Зоран Чворовић: Шта су показали протести пољопривредника?

Скоро месец дана, од 11. фебруара до петог марта, трајали су, по свему судећи, до сада најмасовнији протести пољопривредника у Србији (овде, овде), током којих је било блокирано око осамдесет магистралних, регионалних и локалних путева. Наиме, током друге половине фебруара незадовољни пољопривредници су успели да скоро у потпуности блокирају све саобраћајнице које повезују привредно и саобраћајно срце западне Србије – троугао Крагујевац, Чачак и Краљево, а умногоме су успели да својим блокадама отежају и функционисање саобраћаја у ужичком крају, Мачви, Срему и Банату.

Ове протесте започели су произвођачи млека и млечних производа из неколико удружења са подручја Западне Србије, а касније су им се придружила и удружења која окупљају чланове који се баве другим облицима пољопривредне производње. Пољопривредници су се одлучили на радикалан вид исказивања незадовољства – у форми блокада виталних саобраћајница, услед вишемесечног неподношљивог стања на тржишту млека и млечних производа, које је, по њиховој оцени, такво да доводи у питање опстанак домаћег млекарства.

Незадовољни српски пољопривредници су на састанку у Министарству пољопривреде, 17. фебруара, представили четири своја захтева, у својству ургентних мера за поправљање ситуације на тржишту млека и млечних производа. Реч је о  следећим захтевима (овде):

1) Обустављање увоза свих пољопривредних производа и омогућавање откупа вишкова у робне резерве ради стабилизације тржишта;

2) Нова регулација тржишта: након стабилизације цена, увођење увозних квота и обавезне инспекцијске контроле и лабораторијске анализе на граничним прелазима;

3) Решавање проблема откупа млека – наставити откуп млека за произвођаче којима је обустављен откуп, уз обавезу да откупљивачи преузму све количине;

4) Утврђивање одговорности за урушавање пољопривреде – захтев за одговорност према свима који су својим деловањем уништавали пољопривредну производњу и угрозили егзистенцију пољопривредника.

Заштита произвођача

Током више састанака представника незадовољних српских пољопривредника и ресорног министра Гламочића, представници удружења пољопривредника су јасно маркирали узроке основних проблема са којима се суочавају не само млекари, већ и поједини прерађивачи млека и, наравно, потрошачи. Наиме, до ниске откупне цене млека, па и престанка откупа од стране појединих млекара дошло је услед огромног увоза јефтиног млека у праху, а нарочито јефтиних полутврдих сирева из ЕУ, који коштају између 3,2 и 3,5 евра по килограму (овде, овде).

С тим у вези, Предраг Вељковић из Удружења произвођача млека Шумадије и Поморавља објаснио је током протеста пољопривредника да је у овим регионима, „где је и највећа концентрација крава и највећи број млекара“, ситуација таква да су млекаре првенствено оријентисане на производњу сира, кајмака и качакаваља, али мале млекаре, па и поједине велике, „због тог увозног качкаваља и лажних сирева који улазе из Европе не могу да продају своје“. Због тога домаћи произвођачи „нису конкурентни, а држава неће да реагује – да уведе прелевмане и контроле на граници, нити било шта друго“.

Стога су током протеста незадовољни српски пољопривредници највише инсистирали на два захтева/мере за решења стања на домаћем тржишту млека и млечних производа. У циљу заштите домаће производње млека и млечних производа пољопривредници су од ресорног министарства, по речима Милоша Трајковића из Удружења одгајивача говеда централне Србије, пре свега тражили увођење прелевмана, тј. увозних такси „за две тарифне линије“ које „можда и највише угрожавају наше тржиште“.

Реч је о увозним полутврдим сиревима и увозном млеку у праху (овде). Пољопривредници су захтев за увуђењем прелевмана на полутврде сиреве из Европске уније, образложили огромним повећање њиховог увоза. То је по речима Трајковића „загушило продају домаћих сирева“, а последично изазвало проблеме са откупом млека (овде).

Поред захтева за увођењем прелевамана, незадовољни српски пољопривредници су инсистирали и на сузбијању шверца иностраних сирева и других млечних производа. По речима Милоша Трајковића из Удружења одгајивача говеда централне Србије, процењује се да у земљу „сивим“ путем дневно уђе чак 20 тона сира, што не само да угрожава домаћу производњу млечних производа, већ и права потрошача (овде).

Да су наведени захтеви незадовољних пољопривредника оправдани, потврдио је и наш познати стручњак за агроекономију Жарко Галетин (овде). По њему је увођење прелевмана оправдано, али би због краткорочне природе ове мере требало размислити и о системским, дугорочнијим мерама за решење бројних проблеме у српској пољопривреди. Када је у питању производња млека и млечних прерађевина, по речима Галетина, „главни узрок“ већине проблема је у томе „што тржиште млека и сирева контролише снажан увознички лоби“, пошто је „ван сваке економске логике да ми са неких 160.000 музних крава не задовољавамо потребе домаћег тржишта, а да откупљивачи млека кажу да су претрпани залихама” (овде).

До ниске откупне цене млека, па и престанка откупа од стране појединих млекара дошло је услед огромног увоза јефтиног млека у праху и сира из ЕУ

Што се тиче прелевмана, Галетин је објаснио да је реч о парафискалном намету којим држава оптерећује цену неког увозног производа и обично је временски ограничен, док се тржиште не стабилизује. Прелевман, објашњава Галетин, није класичан порез, „али је намет који би на неки начин практично опорезовао увозно млеко и тако дестимулисао и увознике да увозе скупо млеко које неће бити конкурентно на тржишту“.

„Када уведете прелевмане ви сте практично на неки начин заштитили домаћег произвођача, јер млеко из увоза са таквим оптерећењем постаје ценовно неконкурентно”, закључује Галетин. Он истовремено предлаже да би паралелно са увођењем прелевмана, као краткорочне мере, требало увести и увозне квоте, јер „ако већ немамо довољно млека од наших млекара, хајде да видимо која је то количина за одређени период која нам недостаје, па ћемо увести такозване квоте да бисмо задовољили домаће потребе, а не да се стално позивамо на то да нам Европска унија нешто не дозвољава“.

Јединствен фронт противника

Међутим, током трајања протеста пољопривредника могло се јасно видети да су гласови налик Галетиновом реткост, чак и међу стручњацима за пољопривреду. Наиме, незадовољни српски пољопривредници суочили су се са на први поглед шароликим, али у кључном елементу врло хомогеним противничким фронтом.

Показало се да је министру Гламочићу (овде), Маријану Ристичевићу, који прдеседава скупштинским Одбором за пољопривреду (овде), стручњацима из Привредне коморе Србије (овде), као и појединим економским и агроекономским стручњацима (овде, овде), заједничко да су заступници интереса Европске уније, а сходно томе и заступници интереса увозничког трговачког лобија.

Када се окончала „сељачка буна“, која је избила у Мрчајевцима 11. фебруара, један од медија ненаклоњен властима, али наклоњен ставу да евроинтеграције Србије „немају алтернативу“, лаконски је закључио: „Од почетка блокаде било је јасно да ресорно министарство и Влада не могу једнострано да забране увоз млека из Европске уније без озбиљног правног основа, јер би то представљало кршење Споразума о стабилизацији и придруживању (SSP) између Србије и ЕУ. Тај споразум предвиђа постепено усклађивање трговинског режима, укидање или смањење царина за производе из Уније, забрану дискриминаторних мера, обавезу поштовања правила слободне трговине и либерализацију увоза за велики број пољопривредно-прехрамбених производа, укључујући и млечне“ (овде).

То што су сматрали да захтеви сељака не могу бити испуњени, јер приоритет имају евроинтеграције, а не интереси српске пољопривреде, нимало није сметало бројним Вучићевим прозападним противницима да прижељкују радикализацију ове „сељачке буне“, пошто су у њој видели само пуко средство за смену власти, али не и смену садашњег политичког курса.

Оцењујући прекомерни увоз млека и млечних производа у 2025. години, пољопривредни стручњак Милан Пајевић је приметио, да је он „последица балансирања Србије између обавеза преузетих из ССП-а и потребе да заштити сопствену производњу“, али да је такво „балансирање до сада по правилу било на штету домаћих произвођача“, а у блиској будућности, због рапидног пада броја говеда (данас Србија има најмање говеде у последњих 100 година, овде) и на штету „прехрамбене безбедности земље“ (овде).

Управо се тако и завршила ова најновија „сељачка буна“ – „балансом“ на штету српских сељака (овде). Суочени са итекако јединственим фронтом заступника интереса ЕУ, српски сељаци су после скоро месец дана одлично организованих протеста, по цену одсуства са својих њива, морали јавно да признају своју политичку немоћ и да одблокирају путеве.

На немоћ су указивале речи Милорада Мајсторовића председника Удружења произвођача млека Шумадије и Поморавља, када се након последњег састанка са министром Гламочићем, четвртог марта, обратио пољопривредницима који су држали последњу барикаду на Ибарској магистрали у селу Милочај код Краљева (овде). Мајсторовић је тада пренео окупљенима да са ресорним министарством око „прелевмана није постигнут никакав договор“, па чак ни око тога да млекаре подигну откупну цену млека.

Истовремено је оценио да је ово био „, један од највећих протеста у Србији“, али да је исход такав да је после „дуго дана“ и „разочарење велико“. „Где ћемо, шта ћемо и куд’ ћемо“, упитао је тада председник Удружења произвођача млека Шумадије и Поморавља и себе и окупљене. Тешко се можемо отети утиску да иза ових речи стоји заправо колективно искуство немоћи сељачке Србије да се супротстави политици уништења српске пољопривреде, коју актуелни ресорни министар само симболише, пошто су структуре носилаца те политике знатно разгранатије, прикривеније и самим тим злоћудније.

Неуспех протеста

Најновија „сељачка буна“ није успела, јер су захтеви које је она испоставила властима у потпуној опреци са оним што пише у Србијином „надуставу“ – Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП). Наиме, према члану 37. ССП Србија се мора уздржати од увођења мера које би довеле до фискалне дискриминације производа из ЕУ, а у такве мере спадају и прелевмани (овде).

Такође, према члану 27. ССП Србија се обавезала да укине сва количинска ограничења, тј. увозне квоте на пољопривредне производе. Да ССП има карактер својеврсног „надустава“ Републике Србије виде се и у овој области, јер према члану 73. оцена да ли је једно понашање стране потписнице (нпр. додељивање појединих субвенција пољопривредним произвођачима) супротно праву конкуренције вршиће се „на основу критеријума који проистичу из примене правила конкуренције која се примењују у Заједници (ЕУ, прим. аут)“.

Најновија „сељачка буна“ није успела, јер су захтеви које је она испоставила властима у потпуној опреци са оним што пише у ССП-у

Споразум о стабилизацији и придруживању предвиђа, додуше, у члану 41. заштитну клаузулу, која подразумева могућност увођења билатералних заштитних мера, у виду, примера ради, прелевмана, у ситуацијама када се производи једне стране увозе у толикој количини на територију друге стране потписнице ССП да могу проузроковати „озбиљне поремећаје у било ком сектору привреде“ или могу довести до „озбиљног погоршања економске ситуације у некој област стране увознице“.

Међутим, коначну одлуку у оваквој ситуацији доноси Савет за стабилизацију и придруживање којим преседава функционер ЕУ. Пошто је Савет дужан да одлуку о предлогу за увођење заштитне мере коју је предложила страна потписница ССП донесе у року од 30 дана, ССП-ом је предвиђен изузетак (а у праву се изузетак увек рестриктивно тумачи) да страна потписница може увести и једнострану краткорочну заштитну меру која је у складу са Споразумом светске трговинске организације.

Да Србија није равноправна уговорна страна, те да ССП итекако има одлике колонијалног споразума, знатно драстичније од оних које су карактерисале по злу чувени Трговински уговор Аустро-Угарске са Србијом од 1881. године, види се по томе, што Европска унија према члану 32. ССП-а има право да једнострано, без консултација у оквиру поменутог Савет за стабилизацију и придруживање, укине преференцијални третман Србији, уколико извоз пољопривредних производа из Србије порасте за преко 30 одсто у току календарске године у односу на просек из претходне три године. За разлику од ЕУ, Србија нема по ССП такву могућност.

Јасно да је Србија, по речима Слободана Бркића из мачванског удружења „Наше млеко“, суочена са дампинг ценама полутврдих сирева из ЕУ, који се продају по цени два до 4,5 евра по килограму, док је наша произвођачка цена од шест евра па навише (овде), као и са наглим скоком увоза јефтинијих полутврдих сирева из ЕУ. Тако је у новембру 2025. увезено 464.761 кг само сира типа „Гауда“ по просечној цени од 3,83 евра/кг, док је у децембру 2025. увоз износио 597.838 кг уз просечну цену од 3,85 евра/кг. Насупрот томе, у децембру 2024. исти сир је увезен у количини од 327.358 кг, по просечној цени од 5,03 евра/кг (овде).

Овоме би требало додати увоз млека из Европске уније који бележи раст, иако је укупни увоз млека у 2025. пао у односу на 2024. годину. Тако је увоз из Словеније у 2025. години порастао са 4.120 тоне на 4.678 тона, чему треба додати још 141 тону млека испод један одсто масти. Насупрот скоку увоза из земаља ЕУ (поред Словеније, ту су још Италија, Грчка, Аустрија, Чешка, Немачка и Хрватска), увоз из БиХ је опао двоструко у односу на претходну годину (овде).

Међутим, количински приказ увоза млека и млечних производа не показује реалну слику спољнотрговинских  односа Србије и појединих земаља у области производње млека и млечних производа. Тако је у једној анализи Нове економије (овде) још 2023. године указано, да је увоз млека и млечних производа из Пољске за прво тромесечје те године био за само 279 тона већи од увоза из БиХ (2.992 према 2.713 тоне), али да је вредност увоза из Пољске у односу на БиХ била финансијски двоструко већа (4,428 мил. евра према  2,23 мил.).

Корен проблема

На аргументе незадовољних пољопривредника који су доказивали да је Европска унија дампинг ценама и другим средствима нелојалне конкуренције озбиљно пореметила и угрозила наше тржиште млека и млечних производа, представници власти (овде), али и бројни стручњаци, хорски су одговарали да би увођење било каквих једностраних заштитних мера, у виду прелевмана, увозних квота или забране увоза, угрозило извоз српских прехрамбених производа на тржиште Европске уније.

Међутим, подаци Привредне коморе Србије јасно показују да је Србија у 2025. години највише извозила млека и млечних производа у земље које нису чланице ЕУ, док је највише увозила из ЕУ (овде). Из Србије је прошле године највише млека и млечних производа пласирано на тржиште Црне Горе, у вредности од 15 милиона евра. Следе Северна Македонија са 14 милиона евра, Босна и Херцеговина са 7,2 милиона, као и Руска Федерација, где је извоз износио 5,5 милиона евра.

Иако је данас тржишна ситуација у Србији, када су у питању млеко и млечни производи гора него 2023, власт данас не сме да учини оно што је тада урадила

Највише млека и млечних производа Србија је прошле године увезла из Пољске, у вредности од 34 милиона евра. На другом месту је Немачка са 29 милиона евра, затим Италија са 12,6 милиона, Белорусија са 10 милиона, док је увоз из Хрватске износио девет милиона евра. Огроман увоз млека и млечних производа из ЕУ главни је кривац спољнотрговинском дефициту Србије у овој области, пошто је према подацима Привредне коморе Србије увоз млека и производа од млека током 2025. године реализован у количини од 47.000 тона, у укупној вредности од 143,8 милиона евра, док је истовремено извезено 56.835 тона у вредности од 100,5 милиона евра.

Разлози за повећан извоз млека и млечних производа из земаља ЕУ у Србију леже у томе што је „током 2024. и 2025. године, Европска унија услед прекида извоза у Руску Федерацију и страха од могућих царинских баријера Сједињених Америчких држава, имала знатно веће залихе од уобичајених, што је резултирало повећаним пласманом на тржишта земаља Западног Балкана, укључујући и Србију“ (овде, овде).

Цене млечних производа из ЕУ значајно су ниже од српских, не само због веће продуктивности и огромне производње, већ и због великих субвенција које уживају тамошњи произвођачи (овде). И док ЕУ користи одредбе колонијалног ССП-а да губитак извоза у Русију, САД или Кину, делимично компензује и на тржиштима балканских земља које нису чланице Уније, Србија после 2014. године,  због незамерања Бриселу, није ни покушала да попуни вакуум на руском тржишту млека и млечних производа, који је настао након што је ЕУ приморала своје компаније да напусте Руску Федерацију.

Занимљиво је да је Влада Србије 2023. године краткотрајно и једнострано увела прелевмане на седам увозних полутврдих сирева и да се у вези тада није консултовала са ЕУ (овде). Након тога су стигле критике из Брисела. Имајући то у виду агроекономиста Жарко Галетин примећује следеће: „Увођење прелевмана није једноставно, јер бисмо се одмах суочили са реакцијама Европске уније. Међутим, с обзиром на све опомене и притиске које смо већ трпели из ЕУ због разних ствари, поставља се питање зашто бисмо се у овом случају устручавали да заштитимо домаће тржиште и хоћемо ли добити укор од ЕУ због увођења прелевмана и квота на увоз млека“ (овде).

Иако је тренутно тржишна ситуација у Србији, када су у питању млеко и млечни производи гора него 2023. године, власт данас не сме да учини оно што је тада урадила, јер јој је политичка позиција после вишемесечних студентско-грађанских протеста неупоредиво слабија него пре три године.

У таквој ситуацији једини бенефицијар је бриселска глобалистичка псеудоелита. Зато што у свом колонијалном походу на Србију пред собом има уплашене, уцењене и безгранично властољубиве представнике актуелног режима, врло сличну опозицију, као и организационо и програмски аморфни студентско-грађански покрет, чији најпознатији гласноговорници будућу „изборну“ утакмицу своде на претполитички „избор“ између личности, а не политичких програма.

У таквој ситуацији кључна тема српске политике, питање раскидања Споразума о стабилизацији и придруживању, на задовољство Брисела никада неће доћи на дневни ред наше политике. Зато ћемо после сваких таквих „избора“ изнова у немоћи понављати речи оног пољопривредника из околине Краљева, изречене последњег дана најновије „сељачке буне“: „Где ћемо, шта ћемо и куд’ ћемо“. Одговора неће, наравно, бити, зато што ни право питање никада није постављено.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб/NOVA S