Зоран Чворовић: Руски поглед на америчке изборе
Медији и агенције за испитивање јавног мњења у појединим државама света ових дана су, како преноси руски Комерсант (ОВДЕ), истраживали како се котирају у јавности њихових земља кандидати на изборима за председника САД, Камала Харис и Доналд Трамп. Резултати су индикативни, али и мање-више очекивани.
У Бразилу, Харисова је добила подршку од 60 одсто, а Трамп 35 одсто испитаника, у Великој Британији однос подршке Харисовој и Трампу је 51 према 32 одсто, а Харисова убедљиво води испред Трампа и у Немачкој са 65 према 14 одсто, у Израелу са 58 према 20 одсто, у Канади са 68 према 32 одсто, у Норвешкој са 84 према 11 одсто, у Пољској са 68 према 32 одсто и, најзад, у Француској са 55 према 19 одсто.
Једина држава у којој је спроведено ово истраживање и у којој Трамп има већу подршку од Харисове јесте Русија, у којој кандидат републиканаца ужива симпатије 37 одсто испитаника, док Харисову подржава тек њих осам одсто. Дакле, Русија је за Трампа. По томе је убедљиво јединствена, а оргиналност је „омиљена руска тема“. Управо тим речима је наведене резултате истраживања јавног мњења прокоментарисао главни уредник престижног руског спољнополитичког часописа Русија у глобалној политици Фјодор Лукјанов (ОВДЕ).
(Не)иронични Путин
Да ли је и однос званичне Москве према америчким председничким кандидатима тако једнозначан, као што говори поменуто истраживање јавног мњења, или је оно само одраз постмодерног симплификованог доживљаја политике, па као такво има мало везе са комлексном стварношћу садашњих руско-америчких односа?
Насупрот очекиваним резултатима наведеног испитивања јавног мњења у Русији, Владимир Путин је у септембру дао, из угла медијски конструисаних стереотипа, једну прилично неочекивану изјаву. Председник Русије је тада најпре истакао да су амерички председнички избори ствар грађана САД, али да Москва у америчкој председничкој кампањи „подржава“ Камалу Харис и то због чињенице што јој је место у председничкој трци устпио први кандидат „демократа“ Џозеф Бајден, који је званичној Москви био први фаворит (ОВДЕ).
А Бајдена је својевремено Путин означио као председничког кандидата који више одговара Русији, јер је предвидљивији од свог конкурента Трампа (ОВДЕ). Не можемо знати да ли се руски председник том приликом шалио или је озбиљно мислио када је констатовао да су Бајден, а потом и његова наследница Камала Харис бољи избор за Русију. Ни портпарол Кремља, Димитрије Песков, није био спреман да дешифрује ову загонетку (ОВДЕ).
Међутим, и поједини политички аналитичари блиски званичној Москви износе последњих дана оцене које се не поклапају са напред наведеним резултатима испитивања грађана Русије о америчким председничким кандидатима. Завршницу америчке председничке трке вишегодишњи депутат Јединствене Русије и политички аналитичар Јелена Панина прокоментарисала је у светлу теза из чланка објављеног у америчком конзервативном Националном интересу (ОВДЕ).
У том тексту се Трампу, као „трезвеном, прагматичном лидеру, који је спреман да направи тежак избор и да пристане на компромис“, како би „спречио Трећи светски рат“, даје несумњива предност у односу на Харисову. Панина посебно указује на оцену аутор тог чланка, Колина Дјука, да се данас „САД налазе пред најопаснијим изазовима од 40-их година прошлог века“, јер су суочене са претњом која долази од „осовине непријатељских режима Кине, Ирана, Русије и Северне Кореје“.
Према овом америчком професору политикологије са Универзитета Џорџ Мејсон, Камала Харис, због своје некомпетентности, неискуства и левичарских заблуда, не може да се са свим тим успешно избори. Уместо да води рачуна о интересу САД, она ће се потчинити „либералним интернационалистима 21. века“, који су водили главну реч и за време председниковања Обаме и Буша.
С тим у вези, Панина примећује, да текст Колина Дјука садржи рецепте за очување америчке хегемоније „који се осећају на нафталин“. Уколико Трамп буде изабран за председника САД, њега ће, по оцени ове руске аналитичарке, од почетка саплитати и спутавати „дубока држава“, јер Трамп „не контролише владајућу класу САД“.
Пошто је позиција Трампа у управљачким структурама слаба, евентуални преговори Русије са њим били би, према Паниној, „губљење времена“. С друге стране, ни Харисова се у редовима елите САД не доживљава као компромисна фигура, али иза ње стоји консолидована моћ „воук-авангарде“. С обзиром на то, у случају њене победе само би се појачале поделу унутар америчког друштва, а њен „идеолошки догматизам“ би брже него што се мисли избио на површину и довео свет на ивицу Трећег светског рата (ОВДЕ).
Ко је од њих двоје за Русију кориснији? – пита се Панина. „Онај за време кога наша држава неће губити драгоцено време у илузорним надама на помирење и на ‘повратак у 2021’, већ ће уместо тога да удесетостручи своје силе у припреми за Велики рат“, закључује свој осврт на завршницу америчке председничке трке ова руска алитичарка.
Ко плаћа кампање?
Панина истовремено указује на списак америчких компанија које спонзоришу кампање Доналда Трампа и Камале Харис (ОВДЕ), па на основу њега закључује да у „кандидата Демократске партије углавном улажу ИТ-компаније, на челу са Гуглом и Мајкософтом, док су на страни Великог Доналда све сама авијација и војноиндустријски комплекс (ВИК)“.
Следствено томе, не би требало полагати наде да ће спонзори Трампа допустити смањење тензија у свету, „јер би то директно ударило по њиховим новчаницима“. Међутим, детаљна анализа спонзорских уплата показује да ствари и нису тако једноставне као што на први поглед изгледају, јер се види да је, примера ради, Боинг као значајан представник ВИК-а, финансирао оба кандидата, и по томе није усамљен.
Пошто, с једне стране, ВИК улаже у оба кандидата, додуше у једног више у другог мање, док, с друге стране, профит ВИК-а директно зависи од текућих ратова и опште конфронтације у свету, Панина по силогизму закључује, да су водећи људи ВИК-а убеђени да „било који исход избора 5. новембра 2024. године неће угрозити њихове новчанике“ (ОВДЕ).
Према оцени Александра Дугина, „уколико Трамп победи, он овог пута неће поступати онако како је то раније чинио“ (ОВДЕ). Пошто „неће имати другу шансу да реализује своје идеје“, од Трампа се, према Дугину, могу у случају изборне победе очекивати радикалне промене америчке унутрашње и спољне политике“.
Глобализму би супротставио националну идеју, а можда би чак отворио из садашњег угла фантастично питање успостављања уставне монархије у САД. Дугин очекује да би Трамп укинуо санкције према Русији и покушао да разбије руско-кинеско савезништво. И поред тога, водећи руски философ сматра да је Харисова боља опција за Русију, „пошто би она несумњиво срушила Америку“. Једном речју, оба исхода су, по Дугину, повољна за Русију – „велика и снажна америчка монархија заснована на традиционалним вредностима“ или „дрогирани либерални дегенерици“.
За разлику од Дугина, директор Центра комплексних европских и међународних истраживања московске „Високе школе економије“, Димитрије Суслов, сматра да је победа било ког од двоје кандидата на америчким председничким изборима подједнако лоша за Русију (ОВДЕ).
Према Суслову и Трамп и Харисова би после избора за председника САД тежили проналажењу мировног решења за украјински конфликт, при чему би Трамп за разлику од Харисове, као представнице америчке „дубоке државе“, био спреман да у том циљу разговара и са „тиранима“ Путином и Сијем.
Суслов, међутим, не очекује ни од Трампа нити од Харисове, да ће се сагласти са минималним мировним условима који би били прихватљиви за Русију. А у случају да Москва одбије такве америчке мировне планове, може се очекивати, по Суслову, много жешћа реакција од Трампове администрације.
Речју Суслова: „Са Трампом претња ескалације и војног сукоба постаје већа. А у случају избора Харисове вероватноћа проналаска некаквог решења биће још мања. Нити једна, нити друга администрација неће почети са скидањем санкција Русији и неће ићи на зближавање са Русијом“. Једина предност Трампа у односу на Харисову са становишта Русије, јесте у томе што би за време његовог председниковања вероватно ослабили савезнички односи САД са ЕУ.
Шта је боље за Русију?
За разлику од Суслова, научни сарадник руског Института САД и Канаде, Владимир Васиљев, сматра Трампа у целини прихватљивијим за Русију од Харисове (ОВДЕ). Притом се овај руски аналитичар пре свега води идеолошким разлозима.
По њему Трамп није заробљеник хладноратовског дискурса, па стога не посматра Русију као комунистичку државу, већ сматра да би две капиталистичке државе требало да се договоре. И Харисова третира Русију као капиталистичку државу, али је као „прави лењинистички марксиста спремна да се против ње бори“.
Руски политиколог специјалиста за Америку, Малек Дудаков, сматра да би и Харисова, као и Трамп, постепено пребацивала финансијски терет подршке кијевском режиму на европске савезнике (ОВДЕ). По његовом мишљењу Трамп свакако не би затезао са мировним решење украјинског конфликта, јер би имао потребу да се покаже продуктивнијим председником од претходника Бајдена.
Притом Дудаков упозорава да не би требало имати заблуда у погледу Трампових мировних услова, јер они могу бити неприхватљиви за Москву колико и евентуални мировни услови Камале Харис. По оцени Дудакова, постоји такође опасност да би под Трамповим председниковањем свет брже дошао у ситуацију „великог сукоба“, због његове спремности да заоштри односе са Кином и Ираном.
За разлику од Дудакова, политиколог Павел Фелдман сматра да би победа Трампа била несумњиво боља за Русију (ОВДЕ). Пре свега из разлога што би Трампова администрација била усредсређена на решавање унутрашњих проблема у САД, а у спољној политици би за њу приоритет било давање подршке Израелу у његовој конфронтацији са Ираном. У таквој ситуацији би, према очекивањима овог руског аналитичара, Колективни запад принудио кијевски режим да пристане на мировне услове Москве.
Двојица руских економских аналитичара, Владимир Чернов и Денис Астафјев, сагласни су да би победа Трампа у економском смислу била неповољнија за Русију од победе Харисове (ОВДЕ). „Са Трампом би се економија САД нашла у много повољнијем положају, што не иде наруку руским интересима. А победа Харисове, супротно томе, може изазвати велику нестабилност у америчкој економији. Следствено, то је боље за Русију“, закључује Астафјев.
Чернов појашњава да је Трамп обећао подршку америчким нафташима и укидање ограничења на експлоатацију нафте, што би довело до пада светске цене „црног злата“ и самим тим до значајног слабљења руске валуте. Осим тога, Трамп намерава да ослаби долар како би подстакао амерички извоз.
Такође, Трампова намера да што пре оконча сукоб у Украјини свакако би довела до стагнације, а можда и пада цене злата и племенитих метала, које расту у условима глобалне нестабилности, а то би, такође, погодило Русију, као једног од главних светских извозника племенитих метала.
Сложена процена
Аутор телеграм-канала Труба от качелей, иза кога стоји анонимни али по свему судећи искусни и високо котирани руски дипломата, којег на свом налогу редовно препоручује и Јевгенији Примаков-млађи, недавно је у краткој анализи представио своје виђење који је од кандидата за председника САД пожељнији са становишта интереса Русије (ОВДЕ).
Претпостављајући да би Харисова подстакла даљу ескалацију рата у Украјини, а да би Трамп сходно предизборним обећањима тежио постизању мира, аутор навдене анализе закључује да је Трамп, као бизнисмен који је навикао на постизање споразума, свакако бољи за Русију.
Чак и да његови мировни услови у потпуности не задовоље Русију. Евентуална победа Харисове, иако би револтирала добар део америчког друштва, не би довела до грађанског рата, али би, по мишљењу овог аутора, по други пут оживела украјински пројекат. Полазећи од Трампове спремности да финансијски терет издржавања кијевског режима пребаци на ЕУ, аутор закључује, да би од таквог Трамповог „поклона“ само још додатно скочио рејтинг партијама које су у земљама ЕУ алтернатива естаблишменту, а у првом реду немачкој Алтернативи.
После почетних оптимистичних оцена евентуалне Трампове победе, аутор наведене анализе износи и поједине озбиљне резерве. Русији је потребан мир, констатује он, али на питање када, додаје да „жели да верује да ће то бити када достигнемо наше циљеве“. Део тих циљева се може достићи за преговарачким столом (неутрални статус Украјине, неприступање Украјине НАТО пакту, ограничење наоружања, укидање дикскриминаторских антируских закона), што наговештава и искуство са пропалим Истанбулским споразумом из лета 2022. године.
Други циљеви Русије зависе од успеха на војном попришту, а то су „као минимум, потпуно ослобођење наших уставом признатих територија, а као максимум одвајање Украјине од мора и још понешто друго“.
Имајући у виду да се у пропалом Истанбулском споразуму између Москве и Кијева ништа није говорило о статусу бивших украјинских територија које је Русија у том тренутку војно контролисала, као ни о укидању санкција, анонимни аутор ове анализе истиче да има места за „додатни страх од наше навике да чинимо акте добре воље, жеље да подржимо пријатеља Доналда (да испуни предизборно обећање) и ‚пријатеља мира’ Сија, који је, како протиче време, све нервознији“.
Архитектура безбедности у Европи, а у оквиру ње неутрални статус Украјине, „кључни је циљ“ за Русију. Да ли је „Трамп спреман да тај циљ разматра с нама“, пита се аутор ове занимљиве анализе.
У прилог тези да ће Трамп више него Харисова тежити достизању мира у украјинском конфликту, али да Трампови услови мира неће за Русију бити другачији од услова које би предложила Харисова, Олег Царјов наводи резултате недавног америчког предизборног истраживања јавног мњења о ставовима бирача два председничка кандидата (ОВДЕ, ОВДЕ).
Међу Трамповим бирачима њих 54 одсто се залаже за смањење војне помоћи Кијеву, а 11 одсто за њено повећање. У редовима бирача Камале Харис владају потпуно супротни ставови, јер се 46 одсто њих залаже за повећање војне помоћи Кијеву, а девет одсто за смањење.
Међутим, у негативном односу који имају према Русији бирачка тела Трампа и Харисове се скоро и не разликују. Међу Трамповим бирачима њих 54 одсто сматра Русију непријатељем САД, а 30 одсто је не сматра пријатељем, а међу бирачима Харисове њих 68 одсто сматра Русију непријатељем, а 23 одсто да није пријатељ САД.
На свом ауторском телеграм-каналу познати политиколог и аналитичар Алексеј Пиљко закључује да САД имају према украјинском сукобу „два основна сценарија“, којих ће се држати независно од тога да ли ће на председничким изборима победити Трамп или Харисова (ОВДЕ).
Према Пиљку, америчка стратегија према Украјини се последњих месеци променила само утолико што „у САД више не верују у војну победу над Русијом коришћењем украјинског режима као прокси-инструмента“. У таквим условима победник на америчким председничким изборима или ће ићи „на покушај дипломатске победе путем ‚замрзавања’ конфликта према корејском сценарију или на рат исцрпљивања (Русије, прим. аут) са постепеном предајом Украјине Русији“.
Порука Лао Цеа
Аутор једног од најпопуларнијих руских телеграм-канала, професор московске „Високе школе економије“ и некадашњи председник Савета министара Луганске Народне Републике, Марат Баширов, у једном од својих последњих бројних осврта на завршницу америчке председничке кампање кратко примећује:
„Нама је у приципу свеједно – ми ћемо свој правац наставити, чак и с неким корелацијама, али свету није свеједно. Они озбиљно зависе од спољне политике власти САД. Генерално, занимљиво је седети даље од овог узбурканог океана, разумети да је колос на глиненим ногама и не бојати се његовог пада (а управо такво искуство имамо и ми), и посматрати комешање“.
Цитирајући древног кинеског философа Лао Цеа, Баширов закључује: „Ако ти је неко нанео зло не свети се. Седни на обалу реке и ускоро ћеш видети како поред тебе плива леш твог непријатеља“.
Чини се да за коначно сахрањивање западног хегемонизма поука Лао Цеа није сасвим адекватна. Колонијализам је родно место западног капитализма, рођеног у освиту 16. века, а протекционизам је његово кључно спољно обележје, о коме најилустративније сведочи један од ретких Кромвелових закона – Закон о пловидби (Act of Navigation) – који је остао на снази и након рестаурације енглеске монархије.
Будући да визија мултиполарног света, којој одлучујућу виталност доносе руске ратне победе у Украјини, лишава западни капитализам његовог места рођења и његовог кључног спољног атрибута, јасно је да се не може очекивати да ће исход председничких избора у САД значајније променити однос Вашингтона према Москви.
С друге стране, сва је прилика да државе Колективног запада, искључиво вођене својим нововековним искуством, борбу за очување последњих претпоставки своје вишевековне хегемоније схватају као питање живота и смрти. Када нестану претпоставке за постојање западног колонијализма, њихове олигархије ће „појести“ сопствене државе, као што су то чиниле и чине тамо у државама које нису водиле спољну колонијалну политику. Јер, крупна олигархија може донети користи, као и најамничка војска, само док своје апетите „храни“ далеко од матичне територије, у колонијама.
Пошто време ради за Русију и државе окупљене око БРИКС-а, очекивани крај западне хегемоније може бити пре свега заустављен брзоплетим изласком Русије из рата са кијевским режимом (брз испуњења кључних мировних услова Русије), као и нервоза и нестрпљиво тражење мира у редовима држава Глобалног југа. У борби с таквим искушењима Лао Цеова мудрост делује, чини се, лековитом.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Saul Loeb/AFP via Getty Images
