западне државе добијају повод да траже непосредну заштиту својих трговаца и самим тим да се умешају у унутрашње ствари земље која их је примила;
3. „мешање се не ограничава на просто исправљање грешака и обавезивањем да се више не понове у будућности, већ обавезним добијањем права на учешће у локалном управљању” (ОВДЕ).

Према Алексеју Јефимовичу Едрихину-Вандаму, руско отварање ка југу и топлим морима, које је руска држава наследила од монголско-татарске хорде, има за руску државу значај егзистенцијалног императива: „Наслањајући се леђима на лед Северног леденог океана, десним крилом на полузатворено Балтичко море, а левим за пловидбу мало погодни Тихи океан, велика северна држава нема три фронта – као што се обично мисли код нас – већ само један окренут ка југу, који се простире од ушћа Дунава до Камчатке” (ОВДЕ). Према његовим речима, на јужном фронту руског отварања и ширења посебан значај има десно крило, које преко Црног мора и Кавказа доводи Русију до главних трговачких путева у Средоземљу и Персијском заливу и потом је приближава главној поморској саобраћајној артерији – Суецком каналу.

Имајући у виду ова запажања руског геостратега, није случајно да су главни планови Англосаксонаца у времене Кримског рата, као и током западне војне интервенције у време револуције и грађанског рата били усмерени на одбацивање Русије са црноморске обале и Кавказа (уз додатну блокаду тихоокенске обале на левом крилу руског јужног фронта). Свакако није случајно ни то што је Ротшилдовац из Јелисејске палате бацио око баш на Одесу – јер је контрола ове луке кључ за контролу целокупног северног приобаља Црног мора – укључујући и делту Дунава. Истој геполитичкој стратегији припада садашњи појачан ангажман Француске у Јерменији, као и Велике Британије у Казахстану (ОВДЕ).

Прекретница рата

Међутим, искуство војне интервенције западне коалиције из 1919. године показује да се битка за Црно море добија на копну, а не на мору и уском обалном појасу. У уводу совјетског издања чувене студије америчког адмирала Алфреда Мехена Утицај поморске моћи на историју: 1660-1783, познати совјетски историчар и економиста Николај Павлович Полетика с правом примећује да и пресудни допринос руских победа на копну победи савезника над Наполеоном показује да је Мехен преувеличавао значај морнарице и поморске моћи у сукобима појединих држава (ОВДЕ). Апологија поморске моћи код родоначелника америчке таласократије, према оцени Полетике, одговара епохи у којој капитализам прелази из фазе слободне конкуренције у фазу империјализма.

На „примерима из историје стварања британске колонијалне империје, Мехен је свима јасно показао, какву је крупну улогу играла морнарица, као оруђе освајања колонија и колонијалне трговине”. Следствено томе, Макроново помињање Одесе, када се тумачи у кординатама англосаксонске таласократије и „стратегије анаконде” – додатно показује да је прокси рат, који Колективни запад води у Украјини против Русије, само наставак старих империјалних ратова – који су у прошлости омогућавали Западу да створи колонијално царство, као главни извор своје економске моћи.

Уосталом, и ауторка горепоменуте анализе из париског Фигароа признаје, да је „конфликт у Украјини” „у Организацији Уједињених нација (ОУН) повезао државе Глобалног југа око пројекта који су предложили Москва и Пекинг, као и да су њихови главни помоћници Иран и Турска”, а „циљ пројекта је маргинализација Запада и преформатирање међународног поретка у интересу нових моћних држава”. Стога је, закључује ауторка, економска и технолошка изолација Русије „још увек врло променљива” (ОВДЕ). Ово није ништа друго него признање да „стратегија анаконде” – на коју рачуна и Макрон када помиње француско искрцавање у Одеси – не даје очекиване резултате означава епоху почетка краја западног плутократског империјализма.

За коначни слом англосаксонске империјалне стратегије усмерене против Русије подједнако је важан успех руске копнене офанзиве током 2024. године и с њом повезано очување садашње позиције у односу на рат у Украјини, пре свега, Кине, а потом и Турске. Успех „стратегије анаконде” у време Кримског и руско-јапанског рата, као и неуспех у време бољшевичког формирања СССР 1921-1922. године, само додатно потврђују тачност ове тезе.

Чак је Колективни запад ових дана добио јасан одговор и од Кине на Макронове ратоборне претње. Наиме, Француску је ових дана, према писању кинеског Глобал тајмса (ОВДЕ), посетио главни представник Кине за послове Евроазије Ли Хуј. Он је директору одељења за политичка питања и безбедност француског Министарства иностраних послова јасно поручио да се мора спречити даља ескалација сукоба у Украјини, до које би дошло ако би нека од НАТО чланица распоредила своје трупе на територији Украјине, јер би такав потез Русија могла да сматра као агресију и у том случају би могла да употреби нуклеарно оружје.  У истом тексту се наводи и како је очигледно да се на Западу осећа замор у погледу подршке кијевском режиму, те да истовремено кијевски режим има све мање потенцијала да се одупре руској офанзиви. Напад руске војске на Кијев или заузимање Одесе, према мишљењу једног кинског експерта, потпуно би анулирало целокупну досадашњу подршку кијевском режиму од стране САД и ЕУ (ОВДЕ).

Одеса, укратко речено, по свој прилици, има геостратешки потенцијал да у 2024. години буде прекретница рата у Украјини. Улазак руских трупа у град који је основала руска царица Катарина Велика одузео би сваки смисао даљој подршци кијевском режиму, јер територија под његовом контролом без изласка на Црно море губи значај у западној империјалној стратегији изолације Русије. Улазак руске војске у Одесу истовремено би додатно хомогенизовао чланице антиимперијалног пројекта Глобалног југа, које су свакако заузеле позицију неувођења санкција Русији.

Осим тога, време је и да се коначно „галски петао” истера на чистац, те да се види да ли су он и остали европски глобалисти спремни да своје грађане гурну у нову велику европску кланицу на радост Вол стрита, или раскукурикани рошилдовац све време блефира. Сва је прилика да је Емануел Макрон дословце прихватио савет Макијавелија, на коме је магистрирао (ОВДЕ), да „владалац треба да се понаша као животиња и као човек”, што подразумева „бити лисица која ће познавати замке и лав који ће плашити вукове”, али „онај ко уме само да буде лав – не познаје свој занат” и зато „мудар владар не треба да буде од речи кад му то не иде у прилог и кад се промене околности у којима је дао реч” (ОВДЕ). Повратак руске војске у главну црноморску луку руске империје била би, по свему судећи, за Макрона таква околност.