ЗОРАН ЧВОРОВИЋ, ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: НАЦИОНАЛНО И ДЕМОКРАТСКО У СРБА – ПРИЛОГ САВРЕМЕНИМ ПОЛЕМИКАМА

Јер, за секуларно свештенство, као и за Радомира Константиновића, увек је највећи противник национални либерал ( демократа ), пошто његово постојање доводи у питање и њихову аннтидемократску и антинационалну оријентацију: некад комунистичку, сада глобалистичку

Мило Ломпар 

 

ЗАБОРАВЉАЊЕ ЗЛАТНОГ ДОБА ДЕМОКРАТИЈЕ

Ових дана, у Србији се дигла повика на демократију коју су нам проповедали јалови интелектуалци вестернизатори, типа Слободана Јовановића; тражи се неки нови, самосвојни пут Србије, и у трагању за тим путем пројектује се Србија којој је традиционално ближа аутократија од демократије (притом се у тој потрази неретко мешају основни теоријско-правни и политиколошки појмови – облик политичког система са идеологијом или облик владавине) и којој је ближе културни модел Авганистана него Словеније с којом је Србије више деценија била у истој државној заједници. У потрази за „новим средњовековљем“ подједнако се игнорише прошлост и садашњост, па изгледа као да су Срби после устанака у 19. веку могли да се угледају на другачије политичке идеале но што су били они у Европи ( на које се, узгред буди речено, угледала и Русија ).

У потрази за идеолошки пожељном Србијом, несвесни следбеници кључне русофобске и србофибске тезе Карла Витфогела о Русија и православним народима као културним и политичким Азијатима, по правилу превиђају бројне историјске и правноисторијске чињенице које говоре о давнашњем и успешном Србијином демократском искуству, као и традиционалним српским правним установама које су олакшавале рецепцију модерне европске демократије у Србији. Притом пропагатори српског „азијатства“ минимизирају, као што су то чинили и „другосрбијански“ историчари и правни историчари (Олга Поповић-Обрадовић, Парламентаризам у Србији од 1903. до 1914.), златно доба Краљевине Србије од 1903. до 1914, у коме су како у политици, тако и у култури, били скоро идеално спојени борба за демократију и законитост и борба за национално ослобођење и уједињење, као свесрпски сан оног доба. Онима који су баштинили аустроугарску и бољшевичку србофобију подједнако су били мрски демократија и пијемонтизам Србије краља Петра Ослободиоца, па су чинили све како би доказали да су у стварности у преткумановској Србији постојали само алава и мегаломанска великосрпска бурожазија и неуки србијански „геаци“ оријентално индиферентни према западним политичким идејама  политичких слобода и законитости.

ДЕМОКРАТСКЕ УСТАНОВЕ ЦЕМЕНТ МОДЕРНЕ И ОФАНЗИВНЕ НАЦИЈЕ

Полазећи од тезе да су демократски устав, опште  бирачко право (до краја Првог светског рата подрзумевало се искључиво право гласа мушкараца) и право на слободно политичко организовање, уз ширење писмености, „неопходни реквизити“ за процес „трансформације националног покрета од елитног у масовни тип“, Милорад Екмечић (Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања) закључује како је на југословенском простору пре 1918. године те „састојке остварило само друштво Краљевине Србије“. С уделом грађана који су имали активно бирачко право од 22% у укупном броју становника, Србија је не само далеко надмашивала најопаснијег геополитичког такмаца Аустроугарску (нпр. четири пута мањи је био удео бирача у угарском делу двојне монархије) већ се, према истраживањима Слободана Антонића (Слободан Антонић, Историјски ревизионизам Друге Србије) нашла тик уз ондашње светске „шампионе“ у ширењу бирачког права – Француску и Белгију.

 

БОРБА ЗА ОПШТЕ ПРАВО ГЛАСА

Био је то резултат дводеценијске борбе, пре свега, радикала за опште и једнако бирачко право, крунисане доношењем Устава од 1903. године, који је додатно проширио круг бирача, пошто се од тада у минимални бирачки порески услов – да сваки пунолетни грађанин плаћа „најмање 15 динара непосредне порезе на годину“ – урачунавао и „стални државни прирез“. За Екмечића је неспорно да је у процесу трансформације српског националног покрета од елитног у масовни тип пресудну улогу имала Народна радикална странка Николе Пашића, која је од 1882. године постала „најзначајнији масовни политички покрет на Балканском полуострву“ уносећи „дух избореног и ненаметнутог јединства целе нације“.

Када је од 1903. до 1914. године парламентаризам у Краљевини Србији, речју Марка Павловића (Марко Павловић, Правна европеизација Србије 1804-1914), „достигао своје европске узоре“, јасно се могло видети колико је српска национална политика добила од радикалске борбе за демократију. Још далеке 1884. млади Пашић је објашњавао руском дипломати грофу Игњатијеву како залагање за демократизацију политичког живота у Србији има, између осталог, и циљ „да средством наших реформи у духу народњем омилимо Србију нашој још неослобођеној браћи и осталим народима на Балканском полуострву“. Да се у томе и те како успело потврђује егзалтирана порука јужнословенској омладини Тина Ујевића из 1912. године: „Један крај земље, који је наш и који је слободан: то је идеал, а тај је крај земље Србија: наша Србија, слободна Србија.“ Тако су „старорадикалско форсирање начела народне суверености“ и „стриктно придржавање уставних овлашћења“ од стране краља Петра Карађорђевића допринели да „златно доба“ српске демократије постане истовремено и „златно доба“ српског национализма, како је то с нескривеном заједљивошћу истицала Олга Поповић Обрадовић. Пошто се „Србија 1903. определила да води ’српску’, а не више ’србијанску’ политику, као у доба Обреновића“.

 

СТРАХ ОД ДЕМОКРАТСКЕ СРБИЈЕ

Стога је само на први поглед био парадоксалан страх који је велика Аустроугарска после 1903. године осећала од мале Србије. Насупрот национално и верски хетерогене царевине, с нефункционалним конфедералним уређењем једне реалне уније, недемократским политичким установама и полуфеудалним друштвом огромних класних разлика, стајала је национално, верски и класно хомогена уставна парламентарна монархија с политичким и економским поретком који се темељио на општем бирачком праву и законом заштићеном земљорадничком минимуму (тзв. окућје). У поређењу с полицијско-бирократском аустријском царевином Србија је заиста деловала као „слободија“, посебно из угла колонијалних босанско-херцеговачких прилика.

 

ДЕМОКРАТСКИ УТИСЦИ РАТКА ПАРЕЖАНИНА

Како су Србију видели Младобосанци најбоље је описао Ратко Парежанин, који се у Београду нашао као одбегли ђак мостарске гимназије, да би се, заједно са Принципом и Грабежом настанио на Палилули, у Цариградској улици број 23: „Све нам је у Београду изгледало лепо, ведро, радосно. На улици људи су корачали уздигнуте главе, по каванама су гласно разговарали, смејали се. Био је то друкчији свет од онога што смо га ми у нашем завичају доживљавали. По гостионицама и каванама гледали смо како за истим столом седе официри са обичним грађанима, сељаци у народној ношњи и опанцима са господом, са високим чиновницима, народним посланицима, чак и са министрима. То нам је изгледало чудно, али нам је и импоновало – тако се нешто није могло ни замислити у Мостару, Сарајеву и другде у оквиру Аустро-Угарске.“

Када се данас прича да нам је, у то доба, све било погрешно, и да је требало да останемо ближи Авганистану него Словенији аргументација таквих тврдњи мора бити много озбиљнија него што је до сада била.

 

НАЦИОНАЛНА КУЛТУРА У ЗЛАТНО ДЕМОКРАТСКО ДОБА

Шта се заиста збивало у култури Србије у златно доба наше демократије, подсећа нас студија Леона Којена, У тражењу новог, која се бави индивидуализмом и либералним духом у српској култури од 1894. до 1914. Она нам објашњава како је било могуће да се, у једном каиросу, појаве такве списатељске величине какве су Јован Дучић, Милан Ракић, Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис, Исидора Секулић, Вељко Милићевић, Милутин Ускоковић, Бора Станковић, критичари попут Богдана и Павла Поповића и Јована Скерлића, или правни историчар какав је био Слободан Јовановић.

И заиста – како је то било могуће у малој, двомилионској Србији, која је, још увек патријархално свежа, али жељна брзог кретања ка новим хоризонтима, излазила у високоразвијену Европу, одавно начету црвом сумње, из које је Бодлер проговарао: „Ми смо демократизовани и сифилистичари“?

 

МИЛАН РАКИЋ И НОВИ ИНДИВИДУАЛИЗАМ

Тумачећи „На Гази Местану“ Милана Ракића у новом кључу, кључу културолошке парадигме епохе у којој су ови стихови настали, Леон Којен указује на чињеницу да лирско ја Ракићеве песме „говори у име новог, индивидуалистичког морала, који подразумева слободно, потпуно свесно опредељење за сваки идеал који се прихвата, па тако и за традицијом посвећен косовски завет и у њему садржану идеју националног ослобођења /…/ Тек је слободно и са пуном свешћу изабран идеал аутентично прихваћен, а не само на веру преузет васпитањем и животом у одређеној средини: Свесна љубав има дубље и несравњено поузданије мотивационо дејство од побуда стечених без правог размишљања о циљевима за које верујемо да треба да руководе нашим поступцима /…/ Требало је да прође неких пола века па да – у комунистичко време када је индивидуализам као такав био сумњив а слободно прихватање моралних идеала било замењено усрдном послушношћу идеологији и вођи (или, тачније, вођи и идеологији) – ови Ракићеви стихови постану предмет чуђења и подсмеха“.

Цела епоха коју Којен описује може се разумети са ове, „ракићевске“ стајне тачке.

 

ШТА ЈЕ БИО НАШ ЛИБЕРАЛИЗАМ?

Наша култура златног доба је прихватила западни индивидуализам и либерализам у њиховом класичном значењу, као идеје о слободи појединца, свесног и одговорног, али који је, баш зато што је такав, истовремено кадар и да буде човек заједнице, јер је стваралац. Такав човек је и борац за слободе у друштву, јер по оцу либерализма, Џону Стјуарту Милу, истина проистиче из слободног сучељавања различитих мишљења.

„Својим самопоуздањем спојеним са самокритичношћу, својом вером у то да бар у стварима духа и уметности нема више инстанце од самих стваралаца, својом спремношћу да под унутрашњим импулсом крену новим путевима, својом способношћу да асимилују утицај већих писаца или мислилаца чувајући истовремено своју оригиналност – то раздобље још увек има много чему да нас научи“, каже писац књиге У тражењу новог.

Ствараоци новог поколења, међу којима су, поред већ наведених, били и Вељко Петровић, Даница Марковић, Иво Ћипико, нису били спремни да прихватају конвенције и ограничења на која су пристајале претходне књижевне генерације. Чак и Јован Скерлић, који је умео да буде моралиста на ивици патриотског утилитаризма, никад није прешао границу доброг укуса у захтевима постављеним ствараоцима. Он је јасно тражио од критичара да буде протејски дух који може да допре до сржи пишчевих уметничких захвата, при чему не сме да има предубеђења, јер је уверен само у сувереност човекове слободне мисли.

Ствараоци ове епохе су јасно одвајали књижевност од политике. Али, и у политици су били слободољупци. Њихов индивидуализам је, по Којену, био „правдољубив“, па се није мирио са насиљем у име „државног разлога“, којим су се често користили последњи Обреновићи. Уз широко прихватање идеје народног суверенитета, такав индивидуализам, који није радикално порицао улогу државе (поготову у општем подизању народне просвећености и благостања) допринео је успостављању стабилног демократског поретка од 1903. до 1914. У том поретку, упркос често жестоких сукоба политичких мишљења, није било ни помена о повратку на лични режим. (Вреди поменути да је краљ Петар Први, један од симбола „Периклове епохе“ српске демократије, својевремено превео кључну књигу Џона Стјуарта Мила, „О слободи“).

 

СРПСКИ ГЛАСНИК СТВАРАЛАШТВА

Захваљујући радикалним ставовима, пре свега авангардиста и њихових сличномишљеника у доба после Другог светског рата, „Српском књижевном гласнику“ (СКГ) и данас се приступа са извесним подозрењем: од Винавера до Зорана Мишића то би требало да је часопис парадигматично „конзервативан“, „скерлићевски једноуман“ и „богданпоповићевски“ склон празном естетицизму. (Сетимо ли се само силних пародија у Винаверовој „Пантологији“, попут оне да су начела Поповићевог схватања поезије да песма мора бити написана, не сме бити преписана и мора бити потписана, биће нам јасно да су неки књижевни историчари ове пародије, због њихове стилске ефектности, доживљавали као научне доказе за свој став према, поред „Летописа Матице српске“, најзначајнијем нашем књижевном часопису.)

Којен је, убедљиво, показао да су у питању заблуде. СКГ је био отворен часопис, у коме је вредност понуђеног текста стајала изнад било какве, па и књижевне, идеологије. Уосталом, и авангардисти, који су касније градили свој колективни идентитет на критици „Гласника“, од Винавера до Марка Ристића, у њему су објављивали своје радове и пре и после Првог светског рата. „Гласник“ је нарочито подржавао младе писце, попут Вељка Милићевића и Милутина Ускоковића. Скерлић, стална мета авангардистичких инвектива, управо је први, још 1909. и 1910, објавио Винаверове „Приче које су изгубиле равнотежу“. И Исидора Секулић, коју је Скерлић у једном тренутку оптужио за неку врсту књишкости инспирације, имала је у часопису своје место.

У том смислу, постојање СКГ је, и после Првог светског рата, било утемељено на начелу полифоничности и естетске вредности текста који се објављује. Један поред другог, нашли су се у њему и Растко Петровић, и Момчило Настасијевић, и Иво Андрић; распон се кретао од Шантића до Црњанског.

 

СЛОБОДНА КУЛТУРА У СЛОБОДНОЈ ДРЖАВИ

По програмској речи Скерлићевој, која је остала да важи годинама после његове смрти, „у њему су налазили места и најстарији и најмлађи писци наши, и они који имају велика имена и они који се дотле никад нису јављали, и они који су се држали старих традиција и они који су ударили сасвим новим путевима“.То је, по Јовану Дучићу, значило да „књижевност припада само књижевницима и /да/ треба узети уметнички инстинкт за највеће своје уметничко мерило“.

Ни мање, ни више.

Којен нас подсећа на чињеницу да су дела наших писаца од 1894. до 1914. модерна, али не и модернистичка, да не припадају модернизму као посебном књижевном правцу. Снажни индивидуализам оновремених стваралаца није се уклапао ни у какве манифесте и школе какви ће се јавити међу авангардистима, од експресиониста до надреалиста, или код припадника „социјалне књижевности“.

Како истиче Милорад Екмечић, „Србија је брзо развијала једну од основних претпоставки прерастања националног покрета у масовну појаву“, а реч је о ширењу писмености. Да је демократска Краљевина Србија далеко превазилазила своје суседе не само по проценту писменог становништва, него и становништва које је било заинтерсовано за јавни политички живот, види се по томе што је у то време водећи дневни лист у Београду имао тираж од 32 000 примерака, а у Загребу 5 000. У Србији је излазило 90 листова, од укупно 217 колико их је објављивано на целокупном јужнословенском културном подручју. Од 1903. у Србији се законски установљавају сеоске читаонице по француском моделу, што је био неопходни предуслов за оно што се називало „читачком револуцијом“.

Таква, слободна култура, била је могућа само у слободној земљи, у којој је народ, кроз борбу за демократију, био укључен у политички живот и осећао државу као своју, Зато је Србија била пијемонтска земља и за Србе с друге стране Дрине, Саве и Дунава.  Србија је била држава  слободних сељака, власника своје земље, општег права гласа, парламентарне демократије. Београд оног доба неодољиво је привлачио политичким слободама, ратним победама из 1912-1913. и интелектуалним достигнућима своје грађанске елите.

 

ДА ЛИ ЈЕ И КАКАВ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ ДАНАС МОГУЋ?

Тако долазимо и до приче о данашњем конзервативизму. Да ли је у данашњој Србији могућ конзервативизам? И ако је могућ – какав он у стварности може бити?

Шта је уопште у идеолошком смислу савремени конзервативизам? Да ли је могућ било какав политички конзервативизам у епохи свеопште секуларизације и апсолутне доминације материјалистичког погледа на свет? Да  ли с обзиром на различито историјско искуство можемо да говоримо о најмањем заједничком именитељу политичког конзервативизма који би био прихватљив свим европским нацијама, о другим цивилизацијама да и не говоримо? Да ли су идеолошке поделе својствене западноевропским странкама у 19. веку данас још увек актуелне и у самој „старој“ Европи, о другим државама да и не говоримо? Да ли је конципирање алтернативног модела политичког система на темељу новог пожељног конзервативизма ствар чисте спекулације? Колико је избор политичког система условљен постојећом социјалном структуром, привредним, финансијским и техничким организационим моделом, владајућим културним стремљењима? Колико је једна земља у савременим условима слободна да изабере владајућу идеологију и одговарајући политички систем и да ли постоји реална алтернатива досадашњим идеолошким и политичким системима који су доминатно окцидентални по пореклу?

Чини се да је једино неупитно, да је у доба вештачке интелигенције, кад је све постало, како би Гете рекао, „велоцифарски“, скоро немогуће извршити концептуализацију нових врста стварности, настале на основу развоја технологије, а камоли „прикочити“ на путу ка потпуном нестанку човека, који су најављивали западни философи, од Гинтера Андерса до Мишела Фукоа.

 

ИДЕЈЕ ИМАЈУ ПОСЛЕДИЦЕ

Дошли смо до неких ивица; пошто смо предуго гледали у бездан, бездан је почео да гледа у нас. Руски философ Игор Смирнов у књизи Homo homini philosophus каже: “Спекулативни конструкти, које је изградила разна постмодернистичка философија, постепено су се претворили у технологије, остварили су се у пракси. Писмо, које је апсолутизовао Дерида, потиснуло је непосредну комуникацију у задњи план, пошто је добило нове канале за ширење, као што је електронска пошта и блогови/…/ Симулакруми, којима су доста умних напора посветили Делез и Бодријар, испунили су се, уместо симболичком, супстанцијалном садржином у огледима клонирања и напунили материјално тржиште у облику источноазијских фалсификата западних производа с престижном марком. И зар се функционализацијом симулакрума не постижу резултати избора, који се режирају уз све веће режирање истине у најразличитијим државама? Ризоми, које су Жил Делез и Феликс Гатари у „Хиљаду платоа“, разматрали на општем плану, захваљујући техничким иновацијама, оваплотили су се у светску компјутерску мрежу. Дешифровање секвенцираног човековог генома машинизовало је решавање задатка који је поставио Мишел Фуко: како избавити хуманистичко знање од његовог субјекта?“

Како је конзервативизам као чуварност, у доба свепрождирућег убрзања технике, могућ?

 

СРБИ И КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

Што се Србије тиче, у њој након обнове независности почетком 19. веку, нису постојали друштвени, историјски, економски и социо-психолошки услови за настанак аутентичне конзервативне политичке мисли и партије, каква се формирала у Русији, на духовном наслеђу словенофила, Достојевског, Леонтјева и других мислилаца из друге половине 19. века, а које се у политичком смислу у првој деценији 20. века изражавала кроз деловање политичких организација црностотинаша, пре свега Савеза руског народа. У Србији су деветнаестовековни младоконзервативци, из редова водеће конзервативне политичке организације Српске напредне странка, били поборници некритичке, тоталне вестернизације Србије, економског и политичког либерализма и секуларизма (разлаз напредњака са митрополитом Михаилом био је изазван не само русофилством митрополита, већ и његовом неспремношћу да прихвати сужавање сфере аутономног законодавства Цркве), а у спољнополитичком смислу били су противници самодржавне Русије. Њихов конзервативизам се искључиво огледао у критичком односу према демократији, због чега су се залагали за цензитарно бирачко право и дводомни парламент. У суштини су били поборници једног за оно време олигархијско-меритократског политичког система са либералном привредом и апсолутно вестернизованом културом.

Делује на први поглед парадоксално, али у Србији у другој половини 19. и почетком 20. века заштитници аутентичних националних и традиционалних вредности и поборници спољнополитичког везивања за Русију били су представници Радикалне странке Николе Пашића, који су се залагали за кључне „левичарске“ западне идеје оног доба – опште право гласа, народну сувереност и људска права. Увек када се говори о конзервативизму у Србији, мора се имати у виду овакво историјско наслеђе.

Аустријска подршка аутократским амбицијама краља Милана и конзервативних напредњака и изутетна блискост самодржавне званичне Русије са Пашићевим радикалима није била историјски уникум, јер, речју Слободана Јовановић из времена Другог светског рата, „као стара аустријска дипломатија, тако и енглеска дипломатија више воли да у страној земљи ради с владаоцем или у недостатку њега с једним својим човеком него са странкама“, јер, за разлику од Русије, нису могли да рачунају на подршку у масовним странкама, јер је нису имали ни у народу.

 

ЗАПАД И КОНЗЕРВАТИВИЗАМ ДАНАС

Када се данас размишља о могућности озбиљног и аутентичног конзервативизма у савременој српској политици треба увек имати на уму ове закономерности у понашњу великих сила. Подстицаји конзервативној идеологији који данас стижу са Запада, а чији је траг нарочито био видљив у време Трапове администрације, део су англосаксонског плана о конзервативних проамеричких режима у зони Intermariuma. Уз помоћ марионетских промаеричких режима са конзервативним идеолошким орнатом, какав је по много чему прадигматичан садашњи пољски режим, спречава се „малигни“ утицај Русије на римокатоличке и православне Словене, којима су свакако ближе традиоционалне вредности које данас брани Русија, него крај «нормативност» проглашен од западних неолиберала.

 

ДУХ ВРЕМЕНА ПРОТИВ КОНЗЕРВАТИВИЗМА

С друге стране, историјски опстанак српског народа, а и других европских народа, у првом реду зависи од тога да ли ће успети да се заустави убрзани процес измене традиционалног човека, или тачније оног што је од њега преостало после европског просветитељства и грађанских и комунистичких револуција. Ако погледамо највећи број данашњих  IT инжењера и менаџера, биће јасно да је човек дигиталне ере номад. Он је по правилу незаинтересован за државну сувереност и судбину нације, заснивање породице сматра превеликом жртвом, а императив личног успеха и одушевљеност техничким прогресом чине га индиферентним према питањима религије, морала и идеологије. Једном речју, убрзано се формира номад, заинтерсован само за лични комфор, незаинтересован за слободу и неспреман на жртву. А свака нација почива на жртви, јер је жртва (заснивање брака, формирање породице, одбрана Отаџбине) лична и колективна, јемство историјског трајања једне нације. Без жртве нема култа, а без култа нема заједнице.

 

ДУХ ВРЕМЕНА И ПРОТИВ ДЕМОКРАТИЈЕ

Нововековном индустријском привредном моделу, за разлику од средњовековног аграрног модела привреде, одговарала је представничка демократија као политички систем који хомогенизује друштво, укључујући га у свој целокупности у национално тржиште робе, рада и капитала. Један од кључних предуслова представничке демократије било је подизање општег нивоа образивања, па је тако политичку демократизација пратила и образовна демократизација, а свим њеним добрим и лошим странама, непозната сталешком друштву средњег века. Ако је индустријском друштву политички корелат била представничка демократија са слободном штампе и општим бирачким правом у оквиру националне суверене државе, онда се поставља питање какав политички систем одговара дигиталном друштву четврте технолошке револуције? Подписници овог текста су уверења да таквом друштву због природе дигиталне технолохије одговара једна мешавина олигархијско-меритократског политичког режима, као и организација система власти у којој ће егзекутива и судство доминирати над законодавством, како због превласти глобалног законодавства над националним, тако и због значаја софистициране надзорне функције егзекутиве у држави дигиталног доба. Због природе дигиталне технологије држава дигиталног доба биће по многим областима „држава“ лишена суверености. Ако је суштина конзервативизма чување наслеђеног света и његових вредности од идеологије прогреса, зар се у дигиталном добу четврте технолошке револуције конзервативци неће јављати у улози бранилаца елементарних политичких слобода, представничке демократије, народне и државне суверености и националне државе?

 

НЕОПХОДНОСТ РЕСУВЕРЕНИЗАЦИЈЕ

Да би процес промене традиционалног човека био заустављен у Србији и у било којој другој држави, потребно је да држава поново овлада атрибутима суверености, да уместо колонијалне, споља дириговане економске, образовне, културне и сваке друге политике води политику у свом националном интересу. Зато се данас у Русији не води јалова расправа о  формирању аутентичне идеологије и из ње проистеклог аутентичног политичког система, већ је тема број један ресуверенизација Русије. Ресуверенизација државе је предуслов без кога је не могуће започети друштвену расправу о избору идеологије и политичког режима.

Таква ресуверенизација је у Србији преко ноћи немогућа, не само  због важења Споразума о стабилизацији и придруживању који Србија има са ЕУ и који озбиљно ограничава државни суверенитет, већ и због колонијалног модела привреде. Буџет државе Србије највећим делом зависи од страних, западних компанија, а уз то Србија нема свој банкарски систем, зато што домаћим новцем располажу банке које су у иностраном власништву, док Народна банка врши монетарну власт као филијала ММФ-а. За промену колонијалног модела политике, као предуслова за заустављање убрзаних процеса промене традиционалног морала и традиционалне породице, Србија нема ни одговарајуће медије, пошто су они у рукама странаца или домаћих тајкуна, а они пропагирају подкултуру и разарање свих традиционалних вредности. Као органичавајући фактор за корениту промену садашњег стања, које поборници некаквог аутентичног српског новог конзервативизма често заборављају, јавља се српско друштво са просечних четрдесет три године старости. Старци нису спремни да воде борбу за будућност.

Да би се Србија ресуверенизовала, потребан је, више него икад, прави, „пашићевски“ спој – националног и демократског. Уосталом, како каже Мило Ломпар у својој књизи „Растанак са интелектуалцем“, комунистима некад и „другосрбијанцима“ данас највише смета национало оријентисани српски демократа. А Титови комунисти некад и „другосрбијанци“ данас су били слуге западних србофобних интереса. Један од ефикасних начина да се легитимизује политички, економски и културни империјализам Запада према православним народима, јесте да се усвоји Енгелсов и Витфогелов стереотип о њиховим тобоже иманентно оријенталним, што имлицира и варварским, политичким и привредним моделима. Стаљин је тога постао очигледно свестан за време Другог светског рата, објавивши рад на ту тему 1943. године, а српски неоконезрвативци у покушају изгледа да тог још нису свесни.

 

РАЗЛОЗИ ЗА ОПТИМИЗАМ

Слика савремене Србије делује песимистично ако се погледа из перспективе њене прошлости, али она је оптимистична ако се упореди са другим европским земљама, а у по нечему и са Русијом. У Србији још увек значајан део становништва живи на селу, у појединим крајевима са солидним економским стандардом. Традиционалне вредности још увек дели огроман број грађана Републике Србије. Српска црква је по свим анкетама јавног мњења организација којој верује највише грађана. Породичне и родбинске везе у српском народу су и данас изутетно јаке, као нигде у Европи. Породица, продично имање, крсна слава, православље и патриотизам су, могло би се рећи, вредности заједничке огромном броју Срба, на којима би могла да се темљи конзервативна политика.

С друге стране, због дугог турског ропства и својеврсне аутономије за коју су се изборили у Отоманском царству, као и српских крајишких традиција у Аустрији, Срби су изузетно цене политичку слободу, која се у неким негативним појавама неретко поистовећује са анархијом. Из истих разлога Срби су изразити индивидуалисти, резервисани према државној сили, а везани су за светињу приватне својине, пре свега над земљом, коју ни комунисти, за разлику од СССР, нису могли да укину. Уз то, током 19. и 20. века српско друштво је у озбиљном степену вестернизовано по дубини, за разлику од Русије где се после Петрових реформи искључиво вестернизовала управљачка елита и двор. Овим специичним локалним ограничењима за формулисање нове аутентичне конзервативне идеологије код Срба, на крају треба додати чињеницу да је српски народ демографски исувише мали, а држава Србија још нејака, да би могла да на врелом балканском тлу изведу некав аутентични експеримент конзервативизма у политици. Србија је током историје углавном преузимала водеће политичке идеје и правне моделе од других држава и народа. У последња три века то су биле државе политичког Запада, раније Византија. Да би у Србији оживела нова конзервативна политика, неопходно је да таква политика буде обликована у неком новом цивилизацијском центру, који би био алтернатива политичком Западу. Иако Русија једина има духовне, историјске, кадровске и материјалне потенцијале да буде тај центар, она је, на жалост, још увек далека од тога да ускоро изнедри нову идеологију и одговарајући оригинални правни и политички модел организације друштва. Зато када се данас говори о политичком конзервативизму као програму за национални спас, изгледа да је ретко ко свестан чињенице да се и овај избор може за сада кретати само у задатим оквирима западне идеолошке парадигме. А такав конзервативизам нам није потребан, јер ново вино треба сипати у нове мехове.

 

ПОВРАТАК НАЦИОНАЛНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ

Српски хришћански философ Жарко Видовић у својој књизи „Историја и вера“ даје основна полазишта демократског устројства:демократија је могућа само као демократска држава, која је власт закона што обезбеђује и штити права грађана; власт закона се стварно пројављује само у поступцима државника и држављана, чија је основна претпоставка слобода, неодвојива од одговорности;једино човек својом слободном вољом може бити орган државе, јер су државне установе пуки инструменти без моћи деловања; државник и држављанин своју слободу да делују, и да то чине за опште добро, могу да остваре једино ако имају снажну душевну потребу засновану на моралном осећању.

По Видовићу, „морално осећање је осећање дужности које произилази из ОСЕЋАЊА ПРИПАДНОСТИ духовној заједници“. Ова припадност заједници свог народа не може се споља наметнути, јер је осећање; она је трансцедентна (самонадилажећа), јер осећање јесте самопревазилажење које припада личности (волети неког као самог себе не значи волети га као што волимо себе, него волети га јер је он наше истинско ја, говорио је Георгије Флоровски), а не самоистоветност индивидуе, често потпуно егоистичне (како је говорио песник Момчило Настасијевић, има људи који су кадри да због свог малог прста униште цео свет). Човек је трансцеденцијом душевно снажан и јачи од себе, па и од саме смрти. Једино самонадилажењем човек је кадар да се поистовети са својим прецима и да у њима потврди свој идентитет, чиме његове одлуке везане за данашњи дан и савремену политику увек бивају проверене традицијом (коју је Честертон звао „демократијом покојника“);

Морал као душевна снага саздаје од човека историјско биће („у коме се збива феномен историје као континуитета и идентитета заједнице међу генерацијама“, при чему човек бива боголик јер је христолик (Христос је темељ човештва као Жртве неопходне за самонадилажење).

Кад је историјско биће, човек је елита, отеловљење Добра (трансцеденције) које зрачи на масе и преображава их у нацију, каже Видовић.

 

НЕОПХОДНОСТ ДЕМОКРАТСКЕ ДРЖАВЕ

Дакле, по Видовићу: “Демократија није неки „друштвени покрет“, поготово не покрет маса (или „Улице“); једина могућа реалност демократије, једини могући начин њеног постојања и одржања је демократска држава. А то је власт закона о правима грађанина и човека, која су државом, као основном и највишом правном институцијом, зајамчена сваком грађанину у ГРАНИЦАМА ТЕ ДРЖАВЕ: сваком грађанину (држављанину, цивису, ситоајену), без обзира на његову расу, нацију, веру, страначку опредељеност, итд. Но, да би власт закона била могућа (да би демократски устав и закони били заиста поштовани, у сваком тренутку, и на сваком месту у границама демократске државе), неопходно је да сваки државник (и службеник, и политичар) буде прожет и понесен снажним моралом. Тај морал је ОСЕЋАЊЕ ЧАСТИ човека заклетог на чување и поштовање демократског устава; заклетог да ће демократски устав и законе чувати чак и онда кад то чување негира и доводи у питање личне материјалне интересе, па чак (као, на пример, у рату) и сам живот државника! То је „римски републикански морал“ /…/ Зато је демократија ЧИСТА УТОПИЈА (или чак „прљава демагогија“, “политика као превара“) АКО ЈЕ ЛИШЕНА ТОГ „РИМСКО-РЕПУБЛИКАНСКОГ“ МОРАЛА“.

У тим оквирима можемо и морамо тражити пут ка обнови националног које је и демократско.

?>