Зоран Чворовић: Судбоносна битка
Ближи се 15. март, када би на Косову и Метохији, ако се до тада ништа не промени, требало да почне примена Закона о странцима тзв. Републике Косово, који је донет још 31. јула 2013. године.
Срби са Косова и Метохије су једнодушни у оцени да би примена овог закона најтеже погодила приштински Универзитет Републике Србије са привременим седиштем у Косовској Митровици. Наиме, из угла одредби овог закона бројни студенти и професори овог Универзитета су једноставно странци, будући да немају „држављанство“ и путне исправе тзв. Републике Косово (овде). Према наводима Милоша Ковића чак 40% професора и 50% студената овог Универзитета нема „косовска документа“. Следствено томе, да би могли да наставе студије, односно радни однос на Универзитету у Косовској Митровици, студенти и професори који немају документе тзв. Републике Косово, морали би да од приштинских власти добију одобрење за једногодишњи привремени боравак, које би након тога могли да продужавају. Захтев за одобрење привременог боравка на територији тзв. Републике Косово подноси се надлежном „дипломатско-конзуларном представништву“ ове творевине, а његово добијање је скопчано са испуњењем читавог низа строгих услова.
СУДБИНА УНИВЕРЗИТЕТА У РУКАМА КУРТИЈЕВОГ РЕЖИМА
Сва је прилика да би за студенте и професоре Универзитета у Косовској Митровици студирање, односно рад у високошколској установи која нема лиценцу тзв. Републике Косово, била тешко премостива административна препрека за добијање привремене боравишне дозволе. Дискреционо овлашћење надлежног органа тзв. Републике Косово да може да ускрати издавање дозвола за привремени боравак сваком „странцу“ који представља опасност по националну безбедност и јавни поредак ове творевине, може постати инструмент за кадровско чишћење и последично слабљење српског Универзитета у Косовској Митровици.
Не чекајући ступање на снагу Закона о странцима, сепаратистички режим из Приштине извршио је 10. фебруара нови додатни притисак на Универзитет у Косовској Митровици, захтевајући да Факултет техничких наука у року од 30 дана напусти постојећи објект, јер факултет наводно нема право да користи парцелу на којој се налази његова зграда. Независно од читавог низа правних мањковости које прате овај поступак фактичке експропријације факултетског земљишта и објеката, његова мотивација се не налази у својинскоправној, већ у политичкој, а последично и јавноправној сфери. Наиме, овим имовинскоправним захтевом запосленима на Универзитету у Косовској Митровици шаље се јасна порука да је њихова, односно судбина Универзитета на коме раде, потпуно у рукама Куртијевог режима, који је једини властан да одлучује о њиховом правном статусу.
МЛАКЕ РЕАКЦИЈЕ ЗВАНИЧНОГ БЕОГРАДА
Млаке реакције званичног Београда, без икакве озбиљне садржине и назнаке постојања било каквог плана, нужно појачавају утисак о Куртијевој свемоћи и немоћи запослених на Универзитету у Косовској Митровици. Одговор на најновији имовинскоправни захтев Куртијевог режима, те најављену примену Закона о странцима, који је стигао од локалне филијале СНС – Српске листе, не само да није изменио такав утисак, већ га је учинио још злослутнијим.
Јер, суштина Декларације, коју су 12. фебруара на скупу у амфитеатру Техничког факултета у Косовској Митровици усвојили представници Српске листе у органима власти тзв. Косова, своди се на захтев сепаратистичком режиму из Приштине да Србима олакша административну процедуру за добијање „косовских докумената“ или привремених дозвола за студирање и рад на Косову. То није ништа друго него захтев да се олакша процес интеграције српских образовних и здравствених установа у правни систем тзв. Косова. Ово би било финале оне политике према Косову и Метохији коју је званични Београд започео 3. новембра 2013. године, када је, како је својевремено приметио Коста Чавошки, присиљавао наше грађане и сународнике на КиМ да изађу „на изборе расписане по уставу и законима туђе и непријатељске државе“.
ОСТАВЉЕНИ НА МИЛОСТ И НЕМИЛОСТ
И реакције званичног посредника у дијалогу Београда и Приштине – Европске уније, на спорни имовинскоправни захтев упућен Факултету техничких наука из Косовске Митровице, као и на споран Закон о странцима, само су потврдиле добро познату чињеницу да бриселске структуре и албански сепаратистички вођи са Косова делују синхронизовано у погледу заокруживања суверенитета тзв. Републике Косово, независно од спорадичних личних неразумевања која могу искрснути између званичника у Бриселу и Приштини.
У таквој ситуацији сасвим је разумљиво што се Срби са Косова и Метохије и овог пута осећају да су остављени од свих на милост и немилост Куртијевом режиму, а нарочито од сопствене државе. Притом, иако од 1999. године нема политичког губитка чије последице нису трагичне за колективни статус и лични и породични живот косовскометохијских Срба, садашњи удар албанских сепаратистичких власти на Универзитет у Косовској Митровици могао би бити пресудан за опстанак демографски и политички иоле релевантне српске заједнице и њених институција на Косову и Метохији, као важног залога за међународну реафирмацију Резолуције 1244 Савета безбедности и будућу реинтеграцију јужне српске покрајине у уставноправни поредак Србије. Отуда што су, по речима Душка Челића, образовање, здравство и СПЦ „три најважнија стуба за опстанак Срба на КиМ“. А то Приштина, по његовим речима, итекако добро зна.
КОРАК У ПРОЦЕСУ ТЗВ. НОРМАЛИЗАЦИЈЕ
Садашњи Куртијев удар на кључне институције Срба на Косову и Метохији, како би се оне додатно ослабиле, а потом ослабљене што безболније интегрисале у правни систем тзв. Републике Косово, није ништа друго него још један корак у процесу тзв. нормализације односа између Републике Србије и њене насилно отцепљене покрајине. Реч је о процесу који се од септембра 2010. године води на основу правно необавезујуће Резолуције Генералне скупштине УН, чији је текст претходно био усаглашен између Србије и ЕУ.
Од почетка је „нормализација“ под покровитељством ЕУ подразумевала да Србија добровољно укине оне елементе државне суверености који су на територији Косова и Метохије преживели агресију Колективног запада и формирање нове сецесионистичке албанске парадржаве, те да тако помогне властима тзв. Републике Косово да прошире и потврде своју сувереност на целој територији на коју пледира ова творевина.
У том процесу сви актери су се понашали управо онако како то, мање-више, чине и данас, уочи обрачуна сепаратистичких албанских власти са два последња „стуба опстанка“ Срба на КиМ. Иза сваке радње и акта албанских сепаратистичких власти јасно се уочавају врло конзистентне црте стратегије освајања и афирмације појединих атрибута државног суверенитета. Оно што је за албанске сепаратистичке вође најприоритетније, за различите владајуће коалиције у Србији, почев од 2010. године, било је, када је у питању статус Косова и Метохије, сасвим другоразредно. А шта је различитим гарнитурама на власти у Београду било приоритетно, а шта не, добро су од 2010. године разумели бриселски пружаоци наводних добрих услуга у преговорима Србије и сепаратистичких албанских власти из Приштине.
ПРЕДМЕТ ПОЛИТИЧКЕ КУПОВИНЕ
О односу српских власти према државном суверенитету Србије на територији Косова и Метохије, упечатљиво сведоче коментари којима су највиши функционери из Београда пропратили закључивање споразума (2011. и 2012. године) о интегрисаним прелазима на северу Косова и Метохије (Јариње и Брњак), те о наплати царина и ПДВ на овим прелазима од стране Приштине.
Тако је, након закључења Споразума о прелазима на северу КиМ, који је омогућио сепаратистичким властима да први пут успоставе контролу на Јарињу и Брњаку, тадашњи шеф преговарачког тима Србије Борислав Борко Стефановић изјавио, да „споразум ни на који начин не прејудицира државност Косова, чак ни терминолошки се не спомиње било каква граница, гранични прелаз или томе слично”. Годину дана касније нови председник Владе Србије Ивица Дачић је закључење још једног споразума са албанским сецесионистима, који је Приштини омогућио да на прелазима на северу Косова убире царине и ПДВ, правдао надом у отпочињање преговора о приступању са Европском унијом. Једном речју, оно што су за сецесионистичке албанске власти били нужни кораци у утврђивању границе и заокруживању фискалног суверенитета тзв. Републике Косово, за званичнике из Београда били су тек предмет политичке трговине, којим се куповала наклоност Брисела, кључни политички фактор у свакој земљи која се налази на „европском путу“.
ВРЕМЕ ЈЕ ДАЛО ЗА ПРАВО СЕЦЕСИОНИСТИМА
Време је, нажалост, дало заправо албанским сецесионистима. Наиме, Закон о странцима, чија се примена са стрепњом очекује наредних дана, усвојен је (31. јул 2013.) тек три и по месеца после закључења Првог бриселског споразума о основним принципима нормализације односа између Београда и Приштине (19. април 2013.), којим су се власти у Београду званично одрекле кључних атрибута суверенитета Србије на северу КиМ, самоукидајући на том простору, између осталог, полицију и правосуђе.
Дакле, сепаратистичке власти су донеле Закон о странцима тек када је његова примена постала могућа након успостављања гранично-административног и фискалног суверенитета на до тада неконтролисаном северу КиМ. Колико је за сепаратистичке власти из Приштине и њихове западне туторе било важно заокруживање гранично-административног и фискалног суверенитета тзв. Републике Косово види се по томе што се обавеза поштовања споразума о интегрисаним прелазима и царинском печату појављује у Плану за примену Првог бриселског споразума од 2013. године, као и у члану 1. Споразума о путу нормализације односа између тзв. Косова и Србије од 2023. године.
ТРГОВИНА СУВЕРЕНИТЕТОМ У ПРОЦЕСУ ПРИДРУЖИВАЊА ЕУ
С друге стране, чињеница да су преговори Србије са ЕУ започели тек након закључења и почетне примене Првог бриселског споразума, у јануару 2014. године, само потврђује да се суверенитетом Србије на КиМ трговало у процесу придружења ЕУ. Притом су се српске власти у таквој трговини понашале као уцењени продавац, дајући све или скоро све, а не добијајући за узврат ништа.
То не важи само за ЗСО, која, иначе, као институ независног Косова не може бити компензација за добровољно сепаратистима препуштене атрибуте државне суверености, него и за узајамно признање високошколских диплома. Наиме, Србија је 2012. године донела Уредбу о посебном начину признања високошколских исправа и вредновању студијских програма универзитета са територије Аутономне покрајине Косово и Метохија који не обављају делатности по прописима Републике Србије, чији наслов већ указује на њену супстанцијалну неуставност,којом је признала дипломе и студијске програме свих високошколских установа које су основане у оквиру сепаратистичког правног поретка на територији КиМ.
Истовремено, Влада Србије је у Извештају о напретку у дијалогу Београда и Приштине још 2015. године указала, да „дипломе Универзитета са Косова и Метохије, које су сертификоване од стране ЕАУ (Европска асоцијација универзитета), у Републици Србији пролазе кроз исту процедуру као и дипломе издате од стране нпр. Универзитета у Бечу, Оксфорду, Харварду“, док „остаје отворено питање Универзитета у Косовској Митровици, чије дипломе Приштина не признаје, чак ни са сертификатом ЕАУ“.
АЛАРМИРАТИ ЕВРОПСКУ КОНФЕРЕНЦИЈУ УНИВЕРЗИТЕТА
За разлику од наших власти који су на први захтев ЕУ признали све високошколске установе своје насилно отцепљене покрајине, албански сецесионисти, вођени суверенистичком логиком, задржали су у својим рукама адут непризнавања приштинског Универзитета са привременим седиштем у Косовској Митровици и сада му тим адутом прете, не би ли запослене што лакше и брже утерали у оквире „правног поретка Косова“, на чије су се поштовање београдске власти генерално обавезале 2013. године Првим бриселским споразумом.
Суочени са најозбиљнијом претњом опстанку на Косову и Метохији запослени на Универзитету у Косовској Митровици морали би у наредним данима да се на више различитих фронтова подједнако боре против злог наума о његовој насилној интеграцији у сепаратистички правни систем, као и против злог наума о његовом пресељењу у централни део Србије. Следствено томе, правна борба Универзитета пред судовима тзв. Републике Косова оправдана је само уколико се тражи потврда статуса који је УНМИК признао Универзитету у Косовској Митровици још 2002. године.
Покрет за одбрану Косова и Метохије предложио је да Конференција универзитета у Србији алармира Европску конференцију универзитета због доношења Закона о странцима, који је угрожава опстанак једне чланице ове европске асоцијације. Усвајање овакве иницијативе могло би допринети не само интернационализацији проблема са којим се суочава српско високообразовање на Косову и Метохији, већ и повећању интересовања у српском јавном мњењу за статус Срба и српских институција на Косову и Метохији. Зато што је, како је приметио Часлав Копривица „судбина Универзитета у Косовској Митровици, „ствар свих нас, грађана Србије и свих Срба“.
ШТА ПРЕОСТАЈЕ ВЛАСТИМА У БЕОГРАДУ?
За разлику од запослених на косовскомитровачком Универзитету, који се морају довијати и деловати на различитим фронтовима, како би по сваку цену сачували ову институцију државе Србије на територији Косова и Метохије, властима у Београду преостаје, чини се, само једна могућност – да прекину процес нормализације односа са тзв. Републиком Косово, који се од 2010. године води уз покровитељство ЕУ, и врате га у Савет безбедности УН и оквире Резолуције 1244.
Данас када су „дотерали цара до дувара“, алтернатива таквој одлуци, ма како она била тешка и реално политички ризична, јесте губитак последњих институционалних упоришта државе Србије на Косову и Метохији. А такав губитак избио би из руку садашњих власти и последњи адут у трговини са Бриселом. Након тога би ЕУ затражила закључење свеобухватног правнообавезујућег споразума, што заправо значи експлицитно признање тзв. Републике Косово. Таквим захтевом Запад би ставио омчу око врата актуелних, али и свих будућих гарнитура власти у Србији, те до максимума учинио на дужи рок учинио немогућим миран и стабилан политички живот у земљи.
