Зоран Чворовић: Шта доноси нова Стратегија националне безбедности САД?

фото: Chip Somodevilla/Getty Images)

Позиција коју су САД заузеле према Русији током десет месеци рата у Украјини добила је своје место и идеолошко оправдање у најзначајнијем доктринарном документу америчке политике који је донет у октобру – Стратегији националне безбедности. Пошто је реч о војнополитичком документу, у складу с којим ће Вашингтон у наредних пет година водити спољну и одбрамбену политику и на основу ког ће бити одређиване и поједине позиције у годишњим буџетима САД, ратна позиција званичног Вашингтона према Русији добиће тако и правну санкцију. Имајући све то у виду, није изненађење што је нова Стратегија националне безбедности САД привукла велику пажњу у Русији, како у њеном Министарству спољних послова, тако и међу стручњацима који се баве међународним односима.

Поредивши нову Стратегију националне безбедности, која је дело администрације Џозефа Бајдена, са Стратегијом коју је 2017. године донела администрација Доналда Трампа, аналитичар Валдајског клуба Прохор Тебин приметио је да је уочљиво одустајање од изолационистичких тенденција Трампове политике кроз инсистирање на значају савезника и савезничких коалиција. Међутим, упозорио је да не треба сву пажњу усмерити на разлике и „испустити из вида оно што је заједничко и што се као такво налази у кључним војнополитичким документима две, без преувеличавања, антагонистичке администрације”, пошто, додаје он, „америчка војнополитичка стратегија има веома консеквентни и дугорочни карактер”.

С тим у вези, Тебин примећује да је Бајденова администрација у погледу многих геополитичких циљева заправо преузела Трампову агенду, али „прекречивши је у боју Демократске партије”. То је, пре свега, означавање конкретних држава за главну претњу безбедности и будућности САД (Кина, Русија, Иран, Северна Кореја), за разлику од Обамине Стратегије у којој је као главна претња означен међународни тероризам. У новој америчкој Стратегији националне безбедности најјачи утисак на поменутог експерта Валдајског клуба оставило је то што је реч о „документу који је препун идеологије, с прагматичним и често отворено егоистичним ставовима”, због чега руски аналитичар закључује да је то прва Стратегија националне безбедности САД у новијој историји приликом чијег читања се човек присећа цитата Џорџа Орвела.

Вредности и(ли) интерес

Да Тебинов утисак није погрешан, показују већ почетне реченице овог документа, а слични ставови се могу срести и на наредних 48 страница. Тако се у преамбули Стратегије истиче да је „у целом свету потреба за америчким лидерством велика као никада до сада”. Таква наводна глобална потреба за америчким лидерством објашњава се тиме што се свет, с једне стране, „налази у јеку стратешке конфронтације за формирање будућег међународног поретка”, док, с друге стране, свет „наставља да се суочава с дуготрајним последицама пандемије и глобалне економске нестабилности”. У таквим условима „не постоји држава која је способна да с већом снагом и посвећеношћу руководи од САД”. Иако тежњу за глобалном хегемонијом прикрива идеолошко-мисионарском промоцијом вредности демократског отвореног друштва, Бела кућа не скрива свој, речју Тебина, „просвећени егоизам”, пошто се у Стратегији потпуно отворено признаје како ће се „САД у будућности руководити нашим вредностима, и ми ћемо радити заједно са нашим савезницима и партнерима” и, што се посебно наглашава, „са свима онима који деле наше интересе”.

Нова америчка Стратегија националне безбедности заокупила је претходних дана не само пажњу аналитичара, условно речено либералног Валдајског клуба, већ и руских, условно речено, конзервативаца из Изборског клуба. Тако је познати руски историчар и политиколог средње генерације и декан Факултета историје, политикологије и права Московског државног обласног универзитета (МГОУ) Вардан Багдасарјан, у интервјуу Изборском клубу, нарочито скренуо пажњу на „три основна става из новог документа”. Као прво, у новој Стратегији се САД први пут дефинишу као „велика сила с глобалним интересима”, а не као раније само „суперсила” или „велика сила”. У складу с таквим дефинисањем САД, у Стратегији се изричито укида линија раздвајања америчке унутрашње и спољне политике, као основни предуслов за успостављање мировне хегемоније.

Тако се у новој стратегији изричито вели: „Ми смо превладали линију раздвајања између спољне политике и унутрашње политике. Схватамо да ако САД желе да остваре успех ван наших граница, тада морамо да инвестирамо у наше иновације и нашу индустријску моћ, а такође и да учвршћујемо нашу унутрашњу стабилност. Исто тако, да бисмо помогли општем процвату унутар земље и заштити права свих Американаца, морамо активно радити на формирању међународног поретка у складу с нашим интересима и вредностима”. Када се ствари поставе тако, онда, како примећује Багдасарјан, дешавања, примера ради, у Украјини постају „од сада унутрашња ствар САД, чија се сфера интереса проширује на цео свет”. Багдасарјан примећује да „нема више никакве конспирологије: Америка је глобална држава и њој све мора бити потчињено”. Једноставно, свака империја, па и америчка псеудоимперија, има тежњу да постане imperia mundi и да своје државне границе поистовети с границама света.

Други став из Стратегије, који је по мишљењу руског историчара и политиколога суштински важан, јесте дуалистичка подела свих држава на „слободне, демократске државе” и „аутократије”. При томе се „аутократије” деле у три групе: „мале” аутократске државе, у које спадају Иран и Северна Кореја; аутократије другог нивоа, у које спада Русија, а које не могу да промене светски поредак, док су у стању да изазову регионалну нестабилност; и водећа аутократија у лику Кине, која већ има снаге и могућности да промени постојећи распоред снага у свету. Према мишљењу Багдасарјана, Бајденова администрација није случајно употребила реч „аутократија”, а не израз „тоталитарна држава”. Наиме, против „тоталитарних држава, у којима је и народ усвојио тоталитарну свест, могуће је борити се само помоћу спољне силе”, док се на „аутократије врши спољни притисак, али се удар наноси изнутра, уз коришћење цивилног друштва, које се хушка против аутократије”.

Трећи став из нове америчке Стратегије националне безбедности на који, по суду Багдасарјана, треба нарочито обратити пажњу, тиче се новог америчког односа према глобализацији. У Стратегији се тврди да су Русија, а нарочито Кина, као стратешки супарник САД, извукли велику од добит од процеса глобализације, па ће сходно таквом закључку, по речима Багдасарјана, „бити, као минимум, измењен постојећи модел глобализације”. То се пре свега односи на увођење различитих ограничења слободне трговине и слободног приступа савременим технологијама. Багдасарјан, пак, не указује на то да се управо на овом месту показује континуитет између Бајденове и Трампове Стратегије, будући да је глобализација коригована америчким националним интересом или, тачније, у његовој је служби.

Путинова Русија

Багдасарјан указује на детаљ Стратегије који има посебну важност у контексту позиције Русије у овом кључном документу Бајденове администрације. Наиме, он примећује да у ранијим америчким Стратегијама националне безбедности, што је сасвим природно за документе овог типа, нису помињана конкретна имена појединих лица, док се у новој Стратегији чак три пута наводи Путиново име и то у изразито негативном контексту.

Управо последњи детаљ који наводи Багдасарјан најјасније показује какву ће позицију у следећих пет година имати САД према Русији, с Владимиром Путином као кључним човеком њене политике. „Путинова влада” у Стратегији се оптужује за „империјалистичку политику с циљем рушења кључних елемената међународног поретка” и истовремено се рат у Украјини назива „Путиновим ратом”. У Стратегији се наглашава и да „унутар земље руска влада под председником Путином нарушава права својих грађана”. Ипак, за будућност америчко-руских односа кључан је закључак који се из свега тога изводи речима – да су САД „уложиле значајне напоре у регулисању односа са Русијом”, али да је „председник Путин одбацио све те напоре и сада је јасно да се он неће променити”. „Русија данас представља непосредну и сталну опасност међународном миру и стабилности”, закључује се у новој америчкој Стратегији и додаје: „ујединићемо цео свет да бисмо привели Русију на одговорност за зверства која врши по целој Украјини”. Истовремено, Вашингтон у Стратегији инсистира на одвајању руског режима од руског народа, упућујући овом другом руку сарадње у будућности.

Када се склопи слагалица од наведених делића, постаје јасно да САД виде Путина као кључну и можда последњу препреку америчкој глобалној хегемонији, па му стога намењују „наранџасту” револуцију и међународни суд, налик Хашком трибуналу, за наводне злочине почињене у Русији.

Да ли су свесни таквих намера америчке политике само руски аналитичари, како се неретко верује у неким деловима српске, иначе већински русофилске јавности, као последице некритичког прихватања појединих идејних ставова и преувеличавања разлика које постоје између појединих руских политичких групација, или су агресивних хегемонистичких америчких намера према Русији свесни и руски високи државни функционери?

Учествујући у панел-дискусији коју је Валдајски клуб организовао 9. 12. на тему нове америчке Стратегије националне безбедности, један од најбољих познавалаца руско-америчких односа, заменик министра иностраних послова Сергеј Рјабков отворено је рекао да се руско-амерички односи налазе на катастрофално ниском нивоу и да је од САД „Русија доктринарно проглашена за супарника и непријатеља”. Циљ САД и колективног Запада је, према Рјабкову, „стратешки пораз Русије”. Рјабков је посебно нагласио да Русија нема нимало илузија да ће најновија промена већине у Представничком дому америчког Конгреса, као и будуће промене носилаца власти у оквиру америчког двопартијског система, довести до кардиналне промене у руско-америчким односима. Мада без заблуда, Русија, по речима Рјабкова, никада не одбацује преговоре као начин решења кризе.

Исконски извор русофобије

Да између америчких глобалиста и конзервативаца нема никаквих разлика када је у питању Русија, најбоље показује скорашње иступање на конференцији у Будимпешти председника познате Херитиџ фондације (Heritage) Кевина Робертса, објављено након тога у часопису American Conservative. Робертс брани идеју суверене националне државе и националног права, која је данас угрожена од месијанских амбиција глобалиста, брани националне и културне разлике и хришћанске традиционалне вредности угрожене од глобалистичке melting pot културе. Као непријатељи националних суверених држава означавају се ЕУ, западне глобалистичке елите, али и Владимир Путин, јер су се, по Робертсовим речима, националне државе увек супротстављале „таквим, као што су били Ксеркс, Цезар, Османлије, друштвени девијанти из 1789. и 1917, Бонапарта, Хитлер, Путин”.

Америчким глобалистима и конзервативцима истоветно је оптуживање Русије за империјални хегемонизам, чиме се заправо скрива и аболира амерички хегемонизам, иако савремена Русија, како то указују бројни руски политиколози, није империја у политичком смислу. Насупрот Pax Аmericana не стоји Pax Russia, пре свега јер данашња Русија нема своју идеологију коју би наметала као универзалну, нити жели да своје политичке ставове и економске интересе прогласи за универзалне. Русију увек чине духовном, али не и политичком империјом, управо Свето Православље и улога последњег „удержавајушчег”. Управо улога Катехона, коју је по православном Светом предању Господ доделио Русији, а коју по мери наслеђа, сопствених моћи и покајања неспорно живи Путинова Русија, јесте не само жижна тачка руске историје већ и исконски извор русофобије два политичка крила америчког протестантског месијанизма. Јер увек треба имати у виду да исходну тачку америчке политике чини уверење радикалних протестаната да су конституишући САД заправо стварали, како је то утврдила Хана Арент, novus ordo saeclorum.

standard.rs, Печат
?>