Министар одбране тзв. Републике Косово, Ејуп Маћедонци, потврдио је 4. јуна, да ће тзв. Косово 13. јуна закључити са САД споразум из области војне сарадње. Притом је Маћедонци оценио да се ради о „историјском споразуму“. И Аљбин Курти је почетком маја најавио да ће такав споразум бити закључен 13. јуна.

Шта је предмет овог споразума, чије су закључење албанске сепаратистичке власти најавиле још у марту ове године, када је Куртијева влада у техничком мандату званично покренула иницијативу за закључивање Оквирног споразума за сарадњу у области одбране између Косова и Сједињених Америчких Држава?

ПЕТ ТАЧАКА – У СЛУЖБИ ФОРМИРАЊА ВОЈСКЕ

Министар одбране тзв. Републике Косово Маћедонци најпре је истакао да је „то први оквирни споразум о одбрани који потписују косовско Министарство одбране и Министарство одбране САД“. Планирано је да се споразум закључи на период од пет година. Према речима Куртијевог министра одбране, споразум се састоји од пет тачака: „одбрамбеног планирања и управљања, управљања људским и одбрамбеним ресурсима, изградње стратешких војних капацитета, сарадње у циљу регионалног и међународног ангажмана и стратешке одрживости“.

Свих пет тачака које би требало да обухвати будући војни споразум између тзв. Косова и САД, према признању Маћедонција, у служби су „треће фазе транзиције косовских безбедносних снага у војску“. Да је реч о споразуму који је у служби формирања војске тзв. Републике Косово јасно се види из оног што Куртијева влада од њега очекује када је у питању „изградња стратешких војних капацитета“.

Наиме, споразум би требало да обухвати сарадњу уговорних страна у наменској индустрији, а то, по речима Маћедонција, поред осталог подразумева „да ћемо заједно са САД производити системе наоружања, муницију за нормалне системе о којима се договоримо, као и противваздушну одбрану“.

„ЏАВЕЛИНИ“ У РУКАМА СЕПАРАТИСТА

Да не би било дилеме у јавности шта значи последње од побројаног, Маћедонци је конкретизовао да то „значи системе који штите Косово од могућих ваздушних напада“.

„Изградња стратешких војних капацитета“ подразумева, такође, очекивану набавку од САД модерног наоружања за потребе будуће војске тзв. Републике Косова, а пре свега још почетком јануара најављене набавке противтенковских ракетних система „џавелин“. Наиме, приликом посете Вашингтону Куртијевог министра одбране Маћедонција, 14. јануара ове године, јавност је посредством америчких медија сазнала о намери сепаратистичких албанских власти из Приштине да од САД набаве до краја 2025. године „џавелине“, као и радаре за ПВО, као и америчке хеликоптере.

У ИГРИ ЈЕ И ТУРСКА

Најављени Оквирни споразум за сарадњу у области одбране између Косова и Сједињених Америчких Држава требало би да служи као општи правни оквир за послове набавке таквог наоружања, као и за заједничке инвестиције тзв. Косова и САД у развитак наменске индустрије на територији Косова и Метохије. С тим у вези, није случајно што је Куртијев министар одбране споразум о војној сарадњи који би требало да буде закључен са САД упоредио са Оквирним војним споразумом који је тзв. Република Косово почетком прошле године закључила са Турском, а у оквиру којег би требало да буде реализован план о заједничком подизању фабрике муниције НАТО стандарда на територији Косова и Метохије.

Поједини српски стручњаци за безбедност већ су упозорили да „ако се заиста догоди да тај споразум буде потписан, са садржином како је речено, то би значило да ће противваздушна одбрана Косова моћи да обара авионе када полећу са Батајнице“. Следствено томе, закључује се да тако нешто наравно Србији није прихватљиво из безбедносних разлога.

(НЕ)ОПРАВДАНЕ СУМЊЕ СРПСКИХ АНАЛИТИЧАРА

Чим се после 12. марта сазнало да је влада тзв. Косова покренула иницијативу за закључење споразума о војној сарадњи са САД, један број српских аналитичара је изразио сумњу да ће до тога доћи, јер је потписивање таквог споразума Куртијев министар одбране Маћедонци договорио са претходном америчком администрацијом — на неколико дана пре званичног Трамповог ступања на дужност. А о Куртијевом ниском рејтингу у Трамповој администрацији довољно говори чињеница да САД још увек нису именовале новог амбасадора у Приштини.

У прилог томе да није изгледно скорашње закључење најављеног војног споразума, поједини српски аналитичари наводе и чињеницу да је Куртијева влада и даље у техничком мандату, па би и с уставноправног гледишта закључење таквог споразума било спорно.

CISMOA- ТАЧКА НА НАГАЂАЊА

Тешко је, међутим, претпоставити да би било која релевантна албанска партија јавно напала Куртија за закључење споразума о војној сарадњи са САД — споразума који би дао кључни допринос у трансформацији Косовских безбедносних снага у војску. Да је закључење таквог споразума итекако могуће и под Трамповом администрацијом, независно од његовог критичког односа према самом Куртију, показује вест од 13. маја. Тог су дана, наиме, амерички генерал-мајор Џон Филипс и командант Косовских безбедоносних снага генерал-пуковник Башким Јашари закључили Споразум о интероперабилности и безбедности комуникација (CISMOA) између САД и тзв. Републике Косово. Иначе, до сада је званични Вашингтон такав споразум закључио са тридесет две земље. А CISMOA споразуми омогућују безбедну размену осетљивих војних информација, као и коришћење напредне комуникационе опреме.

Да је закључење овог споразума у вези са закључењем планираног Оквирног споразума о војној сарадњи између САД и тзв. Косова, као и са најављеном набавком америчког наоружања од стране албанских сепаратистичких власти показује и податак који је јавности открио министар Ејуп Маћедонци. Наиме, закључење Споразума о интероперабилности и безбедности комуникација са САД омогућава тзв. Републици Косово да дође до осетљивих војно-безбедносних података који су неопходни за ефикасну примену ракетних система „џавелин“, као и за употребу америчких хеликоптера Black Hawk. Ејуп

Маћедонци је након закључења овог споразума појаснио да „земље које нису део CISMOA не могу имати овакав приступ ажурираним подацима о војним системима са осетљивим елементима и GPS системима, без посебног захтева и одобрења америчке стране“.

IUS BELLI GERENDI

Нема сумње да америчка подршка трансформацији Косовских снага безбедности у војску тзв. Републике Косово има за циљ да пре свега обезбеди овој сепаратистичкој творевини још један важан недостајући атрибут државне суверености – војску, тј. право вођења рата (ius belli gerendi). Као што је несумњиво да према Резолуцији 1244 на територији Косова и Метохије у прелазном периоду, односно до коначног решења уређења суштинске аутономије у оквирима Републике Србије, као правне наследнице СРЈ, могу деловати само међународне оружане снаге (КФОР) под покровитељством УН, као и до 1000 полицајаца и војника Републике Србије. Да НАТО пакт, па самим тим и САД, имају јасан план да у што је могуће краћем року помогну тзв. Републици Косово да добије праву и респектабилну армију, видело се прошле године када је западна војна алијанса донела одлуку да тзв. Републици Косово додели статус придружене чланице. Притом је Србији послата више него јасна порука тиме што је таква одлука донета истог датума када је и почела агресија НАТО на СРЈ – 24. марта.

ПОРУКА ПРЕТЊЕ СРБИЈИ

У случају да Трампова администрација 13. јуна закључи најављени споразум о војној сарадњи са тзв. Републиком Косово, она би на тај начин послала и својеврсну поруку претње садашњим властима у Србији да је њена, како војна неутралност, тако и с њом повезана вишевекторска спољна политика неодржива на дуже стазе. Прецизније, формирање и наоружавање свим видовима оружја војске тзв. Косово, имало би исту ону сврху коју је имало учлањење Црне Горе и Северне Македоније у НАТО пакт, као и најновије најаве инвестирања САД и појединих европских земаља у наменску индустрију Црне Горе. Узимајући у обзир раније чланство у НАТО пакту Хрватске, Мађарске, Румуније и Бугарске, овим последњим одлукама Колективни запад ствара око Србије и Републике Српске заокружени обруч, који служи као средство притиска на Србију, али и властима у Београду истовремено нуди изговор за потпуно усаглашавање спољне политике Србије са спољном политиком ЕУ, а у следећој фази и за одустајање од политике војне неутралности.

Историја је препуна примера да се из „уговора са ђаволом“ не може обезбедити никакво добро за сопствени народ и државу. С друге стране, отпор који је изоловано ратно политичко и војно руководство Републике Српске пружило свим покушајима да буде натерано да на штету сопственог народа закључи такав уговор, показује да се једино кроз трезвени и жилави отпор може трајно осигурати заштита националних интереса.