Будући да односи с Кином после 24. фебруара представљају апсолутни приоритет у спољној политици Кремља, није изненађујуће што је у прошлој седмици спољнополитичка тема број један у руским медијима и међу водећим политичким аналитичарима био тек завршени 20. конгрес Комунистичке партије Кине, на коме је учествовало око 2.300 делегата. Уосталом „кинеска унутрашња политика већ одавно и с разлогом утиче на руску унутрашњу политику”, како то ових дана примећује један од водећих руских синолога млађе генерације Николај Вавилов.

У Русији је 20. конгрес КПК далеко пре његовог одржавања понео епитет кључног и преломног догађаја у светској политици у трећој деценији 21. века, зато што се конгреси кинеске Комунистичке партије сматрају местом финалног окршаја водећих ривалских унутарпартијских кланова, у тек наизглед једноличном политичком животу „једнопартијске” кинеске државе. Резултат унутарпартијске борбе на крају постаје видљив, пре свега у саставу најужег партијског руководства – Политбироа ЦК КПК.

Иако је ретко ко сумњао у то да ће председник Кине Си Ђинпинг трећи пут бити изабран за генералног секретара Комунистичке партије (трећи избор је постао могућ након измене Устава Кине 2018), до окончања конгреса није се са сигурношћу знало како ће у новом Политбироу КПК бити представљене основне супарничке унутарпартијске фракције: „принчеви” (деца партијских руководилаца) и „комсомолци” (ови кадрови започели су своју политичку каријеру у редовима омладинске организације КПК, без нарочитих личних и породичних веза у руководству КПК), односно „пекиншка” и „шангајска” група.

Крах „комсомолаца”

При томе, руски аналитичари представљају „комсомолце” као прозападне, будући да су заговорници ближих односа Кине с колективним Западом и да по правилу одржавају блиске односе с америчким демократама. Насупрот њима, Си Ђинпинг, који потиче из фракције „принчева”, представља суверенистички табор, чије је најснажније упориште у војнобезбедносном сектору Кине. Анализирајући ставове унутар кинеске политичке елите из угла њиховог односа према америчким претњама у тајванском питању, руски аналитичари неретко „комсомолце” поистовећују с кинеском „партијом мира” супротстављајући јој „партију рата” окупљену око војнобезбедносног сектора.

Имајући управо у виду састав најужег оперативног тела Политбироа КПК, седмочланог Сталног комитета Политбироа КПК, поједини водећи руски аналитичари говоре о „громкој победи” Сија над „комсомолцима” (Јелена Панина). Од седам чланова Сталног комитета, који је изабран 2017. године, а у коме је Си, према Н. Вавилову, могао је са сигурношћу да рачуна тек на три гласа – у нови састав овог тела нису ушла чак четворица чланова из старог састава. Међу њима и тројица најутицајнијих „комсомолаца”: премијер Ли Кећијанг, вицепремијер Ху Чунхуа и бивши вицепремијер Ванг Јанг.

Руски синолог Вавилов указује како је Си уместо „комсомолаца” у нови састав Сталног комитета „прогурао” своје проверене присталице и тако себи обезбедио „контролни пакет” гласова. Пре свега мисли се на Џао Леђија (шеф антикорупцијског тима), Цај Ћија (градоначелник Пекинга), Ли Сија (генерални секретар покрајине Гуангдунг) и Ли Кећијанга (партијски секретар Шангаја), који слови за најозбиљнијег кандидата за новог кинеског премијера. Вавилов примећује како је од укупно 205 чланова Политбироа ЦК КПК само 71 преостао из састава Политбироа који је изабран на претходном 19. конгресу партије. Кадровска обнова тог обима није се догодила ни на једном од два претходна конгреса, од када Си руководи КПК (2012).

За водеће „комсомолце”, актуелног кинеског премијера и вицепремијера, није било места чак ни у новом сазиву проширеног Политбироа КПК који броји 205 чланова. На ову чињеницу обратили су пажњу не само руски већ и западни аналитичари. И док је у Русији крах „комсомолаца” означен као позитиван сигнал који потврђује јачање Сијеве политичке позиције, у водећим америчким и британским медијима (Си-Ен-Ен и Би-Би-Си) говорило се о победи „партијске дисциплине” и „национализма” над меритократијом. Утисак о краху прозападних „комсомолаца” додатно је симболички ојачан након што је последњег дана заседања конгреса из сале изведен (вероватно из здравствених разлога, али против своје воље) 79-годишњи бивши председник Кине и генерални секретар КПК Ху Ђинтао, који се у појединим руским круговима сматра политичким оцем прозападних „комсомолаца”.

Резултате 20. конгреса КПК директор руског Института држава Азије и Африке Универзитета „Ломоносов” Алексеј Маслов не види у светлу поделе, по њему непостојеће, на „принчеве” и „комсомолце”, већ као нужну „обнову политике” која ће „све више бити национално усмерена и идеологизована”. Партија се нашла пред „лицем нове реалности” оличене у новоформираној „антикинеској коалицији” која не жели да мирно посматра претварање Кине у светску силу и та коалиција ће, по Маслову, користити проблеме Тајвана, Хонгконга и Синкјанга да дестабилизује Кину. Одговор кинеске Комунистичке партије на покушаје дестабилизације државе је очигледан – успон, речју Маслова, на 20. конгресу КПК „тврдолинијаша”.

Претња рата

Полазећи од тога да ће одлуке 20. конгреса КПК у светлу унутарпартијске борбе своју коначну политичку афирмацију добити тек у марту следеће године, када на редовном заседању Свекинеског народног конгреса буду изабрани нови премијер и вицепремијер, као и нови председник кинеског парламента, аналитичар руског „Регнума” Владимир Павленко сматра да је прерано да се доноси коначан суду о резултатима 20. конгреса КПК. Нарочито ако се има у виду очигледна намера САД да по сваку цену увуче Кину у рат с Тајваном, као што су приморали Русију да јој рат постане једина опција у односима с марионетским кијевским режимом.

Да између тек завршеног 20. конгреса КПК и почетка мартовског заседања Свекинеског народног конгреса у Тајванском мореузу могу да избију ратни сукоби, злослутно је најавио ових дана високопозиционирани амерички адмирал Мајкл Гилдеј. Са заседања Атлантског савета поручио је како САД треба да се спреме за рат с Кином, али не у 2027. „већ у 2022. или 2023. години”. Са конгреса КПК америчком адмиралу је стигао одговор у виду тога што је прикључење Тајвана матици ушло у основни документ партије као један од њених приоритетних циљева.

Говорећи о утицају одлука тек завршеног 20. конгреса КПК на руску унутрашњу политику, угледни руски аналитичар и дугогодишњи утицајни посланик Јединствене Русије Јелена Панина закључује – да је Русија у консолидацији кинеског суверенистичко-безбедносног блока добила јемство да „други фронт против ње неће бити отворен на Далеком истоку”. Зато „сада све силе могу бити концентрисане на Западном фронту”. Следствено, „Европа, Украјина и САД ће се сада суочити са много снажнијом и доследнијом политиком Русије него што је то било до сада”. Иако је, према Паниној, још рано говорити о трансферу власти у Русији у 2024. години, тај трансфер је умногоме опредељен јачањем Сијевог суверенистичког блока у Кини. Једноставно речено, опстанак у власти великих лидера постаје „у условима рата важан услов победе”, закључује Панина.

Зато Петар Акопов најављује да је врло реално да Путин и Си, као политички истомишљеници, стратешки партнери и генерацијски исписници остану у власти, уколико их здравље послужи, све до 2035. године. Велика кадровска ротација која се догодила на 20. КПК говори у прилог томе да је питање Сијевог наследника скинуто с дневног реда макар за следећих пет година. Истовремено, оно што се дешавало у Великој Британији са избором премијера и у Кини са избором генералног секретара, независно од свих разлика које постоје између ових политичких система, јасно сведочи, по речима Акопова, о незаустављивој кризи политичког управљања у земљама колективног Запада.

Изгледа да времешни Хенри Кисинџер није случајно крајем септембра са трибине престижног америчког Савета за међународне односе поново изразио страховање због очигледне тенденције трајног приближавања Русије и Кине. На срећу Москве и Пекинга – старог реалполитичара на Западу нема ко да чује.

Извор Печат

Насловна фотографија: AP Photo/Alexander Zemlianichenko