Зоран Чворовић: Студенти, ProGlas и одговорност националне интелигенције
Зоран Чворовић (Фото: Медија ценгар)
У недавно објављеном тексту Слободан Антонић примећује да студентски протести показују „колико је овај народ жељан права и правде“, али и упозорава, да „поштени и добродушни људи лако могу бити преварени – јер полазе од себе“. А „управо то политичари и преваранти одлично знају“, закључује Антонић (овде).
С тим у вези, кључно је питање ко може да превари студенте и онај добродушни и наивни део нашег света који подржава оправдани студентски протест, и у чему би се састојала таква политичка превара?
Овом приликом се нећу бавити недовољно јасном организацијом студентског протеста и политичким и идеолошким профилом неформалних вођа појединих факултетских „пленума“, иако из личног искуства из времена „Плишане револуције“ у марту ’91. и студентског протеста у лето ’92. године знам да је расветљавање овог питања важно за процену могућих исхода овог, већ сада се може закључити, озбиљног друштвеног бунта.
Стога нећу говорити о чиниоцима унутар студентског протеста који оправдано незадовољство студената и грађана корумпираном и нестручном државном и локалном управом могу у једном моменту да усмере са првобитних пет захтева, који се углавном тичу функционисања правне државе (овде), на класичне политичке захтеве.
Усмеравање бунта
За разлику од оног што говоре „напредњаци“ (овде), истицање класичних политичких захтева од стране студената, који би обухватали мере за излазак из постојеће политичке кризе, било би, такође, потпуно легитимно. Али би након тога постојећи партијски и идеолошки формално неутралан студентски протест добио јасно партијско и идеолошко обележје.
Притом, истицање класичних политичких захтева од стране студента свакако не значи да ће они у случају пада Вучићевог режима вршити власт. Уместо њих, то ће чинити странке и поједине неформалне интересне групе.
Међутим, већ сада се јасно уочавају политички чиниоци изван студентског покрета који талас оправданог студентског незадовољства увелико усмеравају на „воденицу“ сопствених, такође, легитимних политичких циљева. То су, пре свих, опозициона иницијатива „ProGlas“, заједно са мрежом невладних организација „Slobodnim organizacijama Srbije“ (SOS), а тек у другом ешалону опозиционе политичке странке и покрети.
А сви они су већ јасно поручили да се студентски бунт не може завршити остварењем постојећих званичних студентских захтева, већ да он на крају мора довести до формирања тзв. прелазне владе (овде, овде, овде, овде).
Оно што свакако није легитимно по стандардима демократског и плуралистичког друштва, за које се здушно залажу сви поменути спољни актери, то је свесно маскирање основних идеолошких ставова и политичких циљева иницијативе „ProGlas“.
Најпре полазим од ове иницијативе пошто је она тренутно главни корисник протестне енергије студената и уколико убрзо не добије политичког и идеолошког конкурента, лако може доћи у прилику да целокупни студентски покрет стави под свој неприкосновени утицај. Опозиционе странке су због слабашног јавног угледа свесно пребачене у други ешалон индиректних корисника студентског бунта.
Следствено томе, ако би тражили актера који би реално могао, како упозорава Антонић, да политички превари оправдано незадовољне студенте и наш простодушни свет „жељан права и правде“, онда је први кандидат за тако нешто „ProGlas“. И то пре свега због политички некоректне тактике прикривања своје праве идеолошке природе и крајњих политичких циљева.
Шта је „ПроГлас“?
Шта је у формалном смислу „ProGlas“, показано је у прошлогодишњем детаљном аналитичком тексту на интернет порталу „РТ Балкан“ (овде). Укратко, ова иницијатива припада америчким Get out the vote (GOTV) кампањама, посредством којих се поборници одређених политичких ставова моблишу и анимирају да изађу на изборе, чиме се постижу много бољи изборни резултати од оних које би постигле странке исте идеолошке оријентације да саме воде кампању.
У овом моменту је, међутим, важније питање шта је „ProGlas“ у идеолошком и програмском смислу? Да ли је заиста реч о идеолошки и политички неутралној иницијативи која се искључиво бори за већу излазност бирача на изборима, као и за нови друштвени договор прозападног и патриотског пола српског бирачког тела, као што помињу поједини гласноговорници ове иницијативе, а што би на први поглед могло да се закључи и из штурог текста њиховог основног програмског документа?
Када се у кратком тексту програмског документа под називом „Proglas“ прескочи део који се односи на основну функцију „ProGlasa“ – анимирање бирача да се „ангажују на промени која је овој земљи нужна“ – и када се још одбаце општа места о променама које ће створити „срећнију и нормалнију Србију“, преостају ретки изрази са јасним идеолошко-програмским значењем.
У питању је, пре свега, помињање потенцијалне „изолације“ Србије под режимом Александра Вучића („Опет смо пред ћорсокаком изолације“), као и позив грађанима да не допусте „да нас испишу из цивилизацијског круга коме припадамо“ (овде).
Већ из ових израза се може поуздано закључити да иницијатори „ProGlasa“ у спољнополитичком, али и у идеолошком и цивилизацијском смислу, Србију виде искључиво као део Колективног запада, а евентуалну изолацију Србије од стране Колективног запада изједначавају са државном катастрофом.
Помињање излоације не може у садашњој ситуацији подразумевати ништа друго него прекид процеса придруживања Србије Европској унији, до којег би евентуално дошло услед неиспуњавања појединих захтева ЕУ. Примера ради, Брисел испостави Београду у блиској будућности ултимативни захтев да у најкраћем року уведе санкције Русији, а уколико Србија то не учини, ЕУ је „кажњава“ суспензијом приступних преговора.
И најзад, само обраћање на почетку документа „грађанкама“ и „грађанима“ није идеолошки неутрално, јер свесно опомиње на документе које су некада доносили француски либерални и руски комунистички револуционари, а данас их доносе поборници трансџендер идеологије, што заједно јасно указује на лево-либералну идеолошку оријентацију „ProGlasa“.
Осим ових спорадичних, али важних детаља који откривају стварну идеолошку и политичку позадину иницијативе „ProGlas“, мора се признати да је њен програмски документ у целости написан тако да врло вешто прикрива идеологију и основне политичке циљеве иницијатора „ProGlasa“, како би његове политичке активности биле прихватљиве за што већи број, Антонићевом речју, „простодушних“ грађана Србије.
Међу покретачима „ProGlasa“ је и академик Владимир Костић, који се, између осталог, „прославио“ ставом да Косово „ни de jure није у рукама Србије“ (овде), а ту је и некадашњи ректор Универзитета у Београду Иванка Поповић, позната као коловођа политике џендер и квир инклузије у нашем високом образовању (овде).
Један од оснивача „ProGlasa“ је и професор ФПН-а Филип Ејдус, који се у једној од својих књига заложио за трајно избацивање Косова из идентитета Срба, уз закључак да даља одбрана Косова „подрива идентитет модерне, цивилизоване либерално-демократске државе“ (овде). Због таквих ставова, Ејдус се наравно одлично котира међу албанским аналитичарима (овде).
Међу покретачима „ProGlasa“ је и новинарка Биљана Степановић, позната између осталог и по ставу да у енергетском сектору „Руси злоупотребљавају српско пријатељство“ (овде).
Већ се из овог малог узорка поузадано може закључити, да већину оснивача „ProGlasa“ чине љути противници српске националне идеје и српског интегрализма, присталице придруживања Србије Европској унији по сваку цену, противници блиске сарадње са Русијом и промотери трансџендер идеологије.
Доминантни гласови
Да ли прикључење овој иницијативи појединих патриотских странака и угледних патриотских интелектуалаца, независно од политичких уверења оснивача „ProGlasа,“ може да измени овакву добро скривену идеолошку и политичку оријентацију оснивача ове иницијативе? По свему судећи не може и то из неколико разлога.
Наиме, политика је озбиљна „игра“ моћи која искључиво барата са чињеницама, а оне говоре да ће противници српског национализма и интегрализма, који су истовремено и атлантисти и неолиберали, увек у „ProGlasu“ имати непоредиво већу политичку тежину и одлучујући глас у односу на новопридошле патриоте.
Јер, иза првих безусловно стоје прозападни медији, западне амбасаде и сва друга логистичка помоћ, укључујући и финансијску, док други у евентуалном унутрашњем одмеравању снага ништа од тога неће имати на свој страни. Политички нејаке патриотске странке и ретки појединици у оквиру „ProGlasа“ неће бити кадри да без озбиљне логистичке подршке наметну ни минимум својих политичких захтева и да тиме утичу на одређивање доминантног политичког и идеолошког курса ове иницијативе.
Следствено томе, њихова искључива улога ће се, и поред најбољих намера, неминовно свести на давање орната националне легитимације једном у суштини атлантистичком, неолибералном и антисрпском политичком пројекту.
Учешће патриота у „ProGlasu“ објективно гледано у функцији је идеолошке и политичке „маскировке“, која би требало да мањинским прозападним и у суштини аутошовинистичким ставовима обезбеди што већу видљивост и прихватљивост, како би се у условима друштвене и политичке кризе и нове револуционарне транзиције што је могуће безболније, економичније и ефикасније идеолошки контаминирало и политички преварило још увек већински национално српско бирачко тело.
А када се учешће патриота у „ProGlasu“ посматра у светлу захтева за формирање тзв. прелазне владе, онда је јасно да оно већ сада том захтеву даје неопходни, до сада недостајући, легитимитет који долази са важног пола српског бирачког тела.
Једном речју, учешће патриота у „ProGlasu“ помаже идеолошкој „маскировки“ ове иницијативе и уз то омогућава политичкој мањини коју „ProGlas“ заступа, а која је пре свега оличена у прозападним странкама, неформалним групама прозападних тзв. стручњака, НВО и различитим корпоративним група, да се лакше домогну власти у револуционарној форми тзв. прелазне владе стручњака и(ли) политичара.
Притом, није згорег подсетити да ће и тзв. прелазна влада бити влада пуног капацитета, јер наш уставни систем не зна за техничку владу у ужем смислу речи – као владу ограниченог мандата. То значи да ће тзв. прелазна влада под доминантном контролом прозападних стручњака и политичара моћи да води у пуном капацитету спољну и унутрашњу политику. А историја нам већ показује да се у условима револуционарног преврата могу доносити најнеочекиваније одлуке.
Како изгледа компромис и „друштвени договор“ патриота и атлантиста под кровом „ProGlasa“, најбоље показује говор глумца Бојана Димитријевића са трибине ове иницијативе, која је у циљу подршке студентском протесту пре неки дан организована у Горњем Милановцу.
Говорећи окупљеним житељима Таковског краја о 90-им годинама, Димитријевић је поручио да смо тада „присуствовали рађању национализма и огромне мржње која је довела до братоубилачких ратова и невиних цивилних жртава, људи су убијали једни друге јер су их политичари преко својих медија преплавили мржњом“ (овде).
Такав Димитријевићев став није ништа друго него промоција, под фирмом „ProGlasа“, сентиментализом ублажене хашке верзије догађаја из 90-их на простору бивше Југославије, у чијој основи се налази претпостављена српска кривица за покушај реализације идеје Велике Србије.
Ова, али и бројне друге изјаве „proglasovaca“, јасно показују да ова иницијатива није искључиво посвећена борби за техничке, фер изборне услове, већ да се ради о идеолошкој трибини за ширење основних антисрпских наратива.
Малигни наративи
Уместо што својим ауторитетом дају легитимизацију таквим трибинама, српске патриоте би требало све да учине да такви национално малигни наративи буду политичким средствима потпуно маргинализовани у српском јавном простору. Учествовањем у прикривању идеолошке и политичке позадине „ProGlasа,“ патриотске странке и интелектуалци не помажу ни успостављању преко потребног друштвеног дијалога у српском друштву.
Инсистирањем на фингираној биполарности српског друштва и бирачког тела, такав дијалог се у потпуности онемогућује, а конфликтни потенцијал, поделе и унутрашња нестабилност српског друштва само се додатно повећавају на радост бројних српских непријатеља.
Уосталом, основно правило парламентарне демократије, садржано у тзв. теорији мандата, која је настала у колевци парламентаризма – В. Британији, говори о томе да бирачко тело ниједној партији не даје carte blanche за управљање земљом, већ то чини само на основу детаљног предизборног програма.
Српска интелигенција нема право да садашњу друштвену кризу мирно посматра са стране
Идеолошка конфузија под фирмом „ProGlasа,“ који паразитира на таласу оправданог студентског бунта и утире пут тзв. прелазној влади, а заправо влади пуног капацитета која би требало да се формира без избора, представља из угла парламентаризма класичан пример манипулације бирачког тела.
С обзиром на доминатну и притом прикривену идеолошку и политичку природу тренутно главног експлоататора позитивне енергије студентског протеста – „ProGlasа“, јасно је којим политичким путем би могао да крене овај протест уколико за захтеве „ProGlasа“ буду, речју Антонића, „придобијене вође протеста по факултетима и на улицама“ (овде).
Такође, потпуно је јасно да би Вучић желео да студентски протест буде разводњен и да његова енергија постепено ишчили. Како буде одмицао протест, сценарио који Вучић прижељкује биће све мање могућ, а почеће постепено да се повећава степен партијске демобилизације, а потом и све веће бегство из „напредњачких“ редова.
Присуство Хила на отварању аутопута Крушевац-Врњачка Бања шаље претећу поруку: да је Вучић у садашњој кризи спреман да жртвује и преостале виталне националне и државне интересе зарад обезбеђења подршке Колективног запада. А Колективни запад се налази у врло комотној ситуацији, јер има стабилну контролу над обе стране у конфликту.
Већ због те чињенице је фингирана биполарност српског друштва, на којој подједнако инсистирају Вучић и „proglasovci,“ а с последњима скупа прозападна опозиција и патриотски привесци, погубна за српско друштво. Она не само да повећава конфликтни потенцијал српског друштва, већ и додатно цементира колонијални статус Србије.
Фингирана биплораност српског друштва, у коме постоје само две колоне под контролом колонијалног гувернера Србије, може се и мора што пре довести у питање једним српским суверенистичким „ПроГласом“ (или како је скоро предложио млади ваљевски адвокат Стефан Стефановић једним националним „Прологом“).
У таквом програмском документу било би изложено само пар основних принципа српске суверенистичке политике, која мора надићи све идеолошке разлике, руководећи се искључиво оним што је добро за Србију, али и за целину Српства (Републику Српску и Црну Гору).
Чини се да би такав документ морао пре свега да садржи следеће захтеве: 1) поништавање свих противуставних споразума о Косову и Метохији које су закључили Александар Вучић и Ивица Дачић; 2) прекид противуставних приступних преговора са Европском унијом; 3) српске културне, привредне и политичке интеграције, као свемера српске патриотске политике.
Ови стратешки захтеви су у овом моменту, према дубоком уверењу писца ових редова, conditio sine qua non српске суверенистичке политике. У погледу захтева који припадају ономе што би могли сврстати у политичку тактику, такав програмски документ би морао садржати став о неприхватљивости било каквих револуционарних и неиституционалних политичких промена, јер у таквим околностима постоји реална претња да се изгубе и они елементи суверености у спољној и унутрашњој политици који су претекли после две и по деценије мање-више континуиране десуверенизације Србије.
Национално окупљање
Имајући у виду да на политичкој сцени Србије не постоји ниједна респектабилна патриотска политичка партија, као и чињеницу да су прозападне снаге српског друштва већ врло добро оцениле да није опортуно да се у условима студентског протеста у први ешалон истурају страначке структуре, у улози иницијатора једног суверенистичког програмског документа требало би да се појаве српски национално оријентисани интелектуалци и јавни радници, а да се потом крене са масовним потписивање овог документа.
Српска интелигенција има одговорност за судбину Отаџбине, као и Српства у целини, стога она нема право да садашњу друштвену кризу мирно посматра са стране. У српском бирачком телу постоји трећи аутентични национални политички пол и он у условим садашње озбиљне друштвене и политичке кризе мора добити свој јавни израз, макар кроз такав програмски документ.
Таква иницијатива може након тога постати стожер за формирање преко потребне страначке инфраструктуре трећег политичког пола. Овим би се не само разобличила права идеолошка и политичка природа „напредњака“ (која је умногоме разобличена) и „прогласоваца“ (која још увек није), а Србија извукла из Прокрустове постеље наметнутог партијско-политичког биполаризма, него би формирање трећег пола српске политике допринело стабилизацији политичких прилика и спречиле револуционарне промене, односно њихове негативне последице.
Једном речју, друштвени компромис у Србији је немогућ без јасно испрофилисаног трећег пола српске политике, који гарантује да ће њен даљи развитак бити еволутивни. Притом је профилисање трећег пола неопходно и ради очувања садашње полунеутралне спољнополитичке позиције Србије.
Следствено томе, крајње је време да српска национална интелигенција програмски наступи у сусрет студентском протесту и да тиме спречи да монопол над њим успостави мањински прозападни део српске политичке сцене и српског друштва, окупљен око „ProGlasа“ и атлантистичких странака.
Следећи Шмитово схватање политике, онда када не знамо шта нам је чинити, ваљало би да погледамо шта кажу наши политички и национални супарници. А пре само дан-два у интервјуу сарајевској телевизији „Klix“, београдски адвокат и „петооктобарски“ министар, Сеад Спаховић, посебно је указао на следеће:
„Ови протести немају идеолошку конотацију. Кључна замка је да се окрену ка патриотизму и национализму. То би уништило протест. То је оно чега се ја плашим. Они ће покушати да нападну радикале с патриотских позиција, што би било погрешно. Све док не будете чули ријеч Косово, знајте да студенти добро раде. Ако то ураде, то значи да су отишли ка овој фракцији опозиције у Србији која је проруска и која напада Вучића с десне стране. То је нешто што би ове протесте довело до пропасти. Овај ко је ово организовао мајсторски ради посао. Нигдје се нису поклизнули. Ово како они раде је добро, не требају им ти ‘недавачи’ Косова и ти који брину за РС. То би им била пропаст“ (овде).
Sapienti sat!
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: BETAPHOTO/MILOS MISKOV
