Зоран Чворовић: Спрема ли Београд увођење санкција Русији?

Графика спољнополитичке активности највиших званичника Србије у последњих месец дана јасно показује грозничаву активност на ширем евроунијатском спољнополитичком правцу. Наиме, у том периоду Александар Вучић се најпре сусрео са председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен (овде), потом са шефом Делегације ЕУ у Србији Андреасом фон Бекератом (овде), након тога у Паризу са француским председником Макроном (овде) и, најзад, недавно са немачким министром спољних послова Јоханом Вадефулом (овде).

То што су посете Србији Урсуле фон дер Лајен и Јохана Вадефула биле део њихових ширих балканских турнеја, указује да је последње интензивирање контаката између званичног Београда, с једне стране, и бриселске администрације и кључних европских држава, с друге стране, резултат обостране заинтересованости. Притом до интензивирања контаката на релацији Београд-Брисел-Берлин-Париз по правилу долази у моментима очигледне унутрашње политичке немоћи званичног Београда, као и у спољнополитичким околностима које објективно отежавају међународну позицију Србије.

У таквим ситуацијама долази до изражаја сва спољнополитичка зависност и унутрашња политичка рањивост земље која се налази на размеђу сукобљених цивилизација, а која је у колонијалним постпетооктобарским условима евроинтеграције прогласила за стратешки циљ број један.

Пошто процес евроинтеграција из године у годину суштински, а не формално, повећава степен економске, политичке и безбедоносне зависности Србије од Европске уније, јасно је што локалне политичке елите, како на власти, тако и у опозицији, у моментима своје политичке слабости покушавају да по сваку цену добију подршку из Брисела и кључних престоница ЕУ.

Јер, у колонији постоји обрнути легитимитет, пошто се ауторитет за вршење власти не црпи из подршке народа, већ из подршке метрополе. Отуда се у таквим земљама, када су у питању стратешке одлуке, доста комотно води непопуларна политика, која је противна интересима или светоназору већине грађана, али не и интересима и светоназору метрополе.

Геополитички разлог

Стога не изненађује што Вучић, суочен након вишемесечних масовних протеста са озбиљном унутрашњом дестабилизацијом и делегитимизацијом, подршку за опстанак на власти или макар постепени и безбедни трансфер власти, ових дана грозничаво тражи на бриселској, берлинској и париској адреси. И то наравно нема веза са Вучићем као таквим, већ са колонијалним положајем земље која се налази у процесу евроинтеграција, те колонијалним карактером политичких елита у таквој земљи.

То што је за бриселске званичнике унутрашња и спољнополитичка рањивост званичног Београда адут који ваља што пре употребити, има везе са кључним циљем евроинтеграција. Наиме, по речима шефа Делегације ЕУ у Србији, Андреаса фон Бекерата, процес проширења на тзв. Западном Балкану за Европску унију пре свега је „геополитички императив“ (овде).

А у геополитичкој утакмици слабост противника је увек „дар са неба“, који се никако не сме испустити. Српски народ има ту несрећу да је одавно маркиран, због цивилизацијске некомпатибилности и географске позиције, као непријатељ Колективног запада, а да су му политичке елите иманентно политичке слабе услед постпетооктобарског колонијалног положаја земље.

Једном речју, графика међусобних посета европских лидера Београду и Вучића кључним европским престоницама сасвим је очекивана, уколико се има у виду карактер Вучићевог режима као постпетооктобарског, као и геостратешки интереси глобалистичке бриселске елите, који су укалкулисани у процес евроинтеграција Србије. Притом, геополитичке уступке које није успео да добије од Београда, користећи се околностима прокси рата који Колективни запад од 2022. године води против Русије на територији Украјине, Брисел ових дана покушава да издејствује користећи унутрашњу политичку рањивост Вучићевог режима.

Садржина захтева Европске уније одређена је примарним геополитичким карактером процеса евроинтеграција. Ту је најпре стари евроинтеграциони захтев да Србија пружи сву помоћ у заокруживању косовске независности, тј. да испуни све обавезе из споразума које су Београд и Приштина закључили, уз посредовање ЕУ, у процесу нормализације односа.

Реч је пре свега о „мапи пута“ из охридског имплементационог Анекса од 18. марта 2023. године, који је 2024. године постао саставни део Поглавља 35 у приступним преговорима Србије са Европском унијом,  те се тако и појавио у овогодишњем Извештају Комисије ЕУ о напретку Србије у приступним преговорима (овде, овде, овде, овде).

Уцењивачки механизам

Имајућу у виду бројне доказе кооперативности Београда у процесу нормализације односа са тзв. Републиком Косово, будући да Србија већ дванаест година добровољно предаје албанским сепаратистима једну по једну државну надлежност, Европска унија у последње време, чини се, знатно више инсистира на захтеву да Србија потпуно усклади своју спољну и безбедносну политику са Европском унијом.

Таква промена приоритета потпуно је оправдана из угла стратешких интереса бриселске администрације и уопште европске наднационалне либералне глобалистичке елите, која је од фебруара 2022. године своју судбину потпуно везала за исход прокси рата који на украјинској територији води против Русије.

Стога Европска унија од 2022. године користи уцењивачки механизам евроинтеграција да потпуно истисне Русију са Балкана и да тиме, не само одузме Србији последње реалне претпоставке за вођење мултивекторске политике, већ и да је потпуно увуче у антируски ратни, политички и економски фронт. Само зато се у имплементационом Анексу који су Србија и тзв. Косово закључили у Охриду, 18. марта 2023. године, нашла и обавеза уговорних страна да у потпуности усагласе своју спољну и безбедоносну политику са Европском унијом (овде).

Ова обавеза само на први поглед нема везе са нормализацијом односа Србије и тзв. Косова. Потпуним усаглашавањем спољне политике Србије са ЕУ, што у овом моменту пре свега значи придруживање Београда санкцијама које је Брисел увео против руских правних и физичких лица, Србија би сасвим сигурно у Савету безбедности остала без кључног гаранта њеног територијалног интегритета и Резолуције 1244.

То би једва дочекали они политички кругови у Београду који су спремни да трампе Косово и Метохију и територијални интегритет Србије за добре односе са Колективним западом, који у таквим условима постаје апсолутни господар политичке будућности земље. Једном речју, Колективни запад је схватио да ће потпуним елиминисањем руског вектора у спољној политици Србије знатно олакашати колонијалним политичким гарнитурама посао коначног одрицања од Косова и Метохије.

Европска унија од 2022. године користи уцењивачки механизам евроинтеграција да потпуно истисне Русију са Балкана

Када су се у условима дубоке политичке и друштвене кризе ове јесени интензивирали контакти између највиших званичника Србије и оних из Брисела, Берлина и Париза, захтев за потпуно усаглашавање спољне и безбедоносне политике Србије са Европском унијом избио је на убедљиво прво место захтева које ЕУ испоставља Србији.

Тако је Урсула фон дер Лајен, након Вучићевог уверавања да је „за Србију чланство у ЕУ стратешко опредељење“, те након његове жалбе да Србија од почетка рата у Украјини није отворила, за разлику од суседа, ниједан преговарачки кластер, поручила српском домаћину да је за Србију „сада прави тренутак за предузимање конкретних корака у придруживању“. Пре свега тако што ће повећати степен усаглашености своје спољне политике са ЕУ, што пре свега подразумева у што краћем року увођење санкција Русији (овде, овде, овде).

Удаљавање од Русије

Убрзо после посете Београду председнице Европске комисије, дошло је и до објављивања годишњег Извештаја Европске комисије о стању приступних преговора Србије са ЕУ, у коме је наглашено да „у области заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ, Србија треба, као приоритет, да уложи додатне напоре како би даље ускладила своју спољну политику са ЗСБП ЕУ“ (овде).

У Извештају се даље констатује, да је „степен усклађености Србије са изјавама високог представника у име ЕУ и одлукама Савета о санкцијама, и даље низак“, и поред тога што је Србија у 2025. години подигла ниво усклађености своје спољне и безбедоносне политике у односу на претходну годину (2024. усклађеност је била 59 одсто, док је у 2025. достигла 63 одсто).

Да је последњих седмица и месеци дошло до значајнијег приближавања Србије и ЕУ, те удаљавања Србије од Русије, признали су и састављачи овог Извештаја, пошто су закључили да је до пораста нивоа усаглашености дошло „у последњим недељама након што се Србија ретроактивно усагласила са неколико одлука Савета и изјава ЕУ, укључујући неке одлуке којима се стављају на листу руски држављани и изјаве којима се осуђују поступци Русије“.

Такође, власти у Београду се у Извештају Европске комисије похваљују због тога што омогућавају блиску сарадњу и размену информација на техничком нивоу између ЕУ и националних органа власти о заобилажењу санкција и истовремено се Србија позива да „би требало да одржи постојећи добар ниво сарадње у овој области“.

Таквом Извештају Европске комисије отворено су се обрадовале прозападне опозиционе странке у Србији, зато што су критичке оцене из Извештаја додатно ограничиле маневарско поље увелико политички ослабљеног Вучића. Притом, ни најмање не хајући што оштри и орочени захтеви из Извештаја прете елиминацијом последњих остатака независности и суверености Србије.

Након објављивања Извештаја Европске комисије и немачки министар иностраних послова, Јохан Вадефул, поручио је у Београду да се од сваке земље која жели да приступи ЕУ очекује да и пре пријема потпуно усклади своју спољну и безбедносну политику са политиком ЕУ, те да се такво усклађивање очекује од Србије, независно од њених блиских историјских веза са Русијом (овде).

За Душана Јањића посета немачког министра иностраних послова била је сигнал да се у процесу евроинтеграција Србије може очекивати велики преокрет у виду отварања Поглавља 31, које се односи на заједничку спољну и безбедоносну политику (овде). Пошто је у постојећим међународним приликама тешко претпоставити да би Брисел пристао да отвори Поглаваље 31, без претходне одлуке Србије да се придружи санкцијама ЕУ против Русије, Јањић из неког разлога претпоставља да је такав исход у наредним седмицама и месецима могућ.

Последња изјава бриселске комесарке за проширење ЕУ Марте Кос, да је неприхватљиво да држављанство Србије добијају руски држављани, од који су неки на листама за санкције (овде), није ништа друго него позив властима у Београду да се придруже санкцијама ЕУ против Русије.

Постизање консензуса

Да је промена става Србије када је у питању увођење санкција Русији могућа, потврдио је шестог новембра и сам Вучић, рекавши „да је одлука о неувођењу санкција Русији издржала скоро четири године, али да Влада Србије ако хоће – може да је промени“ (овде). С обзиром да се од почетка рата у Украјини скоро 80 одсто грађана Србије у анкетама јавног мњења редовно изјашњавало против увођења санкција Русији од стране Србије, оваквом изјавом Вучић је заправо поручио да ће се Влада у овом питању руководити захтевима Брисела, а не ставовима својих грађана.

Као припрема јавности за увођење санкција Русији деловала је и недавна Вучићева изјава у којој је место главног кривца уместо САД заузела Русија, јер, наводно, „Србија све време ризикује због односа које има према Русији и то не само нафтна индустрија, већ и банке“ (овде).

Пошто би убрзавање евроинтеграција, имајући у виду захтеве ЕУ, подразумевало да Влада у односу на Русију и према Косову и Метохији у кратком року направи додатне и коначне радикалне резове, с којима се иначе не слаже огромна већина грађана Србије, ослабљена власт панично тражи политичку и економску подршку Брисела. Чини се да би у том светлу требало тумачити најновију поруку из седишта ЕУ министра Марка Ђурића, да је српска делегација дошла у Брисел да тражи „подршку за, не само оно што је до сада урађено, када је реч о припремама за отварање Кластера три, већ и подршку за укупне напоре да створимо друштвени консензус у Србији који је потребан за наставак европских интеграција“ (овде).

Од Брисела се, по свему судећи, очекује да материјално анестезира српске грађане, док Влада буде доносила одлуке с којима се не слаже највећи део бирача. С тим у вези, није случајно што је крајем октобра копреседавајући Парламентарног одбора за стабилизацију и придруживање Европска унија – Србија (ПОСП), народни посланик СНС Милимир Вујадиновић, пред европосланицима поручио да је проблем код увођења санкција Русији од стране Србије само рок, јер „ако бисмо покушали у кратком року да тако нешто зауставимо, то би значило тотални економски крах и привредни колапс Србије“ (овде).

Да се у политичкој елити Србије, подједнако оној на власти, као и оној у опозицији, увелико ради на постизању консензуса за увођење санкција Русији, говоре и реакције стручне јавности, која је по правилу зна да правовремено назре промене у курсу државне политике.

Скоро 80 одсто грађана Србије у анкетама јавног мњења редовно се изјашњавало против увођења санкција Русији од стране Србије

С тим у вези није свакако случајно да је једна позната српска кривичарка недавно написала научни рад (налази се у штампи, овде), у коме се закључује да ће Србија због обавезе усклађивања своје спољне и безбедоносне политике са политиком ЕУ у блиској будућности морати да измени свој Кривични законик, како би у њега уградила одредбе Директиве ЕУ 2024/1226. А ова Директива ЕУ је различите облике кршења режима санкција прогласила за тешка кривична дела, међу иначе малобројним кривичним делима која се регулишу на нивоу ЕУ (овде).

У овом научном раду се признаје да Директива нема директну правну снагу у Србији, али се имплементација њених одредаба у кривично законодавство Србије правда потребом смањења пословних ризика српских компанија и банака које послују са компанијама и банкама из ЕУ.

С тим у вези, аутор истиче да „европске банке и финансијске институције имају строге програме усклађивања са санкцијама (compliance)“, па се „неусклађивање са Директивом може тумачити као повећан ризик од кривичних дела, што у крајњем исходу може довести до прекида пословне сарадње са српским компанијама за које постоји и најмања сумња да послују са субјектима под санкцијама“.

Питање отпора

Слична аргументација може се уочити и у последњој алармантној изјави гувернерке Народне банке Јоргованке Табаковић да НБС, из разлога који су остали непознати јавности, прети увођење секундарних санкција САД (овде). Међутим, из изјаве гувернерке Табаковић најпре се може наслутити којим би путем кренуле српске власти ако би се определиле да направе тектонски и трагичан преокрет у односима са Русијом, какав у српској политици није виђен још од времена понижавајуће Тајне конвенције краља Милана Обреновића.

Слаба власт, која од Брисела не може очекивати ни нарочиту економску помоћ, нити подршку у обнови изгубљеног ауторитета, вероватно не би донела формалну одлуку о придруживању Србије бројним пакетима санкција које је ЕУ увела против више хиљада руских правних и физичких лица.

Уместо тога могло би се очекивати, под оправдањем страха од увођења секундарних санкција ЕУ и САД, отежавање рада преосталих руских правних лица у Србији, као и боравка и рада оних руских држављана које се налазе на списковима санкционисаних лица. На удару би се нарочито могли наћи медији у руском власништву, пошто је у овогодишњем Извештају Европске комисије Србија осуђена због тога што је „у децембру 2024. године, телевизија Russia Today Balkan званично почела са радом и постала доступна на каналима и сервисима државног оператора Телеком Србија“ (овде).

Садашње Вучићево убрзано приближавање Бриселу јасно показује да су студентски и из њих проистекли грађански протести, који су, у циљу још једне у низу пацификације незадовољног већинског патриотског бирачког тела, целокупну државну политику свели на борбу против корупције, једино били кадри да додатно приближе ослабљеног Вучића Бриселу, а Србију моменту у коме је историјски разлаз са Русијом постао могућ. Другачије би се ствари у Србије развијале да власт против себе има, уместо програмски и организационо безличног покрета, јасно програмски и кадровски профилисану патриотску опозицију.

Ипак, чињеница да Брисел одавно више нема шта да понуди било коме, па ни слабој власти и још слабијој опозицији, улива наду да на „руском правцу“ српске државне политике у наредним седмицама неће бити донета још једна непопуларна (=ненародна) одлука, после које би Србија, а посредством ње и српски народ у целини, у правом смислу био препуштен стихији садашњег застрашујуће немирног океана светске политике. Бриселу је јасно да време не ради за западну глобалистичку елиту. За Србе је најважније да буду свесни те чињенице и тада ће отпор национално погибљеним одлукама бити много жилавији.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Instagram/buducnostsrbijeav