Зоран Чворовић: У јерменском огледалу: Ка „реалној” Србији
Иако услед деловања различитих унутрашњих и спољних фактора, политички процеси у Србији и Јерменији на први поглед немају много тога заједничког, један њихов дубински, социјални аспект чини да су актуелне политичке ситуације у овим земљама много ближе и упоредивије него што би се то могло закључити само на основу спољних, примера ради геополитичких параметара.
Док Србија улази у дуго ишчекивану изборну завршницу оштре и масовне двадесетомесечне политичке конфронтације, Јерменија је пре непуних месец дана имала парламентарне изборе, који су знатно пре одржавања од многих означени као „историјски“.
У анализи исхода ових избора, Сергеј Маркедонов (овде) са московског МГИМО с правом је указао на то да се „парламентарни избори у Јерменији не могу једнозначно оценити, тако што ће се тумачити као једно од места одвијања прокси-конфликта између Русије и Европске уније или, пак, као изолован унутрашњи политички догађај, с којим власт и опозиција улазе у нову фазу борбе“.
Услед вишезначности тек завршених јерменских парламентарних избора, а вишезначност је последица чињенице да „избори нису само гласање“, могуће је издвојити једну њихову димензију која ће, по свему судећи, бити својствена и будућим председничким и(ли) парламентарним изборима у Србији. А изборна кампања у Јерменији, по речима С. Маркедонова, показала је да су се у овим изборима „у једној тачки спојили и оштра унутрашња политичка борба, и трансформација национално-државног идентитета, и надметање за утицај различитих спољних актера“.
И док се унутрашњи политички контекст у Јерменији разликује од оног у Србији, као што се добрим делом разликују и спољнополитичке позиције две земље, актуелни процес трансформације јерменског национално-државног идентитета умногоме опомиње на озбиљне покушаје идентитетске конверзије којима је изложен српски народ, нарочито током последње деценије и по (нпр. Вучић: „Промена свести Срба биће најтежи процес“; овде). Следствено томе, тек завршени јерменски и будући српски избори, из разлога који ће у наставку текста бити детаљније образложени, доносе огромна искушења управо за очување националног идентитета ова два заветно утемељена народа.
Реална Јерменија
На основу тога што је Пашињановом „Грађанском договору“ успело да са 49,75 одсто бирачке подршке, пре свега захваљујући примени Донтовог количника, поново обезбеди парламентарну већину и формира једностраначку владу (овде), може се закључити да ће бити настављен досадашњи револуционарни курс темељне трансформације како унутрашњег политичког живота (обрачун са опозицијом и потпуна контрола свих грана власти), тако и спољнополитичког опредељења земље (окретање од Евроазијског економског савеза ка Европској унији), али и јерменског национално-државног идентитета.
Стога није случајно што је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен честитала Пашињану изборну победу речима: „Дух Плишане револуције, коју сте Ви предводили 2018. године, и даље је жив“ (овде).
Када је у питању процес конверзије национално-државног идентитета Јермена, он номинално није спадао у првобитни политички програм тзв. Плишане револуције и њеног главног извођача Пашињана. Наиме, у моменту доласка на власт Пашињан се вербално придржавао идеологема „миацум“ (у преводу присаједињење) и „Историјска Јерменија“, на којима се од 1989. године темељила званична идеологија земље, а која је пре свега полазила од права јерменског народа у Нагорно-Карабаху на самоопредељење и уједињење са матицом. И вођа тзв. Плишане револуције често је тада истицао тезу – Арцах је Јерменија и тачка!
Чак и после јерменског пораза у Другом карабашком рату 2020. године, када је Азербејџан успео да заузме значајне делове Нагорно-Карабаха, укључујући и други по величини град Шушу, у предизборном програму Пашињановог „Грађанског договора“ за парламентарне изборе 2021. године нашла се следећа тачка: „Деокупација територија на којима је народ Арцаха остварио самоопредељење, у првом реду — враћањем путем мирних преговора некадашњих насељених места Нагорно-Карабаха под контролу Арцаха, што ће омогућити расељеним лицима да се врате својим домовима“.
Сергеј Маркедонов с тим у вези закључује, да је захваљујући овој тачки предизборног програма Пашињанов „Грађански договор“ успео да на тим изборима, а у условима ниске излазности, обезбеди подршку 53,94 одсто бирача, који су „били уверени да ће се власт борити за решавање етнополитичког конфликта на основу права на самоопредељење, јер, како је тадашњи програм гласио, ‚народ Арцаха не може постојати у условима потчињености Азербејџану’“ (овде).
Док није после катастрофе у Трећем карабашком рату 2023. године прешао на програм „Реалне Јерменије“, који је значио коначно одрицање од присаједињења матици Нагорно-Карабаха, Пашињан се на специфичан начин држао званичног идеолошког наратива означеног речју „миацум“.
Будући још увек политички недовољно јак да уђе у преиспитивање званичне и до тада неприкосновне идеологије националног уједињења закавкаских Јермена, Пашињан је релативизовао њено значење изјавама да „Нагорно-Карабах не може бити циљ по себи“, већ само „средство обезбеђења сигурности, права и слобода карабашких Јермена“ (овде). Овакве изјаве су отварале могућност и таквим спекулацијама, да је решење заштите права карабашких Јермена под одређеним условима могуће обезбедити и у оквиру Азербејџана. Свођењем карабашког проблема на питање заштите мањинских права Јермена, по први пут се доводила у питање кључна идеја-водиља целокупне јерменске политике о неопходности територијалног присаједињења Нагорно-Карабаха матици.
Ко је крив?
После пораза у Другом карабашком рату, у коме званични Јереван није извршио ни мобилизацију војске у циљу оружане подршке Степанакерту, кључна Пашињанова теза била је да су за пораз криви творци идеологије „миацум“ и бивши председници Јерменије Роберт Кочарјан и Серж Саргасјан, јер за време своје власти нису извршили формално присаједињење Арцаха матици, па је провинција и даље формалноправно остала у међународно признатим границама Азербејџана (овде).
Према Пашињану, политичко наслеђе Кочарјана и Саргасјана било је, ни мање ни више, него главни кривац за јерменски пораз у Другом карабашком рату. Такво извртање истине могло је лако проћи код великог дела јерменских бирача, отуда што је карабашки клан, који је предводио јерменску националну политику пре тзв. Плишане револуције и коме су припадали Роберт Кочарјан и Серж Саргасјан, већ увелико био омражен због бројних корупционашких афера.
Да би ставио под своју потпуну контролу званични Степанакерт, кога је због отпора његових политичких елита тзв. Плишаној револуцији назвао „јерменском Вандејом“ (овде), Пашињан је након Другог карабашког рата, а пре коначног губитка Арцаха 2023. године, користио и новчане донације буџету ове непризнате творевине. Тако се 2022. године хвалио да је за разлику од претходника његова власт обилато новчано помогла Јермене у Арцаху, јер су новчане донације провинцији из буџета Јерменије уочи коначног азербејџанског освајања повећане за чак 122 одсто у односу на 2019. годину (овде).
Тако се до Трећег карабашког рата у септембру 2023. године Пашињанова политика према Нагорно-Карабаху сводила на, с једне стране, номинално придржавање националне идеологије „миацум“, а с друге стране, на релативизацију значаја статуса Нагорно-Карабаха за Јерменију и истовремено сваљивање целокупне одговорности за неуспех политике „миацума“ (присаједињења) на политичке опоненте.
Након коначног губитка Арцаха у јесен 2023. године уклоњене су све препреке за прелазак на нову фазу развитка јерменске државне идеологије – фазу званичног обрачуна са националним идеологемама „миацума“ и „Историјске Јерменије“. Једном речју, Пашињану је пораз у Трећем карабашком рату био добродошао да озваничи политички наум због којег је и дошао на власт путем тзв. Плишане револуције.
Следствено томе, Пашињан је 19. фебруара 2025. године званично обнародовао пројекат „Реалне Јерменије“ (овде, овде), према коме „идеологија Реалне Јерменије поистовећује отаџбину са међународно признатом државом – Републиком Јерменијом, а патриотизам – са интересима те државе и системом права и обавеза који у њој важи“. У Пашињановом програму држава се више не схвата као средство остварења историјског призвања једног заветног народа већ као циљ по себи, при чему је њена основна сврха да обезбеди богаћење појединаца.
Изборни резултат
На тек завршеним изборима, независно од очигледних бројних нерегуларности, идеологија „Реалне Јерменије“ је добила подршку значајног броја бирача. По оцени доброг познаваоца јерменских прилика Сергеја Кургињана (овде), који је и сам делимично јерменског порекла, постоји чврсто језгро од око 30 одсто јерменских бирача који свесно дају подршку оном што он назива „опашињење“ Јерменије, односно претварања, помоћу идеологије „Реалне Јерменије“, јерменског народа у „јерменолику руљу“, лишену националне свести и свести о вишем историјском призвању.
Постоје озбиљне шансе да процес конверзије националне свести овог древног заветног кавкаског народа, након најновије изборене победе Пашињановог „Грађанског договора“, уђе у терминалну фазу. Наиме, азербејџанске власти јасно су ставиле до знања званичном Јеревану, да пре закључења коначног мировног споразума између две државе, Јерменија мора да измени важећи Устав (овде).
Постоје озбиљне шансе да процес конверзије националне свести овог древног заветног кавкаског народа, након најновије изборене победе Пашињановог „Грађанског договора“, уђе у терминалну фазу
Азербејџански ултимативни захтев се пре свега односи на Преамбулу Устава, будући да званични Баку тражи да се из ње избрише упућивање на „Декларацију независности Јерменије“ од 23. августа 1990. године (овде), која је за Азербејџан спорна због тога што се у Преамбули позива и на одлуку Врховног Совјета Јерменске ССР и Националног Совјета Нагорно Карабаха од првог децембра 1989. године „О уједињењу Јерменске ССР и Нагорно-Карабаха“ (овде).
Азербејџанским захтевима за промену важећег Устава Јерменије ваља придодати и сличне захтеве Турске, која од Јеревана тражи измену члана 13. и уклањање Арарата из државног грба. Такви, само на први поглед неуобичајени захтеви Бакуа и Анкаре за ревизију важећег Устава Јерменије, добијају реалну политичку подлогу у околностима Пашињанове најављене револуционарне промене спољнополитичког курса земље, у оквиру којег Јереван хоће да руске безбедоносне гаранције замени турским и евроатлантским јемствима (овде).
Међутим, исход недавних парламентарних избора је такав да Пашињан не може лако да изађе у сусрет захтевима Бакуа и Анкаре и изврши ревизију важећег Устава, пошто је његов „Грађански договор“ изгубио уставотворну већину у парламенту.
Наравно, увек постоји могућност да се донесе потпуно нов устав мимо ревизионе процедуре предвиђене важећим уставом. Изборни резултат Пашињанове странке показује да би опција, примера ради, референдумског доношења новог устава за њега била крајње ризична. Реалније је да се Пашињан, уколико не дође до консолидације и укрупњавања опозиције, у блиској будућности определи за превремене изборе како би накнадно обезбедио уставотворну већину у парламенту.
Да ли ће заиста и доћи до реализације овог пресудно важног корака у процесу конверзије јерменског националног идентитета, који би добио и своју уставну санкцију, чини се да пре свега зависи, речју Кургињана, од тога „како ће се обликовати онај део јерменског становништва који жели да остане народ“, односно „како ће се тај део згуснути, како ће се институционализовати — да ли ће задржати садашњу аморфност или ће доћи до политичке кристализације“. А „да би до такве кристализације дошло, потребна је историософска, метафизичка и филозофска јасноћа у оцени резултата јерменских избора“. Стога, „не би требало горку истину тих избора замењивати ма колико истинитим узвицима о почињеним фалсификатима“ (овде).
Српске паралеле
И као што је на почетку текста речено, Србија ишчекује нове изборе, који ће као и у јерменском случају, само у другачијим унутрашњим политичким приликама и различитом спољнополитичком контексту, бити у функцији освајања или задржавања власти, надметања кључних спољних такмаца и, најзад, у функцији даље промене заветног националног идентитета.
Пошто је заветни идентитет српског народа пре свега формиран на и око Косовског завета, однос према Косовском завету и Косову и Метохији, као освештаном средишту српских земља, јесте сигурно мерило колико је очувана или промењена национална свест Срба која је формирана вековима уназад.
Имајући у виду политику која се према Косову и Метохији водила претходних година од стране власти, али имајући у виду и политику коју опозиција или њен убедљиво највећи део кандидују као алтернативу, будући избори, које многи већ оцењују као историјске, најозбиљније последице могу произвести управо у сфери националне свести. Тачније, само промене које могу наступити у овој сфери су неизгладиве, док се све друго, од распореда снага на унутрашњој политичкој сцени до промене спољнополитичког курса земље може касније изменити и поправити.
С једне стране, Србија нове изборе дочекује са осведоченим Пашињанима у косовској политици, и на власти и у опозицији или, речју Николе Танасића (овде), са „фасадним национализмом“ и „другосрбијанством“. С друге стране, извесно је да ће Европска унија у новим геополитичким околностима појачати притисак на Београд како би од нових власти у што краћем року добила извршење кључне евроинтеграционе (!) обавезе Србије – закључење свеобухватног правнообавезујућег споразума са тзв. Републиком Косово и последичну ревизију важећег Устава.
Закључењем таквог споразума Србија би de jure признала тзв. Републику Косово као државу, док би Европска унија тим чином добила не само успешно затварање свог пројекта стварања друге албанске државе на Балкану, већ и коначно елиминацију сваког руског присуства у Србији.
Зато је организовање једне суверенистичке опције данас пресудно важно, пошто је то једини начин да се у будућем сазиву Народне скупштине обезбеди релевантан број посланика, који би био у стању да спречи „опашињење“ Србије, односно претварање Срба, кроз коначну ампутацију Косова и Метохије, из историјске нације у срболику масу.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Михаило Братић/Нови Стандар
