У прозападним медијима се санкцијама које државе политичког Запада уводе против Русије даје привид међународних санкција, како би се код јавности стекао утисак да политичка воља западних држава има својство универзалности. Теза о универзалности воље политичког Запада само је друго лице расистичког става западног човека о сопственој изабраности и инфериорности свих других који нису усвојили, милом или силом, западне цивилизацијске стандарде.
И у прошлости је Запад наметао ратом и различитим политичким, правним и економским казненим мерама своју цивилизацију, а посредством ње колонијалну доминацију. Тако су, примера ради, економско „отварање“ и вестернизација Јапана започели припремањем војне експедиције САД на основу резолуције Конгреса САД из 1851. која је од јапанске владе имала да изнуди привилеговани уговор о „пријатељству и трговини“. Такав уговор је закључен 1854. године, а по садржини је био блажа копија Уговора из Нанкинга из 1842, којим су започети економско „отварање“ и вестернизација Кине, након њеног пораза у трогодишњем Опијумском рату с Британцима.
Казнене мере које данас Запад примењује против Русије само су потврда тезе да доминацију западне цивилизације још од 16. века прати експанзионизам. Данас експанзионизам западне цивилизације није, као у ранијим вековима, у служби националних интереса појединих водећих западних држава, већ мултинационалних компанија. Само тиме се може објаснити унисона и брза изолација Русије од страних западних мултинационалних компанија, као и компанија из земаља које су на различите начине интегрисане у „Велико друштво“, независно од тога да ли се ради о произвођачима аутомобила, спортске опреме, козметике или индустрији забаве.
Иако су, хронолошки гледано, казнене мере мултинационалних компанија уведене тек после санкција појединих западних држава, блокада руске привреде од стране западних мултинационалних компанија по броју мера и тежини последица далеко превазилази државне санкције колективног Запада.
У глобализму, као последњој фази капитализма, западна држава постаје средство у рукама мултинационалних компанија, тако што државе политичким, правним и војним средствима осигуравају компанијама глобалну експанзију и доминацију. Експанзивни карактер капитализма потиче отуда што он, по речима Вернера Зомбарта, „стреми ка бесконачности“ (Буржуј). Такво својство капитализма потиче од „бесконачности“ модерног техничког прогреса и „бесконачности“ тежње за профитом као основним циљем капиталистичког система производње. При томе, обе „бесконачности“ већ одавно егзистирају у свету објективне закономерности и као такве ограничавају слободу конкретног предузетника. Једном предузетнику је већ за Зомбартова живота (1863-1941) било скоро неизводљиво да својом вољом дозира интензитет пословне активности.
Једном речју, капиталистичка привреда никада, а посебно у епохи глобализма, није трпела стеге, како унутрашње моралне, тако ни спољашње у виду државних граница.
Из перспективе почетка друге деценије 20. века западни капитализам је Зомбарту наликовао на „чудовиште, невезано ланцима, које безумно јури по свим земљама, рушећи све што му стане на пут“. Немачки економиста није веровао да се то „чудовиште“, које је „покидало гвоздене ланце старих религија“, може оковати свиленим концима „вајмарско-кенигсбершког“ просветитељства. Био је уверен да је у природи капиталистичког духа, без кога нема ни капитализма као система, „положена тежња која ће га изнутра разложити и усмртити“.
Вођено самоубилачком тежњом ка бесконачној експанзији, Зомбартово „чудовиште“ се ових дана сударило с медведом руског државног суверенизма. Укључивање западних мултинационалних компанија у економски рат против Русије, какав до сада није виђен у светској историји, јасно показује да је политички Запад уверен да од исхода руске војне интервенције у Украјини зависи опстанак западног капитализма као посебног типа друштвене и привредне организације. Крах источне експанзије западног капитализма био би увод у умирућу агонију система који не може да опстане без агресивног ширења.
Сходно таквом карактеру рата који колективни Запад води против Русије, Немачка је, као највећи спољнотрговински партнер Србије, добила задатак да Београду испостави ултиматум у име западне псеудоимперије капитала. Стога 11. марта у Србију долази нова министарка иностраних послова из редова Зелених Аналена Бербок (посета се у међувремену десила, прим. НС). Бербокова ће од Србије пре свега захтевати да заузме „јаснију позицију“ према руској интервенцији у Украјини, како је то ових дана потврдио нови немачки изасланик за Западни Балкан Мануел Зарацин. То једино може да значи да ће немачка министарка од Србије тражити да се придружи западним санкцијама против Русије.
Да ће и овог пута колективни Запад употребити „дипломатију“ „штапа и шаргарепе“ јасно је из две изјаве. Најпре је Вучић упозорио да би Србију напустиле бројне западне компаније да није гласала за резолуцију УН којом се осуђује Русија. У исто време је изасланик Зарацин поручио да је „ово лоше време да се буде неодлучан“, те да претпоставља „да и председник Вучић види да руска опција није атрактивна“, јер „у Украјини се показује шта може да се деси кад се ослоните на руска обећања“.
Јасно је да Немачка у име колективног Запада може понудити Вучићу само оно што је Аустроугарска 1881. могла да понуди Милану Обреновићу закључењем Тајне конвенције: да трампи независну спољну политику Србије за иностране гарантије сопствене сигурности.
За разлику од Истока, на Западу ништа ново.
(Печат/Нови Стандард, 15. 03. 2022)
