ЗОРАН ЧВОРОВИЋ, ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: КАКО ЈЕ ПРОШЛОСТ ПОСТАЛА САДАШЊОСТ

ЗОРАН ЧВОРОВИЋ, 2014 – РУСИЈА У МАЛОРУСКОМ ЛАВИРИНТУ: НАДА, СТВАРНОСТ И ИЗБОР

 

Окупирани и опљачкани од туђина и понижени непрекинутим колом издаје својих великаша, као народ угаслих нада, развејаних илузија и потрошених идеала, људи и добара, Срби од 2000. године своје учешће у драми историје своде на посматрање и ишчекивање. Они међу њима које је захватио опасни вртлог мутне „западњачке реке” симулирају живот, фаталистички убеђени у сопствено ништавило и немоћ, с једне стране, и милосрдну мисију свемоћног Запада, с друге стране. Они међу данашњим Србима који себе виде као изданке на хиљадугодишњем стаблу светиње народног живота, снажних корена, али ретких и крхких грана претеклих после небројених „сеча кнезова”, драму историје посматрају са очима наде упртим ка Истоку.

НАДА – некада и сада. Пажња и трепет са којом православни Срби прате и преживљавају данашњу малоруску трагедију последица су, не само бола архетипске дубине због рана далеког сродника у Славјаносербији, већ су изнад свега последица мистично-сотериолошког ишчекивања да ће Русија остварити свој историософски призив. Патос „источног надања” код православних Срба може да се објасни само заветним смислом руске историје, јер смисао обнове снаге руске државе није у господарењу светом, већ у спасењу човечанства. Историјска улога Трећег Рима оправдава се и исцрпљује „у задржавању зла”, како би се „свету дала могућност последњег избора између добра и зла пре њихове коначне поделе”.1) Зато што од Русије очекује спасење, а не господарење, српским православним погледом на малоруску кризу доминира мистика, а не реалполитика.

Овакаво савремено српско православно схватање улоге Русије у историји представља само реминисценцију ранијих доживљаја сачуваних у трезору српске националне свести. А историјски извори говоре да је по свој прилици први који се усудио да московског великог кнеза назове царем, био Србин Пахомије. После флорентинског сабора од 1439. и тамошње грчке издаје православља, али и после коначног пада Византије 1459. године, логотет Пахомије 1461. године спомиње „боговенчаннаго Василиья царя всея Руси”,2) осамдесетшест година пре крунисања првог руског цара, Ивана IV Силног.

Ишчекивања Срба од Москве после трагичног слома моћне српске средњовековне државе једнака су и по садржају и по интензитету данашњим очекивањима. Србима обнова православног Царства у Русији није била сама по себи довољна за стицање националне слободе, али јесте за очување смисла историјског страдања и трајања. Без уздизања московског великог кнеза у сверуског и свеправославног цара, Србима би се „надање закопало на Косову у једну гробницу”. Што је положај српског робља под три туђинске тиранске (турске, млетачке и аустријске) власти био гори, ишчекивања од православног цара су била нестрпљивија. Нестрпљење је расло не толико због физичке, колико због моралне угрожености. У борби за голи живот по балканским гудурама и шумама Срби су сами некако претрајавали, али у духовној борби не би претрајали дане исламског и римокатоличког ропства да није било „источног надања” и моћног руског Царства. И данас је православним Србима демонстрација руске моћи у царској величини потребнија ради очување смисла и одбране од евроатлантског конвертитства, него ради одржања голог живота.

То што је руска држава фактички преузела свезаштитни барјак православног Царства у веку сумрака српске средњовековне државности (XV век) умногоме је условило да доцнија српска и руска историја имају сасвим дијаметралне трендове успона и падова. С тим у вези, нису Срби у свим фазама историје били њени пуки посматрачи, већ су ове фазе долазиле тек после свештено-трагичног учешћа у историјској арени које се етапно окончавало и овенчавало свенародним мартиријумом.

Српско очекивање од руског великог кнеза да понесе царско достојанство и царску одговорност, изражено Пахомијевим речима, имало је морално оправдање у ранијој српској упорној борби да у православној васељени преузме онемоћало и угрожено царско знамење. Пахомијеви преци нису бежали од одговорности коју је носило Царство, већ су се и као кнежеви, велики жупани и краљеви држали царски. У веку пропасти византијске и српске државности српски логотет није ништа друго очекивао од московског владара до оно што је неких сто година раније урадио Душан. Једноставно, православни свет није смео да остане без једног, речју 6. Јустинијанове новеле, од два Богом дарована добра – Царства. Као и код логотета Пахомија и данашње историјско нестрпљење покореног Српства у ишчекивању руског царског ударца којим би се пресекао малоруски чвор има своје морално оправдање. Јер је, по речима Ј. Гускове, „Србија 17 година бранила границе православља и словенства, пружајући могућност успореном медведу, као што је Русија, да постане свестан своје улоге, задатка и могућности”.3)

СТВАРНОСТ – некада и сада. Мистичко Пахомијево ишчекивање руског цара сударало се са ондашњом руском стварношћу. Почетком шездесетих година XV века православни народи Балкана, Мале Азије и Блиског Истока потонули су у мрак османског ропства, али се у северноруским земљама још нису стекли услови да власт московских великих кнежева добије царску пуноћу. Требало је најпре да Иван III окупи око Москве околне удеоне кнежевине (Велики Новгород, Твер, Вјатка, колонизација Перма), потврђујући тако врховну власт московских великих кнежева и ломећи центрифугалне тенденције локалних кнежева. Истовремено је дошло и до коначног ослобађања од татарског јарма 1480. године.4)

Царско крунисање Ивана IV није аутоматски у званични царски наслов редовно укључивало и титулу самодржца. Овом речју, која је представљала словенски превод византијске титуле автократор, у средњем веку се, речју Г. Острогорског, означавао „онај који сам држи своју државу, тј. владалац који влада својом влашћу, односно по милости Божјој, а не по наредби неке стране земаљске власти”.5) Иако руски црквени великодостојници, почев од Иван III, московске велике кнежеве и цареве редовно називају самодржцем, ова титула је постала неизоставни део званичне царске титулатуре тек после уједињења Мале Русије (тзв. Украјине) са Великом Русијом, 1654. године. Тако је повеља, којом се Богдан Хмељницки захваљује цару Алексеју Михаиловичу што је Малу Русију примио под своју заштиту, била адресована на „Божијом милошћу Великом Господару Цару и Великом Кнезу Алексеју Михаиловичу свој Великој и Малој Русији Самодржцу”.6) Из угла титуле самодржца може да се закључи да је преломну тачку у дугом процесу сабирања руских историјских земаља око московске врховне власти представљало уједињење старог, предтатарског и новог, послетатарског државотворног центра – Кијева и Москве.

Укључење Малорусије 1654. године у руску државу донело је московским владарима истинску пуноћу независне власти, али их је дуготрајно увукло, по речима Кључевског, „у тамну шуму малоруских односа”.7) Најпре, ондашње прикључење Малорусије више је било плод спољног притиска променљиве устаничке среће Хмељницког и његових козака, него некакве планске делатности Москве. После пораза под Смоленском 1634. године, Москва је избегавала да наруши вечни мир са Пољском, због чега је на позив Хмељницког да цар крене у рат против Пољске и ослободи православне у Малорусији, одговарано да ако пољски краљ ослободи верности хетмана и запорошко козаштво онда ће их московски цар примити у своје поданство. Нестрпљивост православних у Малорусији да се ослободе верског и социјалног терора римокатоличке шљахте, више од пет година се сударала са политичком опрезношћу Москве, којој је у свести још увек био жив смоленски пораз од Пољака.

Са присаједињењем Малорусије, Русија почиње да се активно и живо укључује у европску политику, пре свега зато што је малоруско питање отворило друга два крупна геополитичка питања: балтичко и балканско. Ради решавања ових животно важних питања, на којима је Русија почела да потврђује статус велике европске државе, руска држава по први пут после Андрусовског мира од 1686. године почиње да ступа у европске коалиције и савезе. Укључивање у арену интереса и планова европске политике донело је Русији у 17. веку седам ратова, од тога шест изгубљених, тридест ратних година, унтрашњу економску кризу повезану са снижењем вредности новца и побуне које су претиле новом „смутњом” и губитком националне државности. Уз то, Андрусовским миром препуштена је турском пустошењу десна обала Дњепра, на којој се данас против Руса мобилишу наци-натовске фаланге.

Истовремено, ондашњи моћни московски бојари, тзв. временшчики, који су имали одлучујућу реч у државним пословима, постали су предводници вестернизације Русије. Држава се нашла у рукама оних који су се, како примећује Л. Тихомиров, презриво односили према „своме”, доводећи Русију у духовном смислу у ученички положај према Европи.8) Овакав ученички положај био је у дубокој противречности са мисијом очувања философско-религиозне и државно-правне самобитности Русије. Тако је век у коме је после „смутног времена” и обнове националне државности Русија ушла у арену европске политике, да би се у њој ратовима и дипломатијом афирмисала као велика сила, био истовремено и век највеће сумње у сопствену духовну самобитност, век с којим је отпочео дуг процес духовно-националне апостасије руске интелигенције и бирократије. Овај трагични парадокс резултирао је дубоком подељеношћу руске елите и народа. На почетку епохе вестернизације јединство друштва и државе сачувано је само захваљујући генију Петра Великог, пресађивањем на крхки руски државноправни строј западног апсолутизма. Ипак, бирократизацијом управе и апсолутизмом коначни распад руске државе и друштва је само одложен за три век. Крајњи резултат цик-цак процеса европеизације руске државе, који је отворен у 17. веку малоруским изласком руске државе на сцену велике европске политике, било је цареубиство и долазак на власт узурпатора Керенског и Лењина.

После савремене „смутње” с почетка деведесетих година прошлог века, обновљена путиновска Русија стоји пред малоруским испитом на коме се потврђује у свој пуноћи њен државни суверенитет и свеукупна могућност вођења самосталне националне политике. Без успешно положеног малоруског испита, као и у 17. веку, нема отварања балканског питања, а без њега Русија не може да се афирмише као велика сила.

С друге стране, руско историјско искуство 17. века показује да свако одуговлачење у решавању малоруског проблема дугорочно исцрпљује и дестабилизује Русију, увлачећи је у врзино коло варљивих западних коалиција и савезништава. За разлику од Запада, Русији је исувише скупо да се дипломатски коцка на свом малоруском геополитичком трбуху. За дугорочно успешно решење малоруског питања, данашњој Русији је осим одлучности у успостављању, у некој од форми, своје потпуне доминације над овом исконском руском земљом, потребно да не понови искуство својих предака. Наиме, малоруска офанизива не може успешно да се води без ослобађања од наметнутих западних политичких и вредносних координата. Свако спољно решење малоруског питања у оквиру координатног система западне политике, макар у почетку изгледало и победничко за руску страну, у будућности може произвести штету и опасност за руску државу. Истовремено, то на унутрашњем плану значи да брза и успешно окончана малоруска офанзива мора да се прелије у унутрашњу руску још снажнију контраофанзиву за чишћење државних структура од прозападног либералног кукоља и изградњу аутентичног идеолошког и државноправног поретка утемељеног на историјом освештаним хришћанским вредностима руског народа. Руско историјско искуство, као и савремено искуство српског националног покрета из деведесетих година прошлог века показује да су затечене структуре моћника, звали се они бојари или технократе, највећа препрека за извођење унутрашњег националног препорода. Национална политика подразумева ризик и жртву, категорије које највише прете привилегијама моћника и због којих они редовно бирају пут издаје уместо пута борбе. Зато „кнезови нису ради кавзи”, како „из главе цијела народа” вели песник. У временима прелома држава мора да се приближи народу, од кога га одвајају корумпиране и самовољне бирократско-технократске структуре, те да ослонац пронађе у оним структурама друштва које су и морално и материјално спремне на жртву. Уосталом, из „смутње” с почетка 17. века Русију нису спасили страних канџи бојари, већ средњи слојеви друштва и национална Црква.

ИЗБОР – некада и сада. Избор пред којим се данас у малоруском лавиринту налази Русија није обичан, зато су опрезност и страх од неизвесности сасвим оправдани.

Русија се после четири века неуспелих покушаја да себи у наметнутим оквирима западне цивилизације обезбеди место достојно своје улоге и величине, поново налази пред вечним идалтипским избором са којим су били суочени Свети Александар Невски и кнез Данило Романович Галицки. Бирајући између Истока и Запада, први је ка папском западу окренуо духовни и војни мач, док је свенародно тело оставио на Истоку да се искупљује кроз подвиг татарског ропства. После векова страдања на темељу избора Светог кнеза Александра Невског васкрсло је православно Царство. Други је искрено потражио помоћ од Запада у циљу заштите од Татара. Папа је кнезу Данилу даровао краљевску круну, али је пола века после његове смрти Галицко-Волињско кнежевина била покатоличена „и сви трагови руског и православног избрисани”. И данашњи страх и опрез у коначном окретању духовног и војног мача западном земаљском „рају”, може да буде само израз неспремности да се на Истоку, уз телесни подвиг, сачува духовна слобода. Историјски резултат, како истиче Н. Нарочницка, потврђује мудрост избора Светог Благоверног Александра Невског.9)

После година „смутњи”, путиновска Русија се налази пред историјским изазовом да после више од двеста годна од Француске револуције поведе контрареволуцију у одбрану хришћанских и традиционалних вредности. Сходно њеном историјском призиву Русији је пало у задатак да на месту свог крштења започне одбрану права на Богом даровану слободу сваког крштеног бића. Зато православни Срби са надом и трепетом ишчекују сваки нови царски потез путиновске Русије!

УПУТНИЦЕ

1)​ М. Назаров, Смисао руске идеје, Чувајте се да вас ко не превари: православље на међи векова, прир. В. Димитријевић и Ј. Србуљ, Београд, 2007, стр. 565-573;

2)​ Г. Острогорски, Автократор и самодржац, Византија и Словени, С. Д. књ. IV, Београд, 1970, стр. 343;

3)​ Ј. Гускова, Спољна политика Русије на Балкану: историјско испитивање, Балкански путеви и сумануто беспуће, Београд, 2013, стр. 308;

4)​ В. О. Ключевский, Русская история, Москва, 2009, стр. 178;

5)​ Г. Острогорски, Автократор и самодржац, стр. 321;

6)​ Г. Острогорски, Автократор и самодржац, стр. 361;

7)​ В. О. Ключевский, Русская история, стр. 405;

8)​ Л. Тихомиров, Монархическая государственност, Част третья, Русская государственност, Москва, 1905, стр. 99-100;

9)​ Н. Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, Београд, 2008, стр. 113-114.

https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/rusiia-u-maloruskom-lavirintu-nada-stvarnost-i-izbor/

 

АНОНИМНИ: ЗНАМЕЊА ВРЕМЕНА – КРВАВЕ РЕКЕ У УКРАЈИНИ, ОБЈАВЉЕНО 2014. ГОДИНЕ

 

Како је известила   ТВ „Донбас“, почетком фебруара 2013.године, житељи Селидова, у Доњецкој области на Украјини, страховали су  од еколошке катастрофе. „Река Соленаја, која протиче кроз град, добила је црвену боју. Сва риба у њој је угинула. За катастрофу људи окривљују локалне индустријске гиганте, који се налазе у близини града, а при градској влади већ је формирана специјална комисија“, наводи се у извештају поменутог ТВ канала.По речима локалних становника, вода је поцрвенела пре отприлике месец дана. Житељи града плаше се хемијских испарења после отопљавања. Шта је заправо загадило воду и зашто су рибе угинуле, житељима је било непознато.„Изван града се налази затворен рудник ‘Коротченко’ и Централна фабрика за прераду руде ‘Селидовскаја’, која тренутно ради. Све отпадне воде из рудника ‘Коротченко’ и фабрике ‘Селидовскаја’ испуштају се у ову речицу“, изјавио је ловац Алексеј Павленко.                                                                          Руководство рудника порекло је све оптужбе и изјавило да рудник не ради, већ да се само испумпава вода и испушта у реку. „Вода је чиста и назагађена. Постоји потврда научно-техничког завода „Стандард“. Вода је узоркована и све је у дозвољеним границама“, рекао је главни инжењер рудника Василиј Давидов.У фабрици за обогаћивање руде такође не знају узроке због којих је вода променила боју. Тамо изјављују да се индустријски отпад одлаже у резервоаре и да никако не може доспети у реку.Притом, у градском већу уверавају да здравље житеља није угрожено, јер се градски водовод не снабдева из реке Соленаја. Узроке загађења реке истражиће посебна комисија. Председник Доњецке регионалне државне управе, Андреј Шишацкиј, изјавио је да је упознат са проблемом у Селидову. „Узроци се још увек не знају, али сам обавештен о том догађају“, рекао је шеф регионалне управе.                                                                       Пре две године слична ситуација догодила се и у Луганској области. Тамо је изненада поцрвенела река Миусик. Резултати анализа показивали су да је садржај мангана у речној води био већи неколико пута од дозвољеног, а да је садржај гвожђа био повећан 44 пута.

https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/novosti/382-krvave-reke-ukrajine

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЗАКОН О ПОРОБЉЕНИМ НАЦИЈАМА И УКРАЈИНСКА КРИЗА ( ОБЈАВЉЕНО 2014. ГОДИНЕ )

 

На предлог америчког грађанина украјинског порекла Добрјанског амерички Сенат и Конгрес једногласно су усвојили „Public Law 86-90“, „Закон о поробљеним нацијама“, који је 17. јула 1959. потписао председник САД, Двајт Ајзенхауер.

 

„ТВРЂАВА ЉУДСКЕ СЛОБОДЕ“

 

У закону се истиче да се величина САД, између осталог, заснива на чињеници да је ова земља „демократским путем успела да оствари национално јединство свог народа, без обзира на крајњу разноликост његовог расног, религиозног и етничког порекла“, због чега „народ САД саосећа са очекивањима народа широм света“. Тврди се, међутим, да „комунистички империјализам“ мирну коегзистенцију народа „извргава руглу“, па све „поробљене нације“ у САД виде „тврђаву људске слободе“, и од ње очекују национално и религиозно ослобођење, као и личне слободе. Ту се каже да је за „националну безбедност САД животно неопходна непоколебива подршка стремљењу ка слободи и независности“ што показују „поробљене нације“, јер ће њихова слобода суштински допринети праведном и трајном светском миру. Да би се показало да САД подржава њихово стремљење слободи и независности, опуномоћен је председник САД да трећу седмицу јула сваке године прогласи „Седмицом поробљених народа“.

 

КО ЈЕ, ДАКЛЕ, ПОРОБЉЕН?

 

Главна ставка овог законског акта који је Ајзенхауер потписао јесте тврдња да је „империјалистичка политика комунистичке Русије ( не СССР-а, него Русије) путем непосредне или посредне агресије довела до поробљавања и губљења националне независности Пољске, Мађарске, Литваније, Украјине, Чехословачке, Летоније, Естоније, Белорусије, Румуније, Источне Немачке, Бугарске, континенталне Кине, Јерменије, Азербејџана, Грузије, Северне Кореје, Албаније, Идел-Урала ( кавкаских области Русије), Тибета, Казахстана, Туркестана, Северног Вијетнама итд“…

Летимичан поглед на списак даје објашњење по чијим плановима је растурен Источни блок и СССР, односно историјска Русија…Читава руска емиграција протестовала је против овог закона. Чак и крајње проамерички, либерални антикомунисти писали су америчким парламентарцима: „Жалосно је да резолуција није укључила у списак жртава комунизма и руски народ. Штавише, стављање на списак неких од неодузимљивих делова Русије, који су названи „поробљеним нацијама“, даје у руке Хрушчову моћно пропагандно оружје, представљајући га као бранитеља руског јединства…“ Додавали су да је руском народу комунизам наметнут, упркос ренегата из његових редова, и да је то била „међународна завера“. Вашингтон се није борио против комунизма. Он се, наравно, борио против Русије.

 

ПУЦАЊ У РУСИЈУ

 

Председник Америчког комитета за ослобађање народа Русије, адмирал Керк, још је 1952. наглашавао континуитет „демократске“ (значи америчке, зар не? ) борбе против „царског апсолутизма 19. века“, чији су „пороци“ дошли до изражаја баш у СССР-у. Многомудри адмирал је изјавио да постоји директна веза између „декабриста жедних слободе 1825. и избеглица из СССР-а које ми сада примамо“.
Немачки историчар Фолксман је још 60-их година прошлог века тврдио да је политика америчког Комитета била подршка, пре свега финансијска, свим национализмима у Совјетском Савезу, чиме би се, рушењем комунизма, срушила и Русија као опасност по америчку Империју. Сродност између Хитлеровог подстицаја „поробљеним народима“ да се придруже Трећем рајху да би се ослободили бољшевичке власти и америчке „борбе за демократију и независност“ више је него очита. Само, Хитлер је био груби расиста. Вашингтон је, све донедавно, интересе своје банкократије умео да представи као алтруизам.

 

ЗАКОН КАО ВОЈНА ДОКТРИНА

 

Генерал Максвел Д. Тејлор, бивши начелник армијског генералштаба у доба Двајта Ајзенхауера, а касније председник Уједињеног комитета начелника штабова у доба председника Кенедија и Џонсона, године 1982. објавио је у „Вашингтон Посту“ чланак о будућем атомском удару на СССР. У њему истиче да циљеви напада, уколико је то могуће, треба да буду „ограничени на области са углавном етничким руским становништвом, да би се ограничила штета у неруским републикама“. То није написао чак ни Адолф Хитлер.

Када је 1991. Совјетски Савез ушао у фазу разлагања, и када је „демократски поредак“ почео да побеђује на Истоку, конгресмен Рорхабер је покушао да убеди Конгрес да укине „Закон о поробљеним нацијама“. Украјински националисти у САД су се побунили, и Закон је остао на снази. Председник Џорџ Буш Старији је, уочи украјинског референдума о одвајању од „Москаља“, одржаног 1. децембра 1991, изјавио да ће Бела кућа признати, одмах, независност Украјине, а Радио „Слободна Европа“ је обећавао „Маршалов план за Источну Европу“.

И тако даље, све до Евромајдана.
Др Џејсон Кишнер, професор криминологије на Универзитету Фресно у Калифорнији, сматра да је обарање малезијског авиона изнад Украјине, 17. јула 2014, на дан убиства Царске Породице, било сублиминална порука Путину – ево шта те чека јер ратујеш против „глобалне елите“. Не треба, ипак, заборавити, да је 17. јул и дан доношења, на предлог украјинских шовиниста, америчког Закона о поробљеним нацијама, који је, очито, и данас на снази. Тек да се разуме шта чека Русију ако изгуби игру на ономе што је Бжежински назвао „велика шаховска табла“.

 

https://www.pecat.co.rs/2014/08/zakon-o-porobljenim-nacijama-i-ukrajinska-kriza/

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ, РУСИЈА И ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ У ПРАВОСЛАВНИМ ПРОРОЧАНСТВИМА ( 2015. ГОДИНЕ ), ОДЛОМАК

Господ увек преко разних знака обавештава Свој народ шта ће бити. Једно од тих знамења је сузоточење и крварење икона, какво се у Русији збивало деведесетих година прошлог века, али и у новије време, пред почетак рата на Украјини. Познато је да су таква масовна мироточења забележена уочи великих катастрофа. На пример, пред револуцију 1917. године. Сличне појаве су, у новије време, истовремено забележене у Сиктивкару, Печори, Ростову на Дону, Новокузњецку, Одеси, Ровну и другим градовима. А десило се да су и реке биле крваве: река Соленаја на Украјини, баш у области Донбаса, где се сад највише гине, 2012. је потпуно поцрвенела, баш као што је описано у Откровењу Јовановом (8,8); 2010. то се десило са реком Миусиск у Луганској области. Збило се то и са украјинском реком Сарата.

Године 2011, у реци Дњепар, тамо где је Запорожје (територија данашње Украјине), десило се велико знамење: један пецарош је из воде извадио ни мање ни више него мач великог кнеза Свјатослава, сина Свете Олге Равноапостолне и оца Светог кнеза Владимира, крститеља Русије. Древно предање, које је читав миленијум преношено с колена на колено, тврдило је да је управо ту, на месту где је мач нађен, кнез Свјатослав погинуо у борби против Печенега, и да је мач бацио у воду, да не падне у руке непријатељу. Мач, направљен од најбољег гвожђа и нарочито украшен, скривао се у муљу, и изузетно је добро очуван.

Највећа победа кнеза Свјатослава (који је, иначе, остао незнабожац) остварена је над Хазарским канатом, који је обухватао Северно Прицрноморје, велики део Крима, Приазовље, Северни Кавказ, Доње Поволжје, Прикаспијско Заволжје, као и шумско – степске области будуће Кијевске Русије. Управљачки слој Хазара примио је у осмом веку јудаизам, и водио борбу против хришћанства, контролишући, у међувремену Свилени пут, и бавећи се трговином руским робљем. У јулу 964. Хазарски канат је разбијен, после чега је настала Прва, Кијевска Русија, коју је крстио Владимир Сунце Јарко.

У јесен 2011. на Украјини није било никавих већих проблема, али су многи, када се овај догађај збио , имали утисак да се спрема нешто велико и судбинско, што ће се тицати читавог руског света. Ово што се сада дешава у Русији и на Украјини је доказ да је проналазак мача Свајатослављевог био судбинско знамење. Од рата који се сад води у Новорусији и у близини Крима зависи будућност читавог православног света, коме хоће да наметну власт антихриста.                                       

https://www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/rusija-tre-svetski-rat-u-pravoslavnim-prorochanstvima/

Извор: Правда