Зоран Чворовић: Сретењске либералне заблуде
Члан 1. Закона о државним и другим празницима у Републици Србији садржи објашњење због чега је баш Сретење изабрано за Дан државности Србије: „..спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издан и потврђен први Устав Књажевства Сербије“ (овде).
Устанак и државност
Имајући у виду законско образложење, оваквом избору Дана државности може се приговорити много штошта. Као прво, државност је својство заједнице која је конституисана као држава, па је стога неприкладно да се нововековно образовање државности Србије везује за избијање једног устанка, ма како он славан био.
Одређивањем устанка као родног места нововековне српске државности иде се на руку тези о милитаристичком карактеру српске државности, као општем месту западне србофобије.
С тим у вези, довољно је сетити се „пророчке“ претење коју је Винстон Черчил изрекао председнику југословенске владе у избеглиштву Божидару Пурићу у децембру 1943. године: „У Европи – рекао је Черчил – постоје два милитаризма, пруски и српски. Пруски ће бити срушен у овом рату, а српски милитаризам такође мора отићи!“ (Марко Павловић, Прикривена денацификација у Уставу Србије од 2006, овде).
И у колонијалном и аутошовинстичком дискурсу „другосрбијанаца“ историја српске државности по правилу се дифамира указивањем на њено динарско-хајдучко и устаничко-револуционарно порекло (овде).
Еманциповање српске државности од устаничке димензије, у светлу одређивања датума њеног празновања, не значи и прихватање навдених србофобних ставова. Такво еманциповање је нужно због увођења категоријално-појмовног реда у српску културу сећања, којој по предмету регулисања припада и Закон о државним и другим празницима у Републици Србије.
Следствено томе, обележавање празника српске државности треба везати за догађаје у којима врхуни српска државно-правна мисао, а српску слободарску и војничку традицију за историјске догађаје у којима врхуни епски и хришћанским заветом осмишљени и оплемењени колективни етос српског народа. Стога би било нужно раздвојити и посебно славити Дан српске државности и Дан српске војничке славе.
Оваквој критици избора Сретења за Дан државности Србије могао би се истаћи приговор да Закон о државним и другим празницима у Републици Србији везује прославу Дана државности не само за почетак Првог српског устанка, већ и за доношење Сретењског устава 1835. године. Ствари са овим приговором изгледају сасвим другачије када се узме у обзир чињеница, да Сретењски „устав“, речју најбољег савременог познаваоца уставног развитка Србије у 19. веку Марка Павловића, „није устав“, већ „уставотворни покушај“ (овде, овде), јер је га је кнез Милош укинуо већ 30. марта, а да пре тога није био ни примењен.
Тако је Закон о државним и другим празницима у Републици Србији из хиљадугодишње историје српске државности издвојио као њену жижну тачку један уставотворни покушај. Зашто је то учињено и чиме се такав избор правда?
Како је донет важећи Закон?
Текст важећег Закона о државним и другим празницима у Републици Србији дело је Владе Зорана Ђинђића, а Народна скупштина Републике Србије усвојила је овај Закон 2001. године. Сведочење о томе како је дошло до избора Сретења за Дан државности Србије оставио је Радош Љушић, као члан Комисије која је писала нацрт овог Закона.
Љушић вели следеће:
Министар Владан Батић основао је комисију за израду Нацрта закона о држaвним знамењима, која је брзо донела одлуку о застави, грбу и химни, а устручавала се да се изјасни о државном празнику. Сећам се тог мука, који сам прекинуо предлогом да Сретење Господње из 1804. године, почетак Српске револуције, буде државни празник Републике Србије.
Предлог је одмах прихваћен, без иједне примедбе, али из неког необјашњивог страха да нам не замере друге државе и наше националне мањине што смо узели за празник устанак на Турке, покушали смо да ублажимо ову исправну одлуку. Неко је дошао на идеју да предложимо влади и скупштини да уведу и празник за националне мањине, али нас је Антал Хегедиш убедио да одустанемо од тог бесмисла:
‘Ја сам Мађар и као припадник националне мањине, ако бих бирао дан за свој празник, одабрао бих Светог Иштвана, а то је немогуће… Али ја сам и грађанин Србије и желим да и мој празник буде онај празник који смо одабрали’. Хегедиш нас је окуражио да одбацимо идеју о празнику за националне мањине. Зашто смо изабрали устанак на Турке било је теже оправдати, па смо дошли на идеју да у образложењу Нацрта закона напишемо да је на Сретење Господње 1835. године донет и Сретењски устав. (овде).
Ако изоставимо Љушићу већ пословично својствену „накнадну памет“, те задоценеле доказе „храбрости“, његово сведочење о начину на који је изабран Дан државности Србије показује да су петооктобарске власти избором овог државног празника хтеле пре свега да пошаљу поруку страном фактору, чија је подршка била пресудна за успех државног преврата.
Наиме, да би додатно ојачали спољну подршку својој власти (тј. обрнути, недемократски легитимитет = ауторитет), носиоци петооктобарског преврата су својим правним актима слали јасну поруку иностраном адресату, да је са „петим октобром“ на делу територије Србије, који је формално и даље био слободан, конституисана нова политичка заједница (societas) и нови поредак (novus ordo). Тиме је овај преврат стицао и одлике револуционарног догађаја.
Управо је револуционарно обележје потпуног дисконтинуитета, као кључно својство петооктобарског режима, дошло до изражаја у симболички врло значајном избору новог Дана државности, а додатно га потврђује и наведено Љушићево сведочење. Наиме, пре доношње Закона о државним и другим празницима у Републици Србији од 2001. године, као Дан Републике Србије обележаван је, почев од 1990. године, 28. март, „дан Републике Србије када је успостављен државно-правни суверенитет“ (Службени гласник СР Србије 13/90).
Тог дана су 1989. године сва три већа Скупштине СР Србије скоро једногласно усвојила амандмане на Устав СР Србије, на које су претходно дале сагласност Скупштина САП Војводине и Скупштина САП Косова (овде). Овим амандманима покрајине су изгубиле она обележја која су својствена федералним јединицама у федерацији и сведене су у оквире класичне територијалне аутономије.
Ове уставне промене изгледају још значајније када се узме у обзир, да су, речју Ратка Марковића, „под Уставом Југославије од 1974. републике су системски биле припремане, економски, политички и војно за чин који ће у погодном моменту уследити – за отцепљење од Југославије“, а Србија је тек тог 28. марта 1989. „први пут после дуже времена постала суверена држава (у границама републичке надлежности) на целој републичкој територији (овде).
Глумећи „очеве осниваче“ (Founding Fathers) новоконститусане политичке заједнице, носиоци превратничког петооктобарског режима одбацивали су целокупно Милошевићево наслеђе, па је с њим у историју морао да оде и 28. март као Дан Републике Србије.
Управо је револуционарно обележје потпуног дисконтинуитета, као кључно својство петооктобарског режима, дошло до изражаја у избору новог Дана државности
Одбацивање 28. марта нарочито је било важно из угла пристајања петооктобарског режима на октроисану историју југословенске кризе 90-тих, у којој је Колективни запад прогласио Србију за главног кривца, а уставну реформу из марта 1989. означио за први практични чин у реализацији наводног пројекта „Велике Србије“.
Најгласнији захтеви за укидање 28. марта као Дана Републике Србије долазили су, сасвим очекивано, из редова војвођанских сепаратиста у првој Влади ДОС-а, Миодрага Милета Исакова (потпредседник Владе) и Драгана Веселинова (министар пољопривреде).
Тако је Драган Веселинов у марту 2001. године изјавио: „Овај датум је за нас у Војводини споран, наше заставе су на пола копља, јер је овај закон означио пљачку Војводине, перверзну централизацију власти и отимање власти од оних којима она по природи припада, а посебно право да се управља економијом“.
Слично се о 28. марту пре Веселинова изјаснио и Исаков: „Не славимо тај датум, ми из Војводине, посебно, јер је то датум када је Војводина заправо укинута и то је датум који желимо што пре да заборавимо“ (овде). Уставноправно гледано тврдње Веселинова и Исакова су биле нетачне – они нису прижељкивали после петооктобарског преврата никакву обнову територијалне аутономије Војводине, већ повратак елемента државности, потпуно несвојственим територијалним аутономијама, које је покрајинама, као својеврсни уставноправни уникум, даровао Броз.
Љушићева „накнадна памет“
У поменутом сведочанству Љушић закључује, да је „Влада Зорана Ђинђића допунила Нацрт закона текстом из образложења, а парламент прихватио (2001), и тако смо добили два Сретења, а један празник“. Љушић не налази оправдање за овакву „празничну дихотомију“, него вели да смо по њој „уникатни у свестској повести“.
Додуше, ова критика је израз „накнадне памети“, пошто се из његовог сведочења јасно може закључити да се током рада Комисије није противио повезивању Дана државности Србије и са Сретењем 1835, односно са доношењем Сретењског „устава“.
Било како било, Љушић после осамнаест година закључује: „Између Сретења 1804. и Сретења 1835. године огромна је разлика у значају догађаја у српској историји 19. века. Сретење 1804. године само по себи може да буде државни празник, док Сретење 1835. то већ не би могло да буде, из простог разлога што је Сретењски устав, и поред свег свог значаја у уставној повести Србије и њеном настојању да се еманципује од Турске, био на снази де факто 14, а де јуре 55 дана“ (овде).
Љушићева накнадна одбрана избора Сретења од 1804. године за Дан државности Србије апсолутно је неубедљива и то, не само из напред навденог разлога о некомпатибилности устанка и државности, већ и због саме чињенице да се између Орашачког устаничког збора и момента нововековне обнове српске државности налази читав низ преломних, узроично-последично повезаних историјских догађаја, који су тек у збир довели до нововековне обнове српске државности.
Тако, да није било српског Устанка не би било ни прве међународноправне гарантије српске аутономије на простору некадашњег Београдског пашалука, предвиђене у члану осам руско-турског Букурешког мировног уговора од 1812. године. С друге стране, да није било овог Уговора ништа од резултата Устанка не би било сачувано након његовог краха 1813. године (овде).
После слома Првог српског устанка уговорне гарантије из Букурешког уговора, не би политички значиле много на терену да није било Друго српског устанка, који је поново отворио српско питање. Ни овај Устанак сам по себи није био довољан да натера Порту да испуни обавезу давања аутономије Србима из чл. осам Букурешког уговора, да није било руског ултиматума од 1826. године, преточеног у члан пет руско-турске Акерманске конвенција, према коме је Порта била дужна да споразумно са српским првацима уреди унутрашњу управу Србије у складу са чл. осам Букурешког уговора.
Показало се, међутим, да ни ово није било довољно да се у форми међународно загарантоване аутономије обнови српска државност на подручју од Саве до Западне Мораве и од Дрине до Тимока. Била је потребна још и војна победа Русије над Отоманском империјом 1829., оверена Једренским мировним уговором, чијим се чл. шест Порта обавезала пред руским царем, да ће „без икаква одлагања и са најсавеснијом тачношћу“ извршити одредбе Акерманске конвенције које су се односиле на Србију (овде).
Тако се најзад дошло до тога да султан у септембру 1830. године изда Хатишериф и дарује Србима аутономију предвиђену Букурешким уговором.
Овај последњи султанов акт, строго формално гледано, родни је лист обновљене српске државности, али њега не би било да није било свих оних преломних догађаја који су му у низу претходили. Питање који је од тих догађаја важнији за обнову државности Србије, једнако је питању „шта је старије кокош или јаје“.
У правном смислу то је свакако руско-турски Букурешки уговора, али право без потпоре фактицитета, оличнеог у Првом и Другом српском устанку, не значи много. С друге стране, устанака Срба против турске власти било је небројено пре 19. века, али пре 1812. године и руско-турског Букурешког уговора није било међународно признате српске аутономије, као извиискре из које је васкрсла нововековна државност Србије.
Између Орашачког устаничког збора и момента нововековне обнове српске државности налази читав низ преломних историјских догађаја
Иако је накнадно покушао да оправда и присвоји себи у заслугу избор Сретења 1804. за Дан државности Србије, Радош Љушић у поменутом сведочењу није ни покушао да објасни, као некадашњи члан Комисија за писање Закона о празницима, зашто је баш Орашачки збор, а не неки од каснијих поменутих преломних догађаја био пресудан за нововековну обнову српске државности.
Суштина Љушићева критике везивања Дана државности Србије за доношење Сретењског „устава“ садржана је у његовој итекако убедљивој трвдњи, да због кратког важења „тај ’бисер српске правне историје’ доживео је крах и сасвим оправдано можемо се упитати зашто прослављамо поразе и неуспехе?“
Проблем са овим тачним Љушићевим закључком, није само у томе што је он плод „накнадне памети“ овог некадашњег ДОС-овог члана законодавне Комисије, него што је тај закључак у опреци и са његовим научним погледом на уставни развитак Србије. Не схватајући да је уставотворство кључно обележје државне суверености, а, сходно томе, устав акт суверене власти, Љушић је у својој „Српској државности 19. века“ (овде) навео чак 12 аката уставног карактера у Србији у 19. веку.
Игноришући ставове уставноправне терорије о вези устава и државне суверености, Љушић је за устав Србије прогласио и Хатишериф, који је 1838. за провинцију Србију даровао турски султан Махмуд II, али и Сретењски уставотворни покушај од 1835. године. Следствено томе, Љушић је у накнадном тумачењу постојеће „празничне дихотомије“ погодио када је рекао, као је неоправдано да се Дан државности Србије везује за један пропали акт, али такву тврдњу није могао даље да образложи због потпуног непознавања уставноправне теорије.
Зашто је пропао Сретењски „устав“?
Зашто Сретењски „устав“ није устав објаснио је у низу радова најугледнији савремени српски правни историчар Марко Павловић. Речју Павловића, „накнадно се показало да се Србија на Сретењској скупштини протегла преко своје реалне политичке снаге“, јер је самосталним објављивањем устава „из статуса турске вазалије искорачила у статус самосталне европске кнежевине, али се као таква није одржала“.
Следствено томе, „покушај заснивања новог правног поретка Сретењским уставом није успео“, па је тај „устав“ „завршио као акт донет од ненадлежног органа, односно од органа који није имао капацитет да га донесе“. Сретењски „устав“, прецизира Павловић, „имао је судбину противправног акта – непостојећег са становишта Хатишерифа од 1830.“
Држећи се пре свега становишта уставноправне науке – да је устав акт суверене власти, овај аутор закључује: „Сретењски уставотворни покушај показао је да је за вршење уставотворне власти потребна одређена фактичка снага. Ту снагу, која је срж суверености, обновљена Србија у четвртој деценији 19. века није имала. Србија, фигуративно речено, није имла снагу да у рукама одржи текст Сретењског устава, пред ветровима великих сила“ (овде).
Једном речју, Сретењски покушај самосталног уставног уређења Кнежевине није уродио плодом, због тога што је Србија прекорачила обим аутономије гарантован чл. осам руско-турског Букурешког уговора и дарован султановим Хатишерифом од 1830. године, а није ни имала фактичке политичке снаге (=суверености) да такву прерану, речју Павловића, „декларацију независности“ одржи у животу.
Да су српске власти Сретењским уставотворним покушајем изашле из међународних оквира тешко извојеваних кроз руско-турске скоро дводеценијске преговоре, те да је Србија „својим Уставом узурпирала себи право политичког самоопредељења“, без дозволе Порте као сизерена и Русије као заштитнице, видело се из критика које је руски дипломата Бутењев упутио Милошевом изасланику Михаилу Герману. Бутењев је, измеђун осталог, приговарао: „Нашто Кнезу Попечитељство Иностраних Дела, с ким он има уговоре?“ (овде).
Сретењска уставна радња српских власти не само да је била противна одредбама Букурешког уговора и Хатишерифа од 1830. године, на којима се заснивала међународно призната аутономија Србије, већ и геополитичким интересима Русије, као ондашње међународноправно признате заштитнице Србије, а следствено томе и интересима саме Србије.
Наиме, од почетка 30-тих година 19. века британска дипломатија под руководством лорда Палмерстона почиње активно да ради у Турској на истискивању Русије, која је закључењем Ункјар-Искелесијског споразума 1833. постала заправо протектор Отоманске империје. Са истим циљем Британија отвара и свој конзулат у Србији 1837. године.
Имајући то у виду, званични Петроград још од 1829. године стаје на становиште, да интересима Русије у том тренутку више погодује опстанак ослабљене Отоманске империје (теорија „слабог суседа“), него њен распсад и формирање малих и нејаких словенских држава, које би се услед своје слабости брзо нашле под контролом западних држава.
Из угла такве политике Русије под царем Николајем I сасвим је разумљив и очекиван жестоки протест ове државе против акта који је у члану један прогласио Србију за „нераздејелно и у управленију свом независимо књажество“.
Природа устава
Други разлог за противљење Русије Сретењском уставу требало би тражити у његовим одредбама о Државном савету, које су биле супротне одредби Хатишерифа од 1830. године о непокретним совјетницима и вишегодишњем упорном залагању званичног Петрограда за увођење ограничене монархије у Србији, кроз успостављање својеврсног бланса моћи између Кнеза и Совјета.
Јер, по речима Марка Павловића, „саветничка непокретност у текст Сретењског устава се не помиње“. Супротно интенцији Хатишерифа од 1830. године, Сретењски устав је омогућио Кнезу да буде „господар Државног савета“. Пре свега због чињенице што број саветника није био одређен у Уставу (чл. 6), па је Кнез (чл. 16) „именовањем нових саветника увек могао да обезбеди већину за своје мишљење“. Осим тога, било је предвиђено (чл. 55) да Кнез суди саветнику кога би оптужила саветска већина, да је „што скривио, или против овог Устава, или против царства Султанова, или против лица Књаза Србскога, или вопште противу користи народа Српскога“.
И Народна скупштина, с којом је Милош „иначе умео да управља“, имала је право (чл. 90) „тужити се Књазу на државни Совјет, ако би членови његови или друге власти нарушиле Устав и права, утврђена уставом, и нарушиле права кога год Србина“.
Кнез је по Сретењском уставу био не само „господар Државног савета“, већ и „господар законодавне и извршне власти“. Прве гране власти, јер је, сходно члану 14., „могао да развлачи законодавни поступак до употребе вета равног апсолутном“, а друге, јер је (чл. 16) именовао ресроне попечитеље и „све власти и све чиновнике србске“.
Ако се одбаци реторски либерални орнат Сретењског устава, у виду, примера ради, поглавља „Обштенародна права Србина“, који је био дело руку „великог љубитеља француских конституција“ Димитрија Давидовића, па се уместо тога погледа његова садржина, односно одредбе о организацији централне власти, онда се неминовно намеће закључак да је садржина у Сретењском уставу увелико испала по мери Милошевих захтева.
Други разлог за противљење Русије Сретењском уставу требало би тражити у његовим одредбама о Државном савету, које су биле супротне одредби Хатишерифа од 1830.
Стога је Драгољуб Поповић био у праву када је рекао, да је „судбину Устава одредила је управо његова садржина“ (овде). Међутим, не идеолошка „садржина“ Сретењског устава која је носила печат Француске револуција, како то често тврде српски истраживачи, већ она у чијем је епицентру био однос Кнеза и Државног савета.
А њихов однос у Сретењском уставу био је уређен не само супротно Хатишерифу од 1830., него и супротно званичном руском виђењу организације централне власти у аутономној Србији, које је јасно конципирано још 1820. године од стране руског Министарства иностраних послова и његовог посланика у Цариграду Строганова.
Либерални русофобски мит
За разлику од Слободана Јовановић, који је тврдио да је Русија била главни противник Милошевог апсолутизма и да се стога трудила да једним саветом састављеним од непокретних чланова ограничи српског кнеза (овде), други познати српски историчари и правници исплели су око Сретењског „устава“ и односа Русије према овом документ, читав један либерални, у суштини русофобски мит, који и данас влада у српској науци и јавности, иако је „посвађан“ са историјским чињеницама.
Тако је о Сретењском „уставу“ који је испао по мери Милошевих деспотски амбиција, у правом идеолошком заносу, а у опреци са фактима, Стојан Новаковић писао:
Али хатишериф (од 1830., прим. аут.) је у унутрашњем уређењу само постављао основе, и на скоро, у почетку 1835, једним великим устанком, дође до првог озбиљног унутрашњег уставног уређења (из пера Димитрија Давидовића). Донекле би то био и последњи таласић онога либералног покрета, који је Европом провејавао од 1830 унапредак.
Кнез Милош није био задовољан, јер је устав тај био концесија, којом је он утишао врло озбиљан унутрашњи покрет, и тога ради се кнез Милош држао устава, само да би сачувао задану реч. Осим кнеза Милоша, тим уставомније била задовољна ни гарантна сила Русија (по мистично-конзервативним погледима цара Николе I), уз коју у томе пристане и Турска као сизерен сила. Налазило се, да је устав Давидовићев од 1835. сувише слободњачки, по угледу ондашњих западно-европских устава, и да сувише излази из границе хатишерифа, који је тадашњој Србији био органски закон (овде).
Михаило Гавриловић је истицао, да се разлози за протест Русије против Сретњског „устава“ налазе у томе што је он „био јеретички документ за легитимистичну Русију“ (овде). Миодраг Јовичић је разлоге за протест званичног Петрограда против Сретењског „устава“ проналазио у томе, што „режим апсолутне монархије није допуштао ни примисао на доношење устава, увођење парламента или прокламовање права грађана“ (овде).
А Драгаш Денковић је тврдио, да је укидање Сретењског „устава“ било „последица заинтересованих великих сила тог времена, које су и саме страховале од демократских реформи и стога подржавале олигархијску владавину у Србији и захтевале укидање Устава“, а у томе се нарочито истицала царска Русија (овде).
Овакви закључци познатих српских историчара и правника о некаквом демократској организацији власти не само да немају упоришта у одредбама Сретењског „устава“, већ ни у званичним руским дипломатским документима оног доба.
Званично руско гледиште о уређењу организације власти у Србији било је конципирано 1820. године, па се касније провлачило као црвени конац кроз низ аката све до Хатишерифа од 1838. године. А то гледиште је неодвојиво од политике „конституционалне дипломатије“, коју је цар Александар I формулисао и водио током прве две деценије своје владавине.
Тада су под покровитељство царске Русије донета два устава Републике седам уједињених (јонских) острва и Устав Царства Пољског у саставу Руске Империје, а захваљујући пресудној улози руског цару Александр I донета је 1814. године и позната француска Уставна повеља од 1814.
Када је Строганов сачинио 1820. године коначни пројекат руског виђења организације власти у Србији у форми ограничене монархије, главни носиоци политике „конституционалне дипломатије“ у руском Министарству иностраних послова још увек су водили главну реч у балканским политици Руске Империје.
Русија и устав
Следствено томе, идеја ограничене монархије, а са њом и идеја устава, у Србију су најпре доспеле залагањем руске дипломатије, а не, као што је уврежено мишљење у српској науци, директним угледањем Срба на државе Западне Европе.
Међу Србима је свакако било оних који су били присталице западног либерализма, али у то време у Србији није било организоване друштве снаге која би била кадра да заступа идеју ограничене монархије.
Таквом реалном снагом, али и дводеценијским успешним искуством употребе идеја ограничене монархије и устава у спољнополитичке сврхе, располагала је једино ондашња покровитељка Србије – Руска Империја. (Више о овоме у научном раду који ће ускоро бити објављен на тему „Допринос Русије успостављању ограничене монархије у Србији 1808-1838“.)
Тако је либерални мит исплетен око Сретењског „устава“ постао опште место за идеолошко гојење српске митоманије, која је замућивала видике српских политичара и научника, како некада, тако и данас. Жалостан пример идеолошког слепила и потпуног одсуства научног и политичког трезвеноумља пружа Стојан Новаковић.
Довољно је на овом месту осврнути се на пар редака којима Новаковић на прагу својих седамдесет година (1909. године) приказује нововековни „српски национални биланс“: „Кад све једно с другим саставимо, ми смо од првог почетка новога живота били свагда уза све напредне идеје: у књижевности, у просвети, у вери, у држави. Ако у томе нисмо по каткад прегонили, изостајали нисмо“, вели Новаковић.
Даље закључује: „Узалуд смо, изгледа, били одани истини, правди и напретку. Узалуд смо очекивали да ће време бити за нас. У самом почетку 20. века над нама Србима (ако не над осталим светом) коло води феудална груба сила, отмичарство и неправда“.
Независно од Новаковићевог великог научног опуса, ове његове речи показују потпуно неразумевање политике и међународних односа, за које је пре свега заслужно његово либерално доктринарство, које је кад-кад штетило и његовим научним закључцима.
Либерални мит створен око Сретењског уставотворног покушаја постао је опште место русофобије код Срба. Теза да су све велике силе, а међу њима и Русија, као представнице политичке реакције, биле против ограничења Милошеве власти и самим тим против либералног Сретењског „устава“, нарочито погодује блажим облицима русофобије која је неретко присутна код српских патриота, а испољава се кроз истицање лажне симетрије о подједнако штетном утицају на Србију званичног Беча и званичног Петрограда.
И данас неретко одјекује ехо, чак и међу српским патриотама, оне историјски нетачне стереотипне тезе Стојана Новаковића, да „једно су народи руски и српски, а друго је, како изгледа, висока дипломатија руска“ (овде).
Државни празници и сувереност
Одржавање у српској историјској и правној науци, као и уопште у јавности, либералног мита о разлозима пропасти Сретењског „устава“, озбиљан је показатељ високе идеолошке затрованости колективне свести и историјског сећања српског народа. А идеолошка затрованост је највећа препрека за изградњу зреле политичке и правне свести нашег народа.
Тиме што се српска уставна историја искључиво посмтра кроз оптику либералне идеологије и западног политичког искуства, насилно се потиру бројне специфичности нашег историјског развитка, па се на основу тако добијене поједностављене и лажне слике прошлости гради и лажна слика наше националне и политичке збиље.
Наиме, потпуно другачије закључке наводи тезе о либерално-демократском карактеру Сретењског „устава“, као разлогу његове пропасти, од закључака који се могу извући из тезе, да је реална несувереност српских власти била разлог за пропаст Сретењског уставотворног покушаја.
Уставни развитак Србије, све до наших дана, потпуно другачије изгледа када се осмотри из угла историјског увида Јована Ристића. Осврћући се на оно у чему се „уобште запад од истока разликује“, Ристић закључује: „Тамо је борба друштвеног развитка, а овде борба за одржањем и развитком народности. Тамо је борба противу племства, повластица и стање феудалнога до 1789. год., а овде борба противу иноплеменога господарства“.
Надовезујући се на Ристића, Марко Павловић вели: „..док је на Западу устав био резултат борбе за укидање феудалних привилегија и ограничења владаоца, на Истоку, коме и Србија припада, устав је у првом реду представљао израз ослобођења од „иноплеменога господарства. Ту се прво морала утврдити државна сувереност, па тек онда народна“ (овде).
Као доказ своје колективне самолустарције пред Колективним западом Србија данас слави као Дан државности један уставотворни покушај. На симболичком плану избор Дана државности је доказ несуверености данашње Србије. И данас, као и у 19. веку, морамо се најпре изборити за државну сувереност, изгубљену после петооктобарског преврата, да би након тога донели устав који ће бити по нашој мери.
Пре доношења устава мора се увек поставити питање уставног капацитета, а његова мера је сувереност једне политичке заједнице која се представља као држава. Следствено томе, данас је, као и у 19. веку, борба за државну сувереност је преча и важнија од борбе за народну сувереност. То се не види једино ако се превиди основна чињеница, да ми данас не живимо у слободи, већ у криптоокупацији, а у таквом стању приотритети и правила понашања различита су од оних која су својствена редовним приликама.
Симболика државних празника важно је поље борбе за поновно стицање изгубљене државне суверености. Следствено томе, Срби, као народ хиљадугодишње традиције државности, требало би за Дан српске државности да узму Спасовдан. Јер, на Спасовдан 1220. Свети Сава је на знаменитом Жичком сабору обнародовао славно Законоправило, а на исти празник 1349. године на Сабору у Скопљу донет је Душанов законик (првих 135 чланова), који, како се наводило у Енциклопедији Британици 1911. године, „доказује да Србија није много заостајала иза најцивилизованијих европских држава“ (овде).
Видовдан би требало да буде проглашен за Дан српске војничке славе, Сретење 1804. за Дан националне слободе, а 25., 26. и 27. новембра за Дане српског уједињења, у знак сећања на одлуке о непосредном присаједњињењу Краљевини Србији Велике народне скупштине у Новом Саду, Велике скупштине српског народа у Црној Гори у Подгорици и бањалучког Народног вијећа (као и народних вијећа 4/5 босанскохерцеговачких срезова).
Чини се да би овако изабрани државни празници истовремено сведочили о древности, духовности и јединству српског народа. Био би то добар сигнал да је Србија са пута колективне самолустрације и десувренизације ступила на пут ресувренизације и деконтаминације од историјски мртве либералне идеологије.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Министарство одбране Србије
