Зоран Чворовић: Русија и питање ограничене монархије у Србији

Преговори српске делегације са представицима Порте о извршењу обавезе из члана 8. Букурешког уговора и о садржају султановог хатишерифа о аутономном статусу Србије, који су започели 17. фебруару 1821. године, [1] били су убрзо прекинути због избијања Грчког устанка. Питање организације централне власти у Србији поново је постало актуелно након руског ултиматума Порти да изврши обавезе из Букурешког уговора и нешто каснијег закључења руско-турске Акерманске конвенције од 25. септембра 1826. године. Чланом 5. ове Конвенције Турска се обавезала да у року од осамнаест месеци уреди унутрашњу управу Србије и њен однос према Порти.[2]

У пуномоћју које је 27. фебруара 1827. године Милош предао новој српској преговарачкој делегацији наводило се, поред осталог, да „силом овога њима пуну власт дајем да ови при Височајшеј Порти за благополучије истога народа сербскога милости просити могу, по содержанију народног прошенија, поданог у години 1820-ој“. [3]

Прошеније које Милош помиње у пуномоћју је Строгановљев пројекат српске народне молбе од 1820. године, из чије је коначне верзије Милош изоставио, пре свега, став о доживотним сенаторима и кнежевима. Међутим, и после Акерманске конвенције „преговори с Портом су били обустављени, а да нису честито ни отпочели“, јер је поново „грчко питање потиснуло српско питање, а Порта се пред руским послаником изговарала акерманским роком од осамнаест месеци“. [4]

Аутономни статус

Уређење аутономног статуса Србије према члану 8. Букурешког уговора, а у вези с њим и организација власти у земљи, поново су дошли на дневи ред Порте после још једног руско-турског рата. Наиме, изашавши као победник из рата са Турском, Русија је Једренским мировним уговором од 2. септембра 1829. године обавезала Отоманску царевину да „без икаквог одлагања и са свом могућом тачношћу“ изврши обавезе из Акерманске конвенције, односно из члана 8. Букурешког уговора. [5]

Следствено томе, султан је већ 18. септембра 1829. године издао први оквирни Хатишериф, којим је потврдио обавезу Порте из руско-турских уговора да Србији додели аутономни статус. У јануару 1830. године Милошеви изасланици и представник Русије у Цариграду, каријерни дипломата швајцарског порекла Александар Иванович Рибопјер, покренули су живу заједничку активност на изради предлога новог хатишерифа, који је требало знатно детаљније да уреди обим аутономних права и организацију власти у Србији. [6]

Стога је Димитрије Давидовић, 30. јануара 1830. године, поднео Рибопјеру један меомоар са српским захтевима, на који је руски посланик 18. марта ставио извесне примедбе. Узимајући у обзир Рибопјерове примедбе, а након добијања Милошевог мишљења, Давидовић је сачинио и 26. априла Рибопјеру поднео нацрт хатишерифа.

На основу Давидовићевог нацрта Рибопјер  је сачинио коначни пројекат хатишерифа и с њим је у најкраћем року упознао српску страну и своје Министарство иностраних послова. Након тога је Рибопјер пројекат хатишерифа званично предао Порти, не чекајући притом одговоре из Србије и Петрограда. [7]

А онда је, речју Гавриловића, „сасвим неочекивано једна тачка у пројекту хатишерифа (Рибопјеровом, прим. аут) изазвала запете односе између Милоша и депутације с једне стране и руског посланика с друге стране“. „То је била трећа тачка пројекта хатишерифа у којој је реч о независној унутрашњој управи“. Према оцени  Гавриловића, на унутрашњу управу Србије „Порта није никакву пажњу обраћала“, као што ни Русија, према његовом суду, „до овог времена није много обраћала пажњу на уређење врховне власти у Србији и ако је тенденција да ограничи Милошеву власт била очевидна“. [8]

Тачка из Рибопјеровог предлога хатишерифа која је, по Гавриловићу, „неочекивано“ изазвала спор између Милоша и руских званичника, тицала се доживотних сенатора. О њима није било помена ни у Давидовићевом мемоару нити у његовом предлогу хатишерифа, мада се у Давидовићевом меомоару предвиђало постојање, поред Кнеза, и „совјета народа сербскаго“, али без детаљнијег регулисања његовог састава и надлежности.

Пошто Милош није имао примедби на штури део мемоара који се тицао „внутрењег правленија народа србског“, а није их истакао ни Рибопјер, Давидовић је тај део свог мемоара неизмењен унео у српски предлог хатишерифа. [9]

Сталешко питање

Међутим, доживотне сенаторе је након свега предвидео Рибопјер у свом предлогу хатишерифа, који је званично предао Порти, првог маја 1830. и који је потом био предмет разматрања на преговарачким конференцијама од 26. јуна до деветог октобра. [10] За разлику од Давидовићевог мемоара и нацрта хатишерифа, у Рибопјеровом предлогу хатишерифа тачка под називом „Независност внутрењага правленија Сербије“ садржала је знатно јасније обрисе организације централне власти у Србији.

Пошто се Рибопјер у решењу питања српске аутономије наслањао на рад свог претходника у Цариграду, грофа Строганова, онда није случајно што се тачка о организацији власти у Србији у његовом предлогу хатишерифа највећим делом заснивала на оним принципима које је Строганов, 1820. године унео у свој пројекат српске народне молбе, преузевши их из инструкције и пројекта народне молбе руског Министарства иностраних послова.

Уређење аутономног статуса Србије према члану 8. Букурешког уговора, а у вези с њим и организација власти у земљи, поново су дошли на дневи ред Порте после Једренског мира

Међутим, доживотне сенаторе је након свега предвидео Рибопјер у свом предлогу хатишерифа, који је званично предао Порти, првог маја 1830. и који је потом био предмет разматрања на преговарачким конференцијама од 26. јуна до деветог октобра. [10] За разлику од Давидовићевог мемоара и нацрта хатишерифа, у Рибопјеровом предлогу хатишерифа тачка под називом „Независност внутрењага правленија Сербије“ садржала је знатно јасније обрисе организације централне власти у Србији.

Пошто се Рибопјер у решењу питања српске аутономије наслањао на рад свог претходника у Цариграду, грофа Строганова, онда није случајно што се тачка о организацији власти у Србији у његовом предлогу хатишерифа највећим делом заснивала на оним принципима које је Строганов, 1820. године унео у свој пројекат српске народне молбе, преузевши их из инструкције и пројекта народне молбе руског Министарства иностраних послова. [11]

Уређење аутономног статуса Србије према члану 8. Букурешког уговора, а у вези с њим и организација власти у земљи, поново су дошли на дневи ред Порте после Једренског мира

Следствено томе, Рибопјер је по угледу на руске пројекте српске народне молбе од 1820. године предвидео да Совјет буде састављен од „старешина свих округа у Србији, који су изабрани као најпознатији и најдостојнији међу њима (становницима округа, прим. аут)“, а да ће „чланови Совјета остати на дужности доживотно и не могу се од ње ослободити, осим у случају доказаног преступленија и на основу одлуке донете од законитог суда“. [12]

Рибопјер је надлежност Совјета уредио држећи се у свему Строгановљевог пројекта српске народне молбе од 1820. године. Предвидео је да Совјет заједно са Кнезом врши законодавну власт, али и да учествује у вршењу судске власти, самостално у другом, а заједно са Кнезом у трећем степену. За разлику од Строганова, Рибопјер није у систему централних органа власти предвидео Скупштину, али је поручио Милошу, да „остају одрешене руке да установи и Скупштину, пошто против ње неће ништа бити речено у хатишерифу, нити ће Порта моћи што протестовати, јер то спада у унутрашњу управу Србије. [13]

Због одредбе о доживотним члановима Совјета из пројекта хатишерифа који је Рибопјер уручио Порти као званични руско-српски предлог, Милош је чланове српске преговарачке делегације у Цариграду жестоко прекорио, упитавши их „није ли требало да ово сочиненије ваше најпре и мени на промтреније пошаљете“? Милош је оптужио чланове делегације, а заправо аутора пројекта хатишерифа руског посланика Рибопјера, да „сте се угледали на Влашку, те постављате књаза са Советом, јошт да сте им и владике додали, пак нек и наш народ упропасте као што су Власи њиним властима упропашћени“. [14]

Да би појчао своју тезу о томе да је Рибопјер са одредбом о доживотним совјетницима преносио у Србију уређење Влашке, Милош се у писму српским депутатима изјаснио и против сталешке поделе српског друштва, јер је у то време сталешка подела по правилу опомињала на Влашку и Молдавију. Рачунао је да ће отпор Совјету бити већи ако га повеже са сталешким разликама и привилегијама. Уместо увођења сталежа, Милош се заложио, да „сав народ нек остане као и што јесте, раван у правима својима, нити икаквога преимушчества ко имати може, осим које коме заслугама и способностима придобијени чин за његову личност подаје“.[15]

Истина је, међутим, била сасвим другачија, јер је сталешка подела српског друштва била предвиђена у мемоару који је по Милошевом налогу сачинио Давидовић и на основу којег је Рибопјер требало да сачини пројект хатишерифа. Насупрот томе, сталешка подела српско друштва није била предвиђена Рибопјеровим пројектом хатишерифа.

Наиме, Давидовић у свом мемоару констатује, да предложеној организацији „внутренняго правления Народа Сербскаго“ „принадлежат и пункты 5. и 6. народнаго прошения сербскаго от сентября 1820 года, касательно до поставления в хатишериф, чтоб князю и совету духовенство, дворянство, художники, купечество и земледелцы, на коих сербский разделается, повиновалис, и ими судимы и чинамы награждаеми бывали“. [16]

Рибопјер не само да у свом пројекту хатишерифа није преузео сталешку поделу друштва из Строгановљеве, као и из Милошеве народне молбе од 1820. године на коју се позивао Давидовић, већ је током каснијег разговора сугерисао Давидовићу, „и као министар и као Рибопјер“, да се не заводи „бојарством“, јер „бојари су у Влашкој узрок свој народној несрећи и руска би влада дала богзна шта да их нема“. [17] Милошева инсинуација против Русије, да ова жели да уведе у Србији заједно са доживотним совјетницима и сталеже, била је толико вешто изведена, да у њу и данас верује један број српских истраживача. [18]

Милошева позиција

И док је Совјет са непокретним члановима окарактерисао као позајмицу из Влашке, страну обичајима и законима српским, за јаку и ничим ограничену власт кнеза Милош је закључио да је по вољи народа у Србији: „Народ наш назвао ме је трожествењеше Оцем и Избавитељом Отечества и предао ми безусловно судбину и своју и Отечества и потомства свог у аманет, па зар да се овог поверенија народног недостојним учиним и злоупотребљавајући га да народ наш, који је слободу ову с пролитијем крви своје и пожертвованијем синова и робља купио и заслужио, окујем у ланце робства и то на моју и још неколико соотечественика ползу?“.[19]

Тако је Милош члановима српске преговарачке делегације представио, да је очување националне и личне слободе сваког Србина условљено очувањем апсолутне кнежеве власти, док би увођење Совјета са непокретним члановима довело до губитка националне и личне слободе.

Милошеве примедбе на пројекат хатишерифа који је Рибопјер поднео Порти, руски посланик у Цариграду добио је у оквиру писма које му је 21. маја 1830. године послао Димитрије Давидовић. Критику Совјета састављеног од непокретних чланова Давидовић је и овог пута започео указивањем на омражени влашки модел организације власти и сталешког уређења друштва, истакавши да „кнез и старешине, не мисле да би народ требало препустити вољи кнеза и Совјета, као што је то у Влашкој, већ моле да се унутрашња управа његова (народа, прим. аут), који је ради стицања слободе своје и једнакости, крв своју без разлика проливао, уручи кнезу и Скупштини народној (Сейму народному)“.

Милош је посредством Давидовића сугерисао Рибопјеру да измени предложени текст хатишерифа, тако што би се предвидело да законодавну власт врше Кнез и Скупштина, док би законодавну иницијативу имали Кнез и Совјет, као што би Кнез и Совјет вршили и извршну власт. Уместо Совјета са непокретним члановима, Давидовић је у Милошево име предложио Рибопјеру да „Кнез има свој Совјет од најспособнијих и најпознатијих својих сународника“. [20]

У разговору који су у Цариграду водили са Давидовићем након што су се упознали са Милошевим примедбама на Рибопјеров пројекат хатишерифа, Бутењев и Рибопјер упозорили су Милошевог представника, да руски цар „нема никако у виду да остави српски народ самовољи кнежевој“ и зато „он хоће да и народ има својих заступника, које ће он сам, а не кнез бирати“. Уместо Совјета који би изражавао вољу народа, Милош је хтео „свој Савета“, а то је по Рибопјеру значило „његово министарство, његови секретари“.

Притом је Рибопјер скренуо пажњу Давидовићу, да је приликом израде пројекта хатишерифа упоредио свој став о овом питању „и Строгановљев пројекат и народна прошенија и сва досадашња упутства кнеза Милоша депутацији и примедбе његове на ваш меомоар, и увек сам нашао да треба Савет да буде биран од народа“, а уз то је „сравнио и сва гледишта нашега министарства и из њих сам довољно видео да Савет такав мора да буде“. [21]

И заиста у Строгановљевом пројекту српске народне молбе, као и Рибопјеровом пројекту хатишерифа, непокретне чланове Совјета имала је да бира скупштина, састављена такође од непокретних кнежева, које би, пак, бирао народ у селима. За одбацивање модела од народа посредно изабраног Совјета са непокретним члановима, руске дипломате су пред Давидовићем оптужиле, по свој прилици из тактичких разлога, старешине, а не Милоша, закључивши да би у кнежевом Савету, састављеном од покретних чланова, „сваки од њих (старешина, прим. аут), као у Влашкој, служио по једну годину, да би добио бедну плату“. [22]

Идеју да Кнеза ограничава Народна скупштина уместо Совјета са непокретни члановима, званични Петроград је одлучно одбацивао, свестан да би Милош, као велики мајстор“ „у општењу са гомилом“, [23] без много муке ставио Народном скупштином под своју контролу.

„Равнотежа народу“

То што се Рибопјеров пројекат хатишерифа у погледу организације власти у Србији у целини ослањао на десет година стари пројекат српске народне молбе Строганова, несумњиво доводи у питање Гавриловићеву оцену, да је Русија тек 1830. године при изради пројекта хатишерифа „изненада“ обратила пажњу на питање организације врховне власти у Србији, на коју до тада „никакву пажњу није обраћала“. [24]

Да је званични Петроград у питању уређења организације централне власти у Србији  имао јасан и доследан став, видело се и после доношења Хатишерифа од 1830. Наиме, након окончања вишемесечне руско-турске дипломатске конференције у Цариграду о статусу Србије, [25]  у коначну верзију Хатишерифа, који је султан потписао 15. октобра 1830. године, ушле су само две кратке одредбе које су се непосредно тицале организације централне власти.

Обе су се налазиле у руском пројекту хатишерифа који је посланик Рибопјер поднео Порти првог маја 1830. године. Првом одредбом Милошу се признавало наследно кнежевско достојанство и истовремено му се предавала унутрашња управа над земљом, коју је требало да врши „са соутицањем скупштине састављене из поглавара земље“, тј. са Совјетом. Другом одредбом се предвиђало, да „докле год членови совјета о којима је вишеречено не упадну у тешку какву кривицу или против моје Високе Порте или против закона и уредба земаљских, донде не могу се без причине ни сбацити, ни удаљити од званија“. [26]

Детаљније регулисање уређења унутрашње управе у Србији, онако како је то учинио Рибопјер у свом пројекту хатишерифа, представници Порте су одбацили током цариградских дипломатских преговора. Вођа турске преговарачке делегације је у једном тренутку чак упитао представника Русије: „А што ће да се ставља у хатишериф сва српска конституција“? Сматрао је да је „доста рећи да им се предаје унутрашња управа, пак како знају, онако нека се управљају“.

Рибопјер је представнику Порте узвратио опаском, да би они „били ради предати све једном човеку као што предајете сву власт над пашалуком овом или оном паши“, али да Русија на то не може пристати, него тражи „да Порта призна све власти у Србији“, јер ће „оне држати равнотежу у народу“. [27] Кратка одредба у Хатишерифу од 1830. о непокретним члановима Совјета била је Русији довољна гаранција да ће на основу ње у наредних неколико година успети да у Србији успостави ограничену монархију.

Састав Савета

О таквој намери званичног Петрограда убедљиво сведочи депеша коју је Рибопјер 12. октобра 1830. године послао тадашњем министру Ливену, заједно са преводима текстова Хатишерифа и Бертата о Милошевом наследном кнежевском достојанству које му је Порта званично уручила у форми дипломатске ноте. [28] Налазећи да је проблем у томе што у Хатишерифу није утврђена цивилна листа за издржавање Кнеза, као незаобилазна установа ограничених, тј. уставних монархија, [29] Рибопјер закључује, да због тога „императорском двору од сада предстоји да непрестано мотри над понашањем Милоша и да над Србијом прошири оно благотворно покровитељство које је она остварила у дунавским кнежевинама (Влашка и Молдавија, прим. аут.), када су се оне отвориле за похлепу грчких кнежева, која је била већа од похлепе Порте“.

Међутим, Рибопјер даље примећује, да је „несумњиво да држава-покровитељ не би морала да се оптерећује реализацијом контролних функција, како у администрацији, тако и у погледу финансијских мера“, да је „власт у Србији већ уређена на начин који би омогућио да се совјет старешина сматра законитим тумачем народних тежњи“. А Совјет који би заиста могао самостално и без кнежевог утицаја да изражава вољу народа, могао је, по уверењу Рибопјеровом, бити само онај који је састављен од непокретних чланова, какав је и био предвиђен Хатишерифом од 1830.

Кратка одредба у Хатишерифу о непокретним члановима Совјета била је Русији довољна гаранција да ће на основу ње у наредних неколико година успети да у Србији успостави ограничену монархију

Пошто у моменту доношења Хатишерифа такав орган није био установљен у Србији, то је руском императорском двору по мишљењу Рибопјера преостајало, „ако и у будуће жели да српској нацији указује своје благотворно покровитељство“, да „нужно прати понашање вожда, који усредсредивши сада у својим рукама власт и утицај, могао би извесно да проба да злоупотреби свој положај“. Притом руски дипломата вели како је у том тренутку Милошева „власт изузетно велика“ и да осим „врло недефинисане“ одредбе о непокретним совјетницима из Хатишерифа, „нема других ограничења“. [30]

У целини садржај депеше коју је Рибопјер 12. октобра 1830. послао министру Ливену, а нарочито део у коме говори о свим недаћама које ће Русија као покровитељ имати од непосредног мешања у административне и финансијске послове Србије, итекако доводи у питање напред поменуте оцене, да је Русији Совјет са непокретним члановима био потребан као средство утицаја на унутрашњу политику у Србији. [31]

С тим у вези, Михаило Гавриловић примећује, да „тврђење да је Русија хтела да има непокретан Савет, да би преко њега одражавала свој утицај у Србији, нетачно је“, пошто „извор њеног утицаја није био у доживотним саветницима него у уговорима по којима је она заштитница Србије и тим је добила неспорно право на интервенцију у унутрашњој политици“. [32]

У прилог Гавриловићевој оцени сведочи и став Рибопјера из депеше вицеканцелару Неселродеу, од 5. јула 1830. године. Наиме, посланик извештава Неселродеа, да је на непрестана Милошева „досађивања“ да измени предати пројекат хатишериф у складу са „славољубивим замислима“ српског кнеза, одговорио да је „воља императора, изражена у уговорима, за мене једино и непромењиво правило и да ми је стога највећа жеља да Србија добије хатишериф чији сам пројекат саставио“. [33]

Иза залагања Русије за увођење Совјета са непокретним члановима као кључног инструмента ограничене монархије у Србији оног времена, стајала је заправо зебња званичног Петрограда да Милошев апсолутизам може убрзо постати узрок унутрашњег незадовољства и да стога може угрозити само политичко постојање Србије, до којег је Русији било изузетно стало због њених геополитичких интереса.

Милетина буна и старешинско незадовољство убрзо су потврдили основаност таквих руских брига. [34] У депеши коју је Рибопјер послао вицеканцелару Неселродеу у време рада на састављању пројекта хатишерифа, 16. марта 1830. године, руски посланик недвосмислено потврђује да ће током преговора са Портом пре свега тежити остварењу таквих резултата који „могу учврстити грађанско и политичко постојање Србије“, те да ће Милошеву амбиција, да „добије за себе и своју породицу титулу наследног кнеза Србије,“ подржати само уколико она може да помогне реализацији главног циља и „испуњавању добрих намера прописаних чл. 5. Акерманске конвенције“. [35]

Речју Слободана Јовановића, „после хатишерифа од 1830. којим је Порта признала право на самосталну унутрашњу управу, питање се морало поставити да ли ће се турски систем управе, који је у ствари значио апсолутизам Милошев, и у будуће задржати“. [36] Следствено томе, Русија је прва довела у питање затечени Милошев оријентални апсолутизам и од 1830. године непрестано је тежила ограничењу кнежеве власти, захтевајући од Милоша и Порте да реализују обавезу из Хатишерифа о формирању Совјета са непокретним члановима. У том ангажману Русије мора се тражити кључ за разумевање судбине „Сретењског уставтворног покушаја“ [37] и последичног доношења Хатишерифа од 1838. године, односно тзв. Турског устава. [38]

Русија и Сретењски устав

Кључна улога Русије у ограничавању Милошевог оријенталног апсолутизма и, с тим у вези, у отварању уставног питања у обновљеној Србији у четвртој деценији 19. века, после радова Слободана Јовановића пала је у засенак, пре свега због начина на који су потоњи српски аутори тумачили улогу и мотиве Русије код укидања Сретењског устава. Тако је, примера ради,  Миодраг Јовичић разлоге за протест званичног Петрограда против Сретењског устава проналазио у томе што „режим апсолутне монархије није допуштао ни примисао на доношење устава, увођење парламента или прокламовање права грађана“. [39]

Драгослав Јанковић је само на основу једне изјаве Бутењева Михаилу Герману извео чак закључак да је Русија захтевала укидање Сретењског устава због тога што је руски двор хтео да учврсти кнеза, а не да га уставом ослаби (Јанковић, 1985: 18). [40] Драгаш Денковић је тврдио, да је  укидање Сретењског устава било „последица заинтересованих великих сила тог времена, које су и саме страховале од демократских реформи и стога подржавале олигархијску владавину у Србији и захтевале укидање Устава“. Међу великим силама у протесту против Сретењског устава нарочито се, по Денковићу, истицала царска Русија. [41]

Теза да се Русија снажно противила Сретењском уставу пре свега због либералног духа који је провејавао из његових одредби, углавном се доказује позивањем на неколико опаски које је руски дипломата Бутењева изрекао у нимало пријатном разговору са Милошевим изаслаником Михаилом Германом, 27. фебруара 1835. године у Цариграду. Бутњев је тада, између осталог, казао Герману:

„Ја жалим кнеза Милоша и тебе, а други сви нек иду до ђавола, они су направили француско-швајцарску конституцију, а ко их покровитељствује?!“ Када је након тога Герман покушао да му уручи текст Сретењског устава, Бутењев је извео праву мелодрамску сцену, рекавши му: „Ту вашу конституцију! О, не, не! Таква акта и документа нећу да трпим ни у својој канцеларији! Не умем ни да их читам!“ Оцена да је „српска конституција“ „сасвим заснована на шарти француској“, која се као опште место понавља у скоро свим радовима о Сретењском уставу, није ни потицала од Бутењева, већ се наводила у депеши једног аустријског генерала из Земуна, коју је руски посланик показао Герману.

Жучне опаске Бутењева на рачун Сретењског устава добијају сасвим други изглед када се узме у  обзир чињеница да руски посланик у моменту док разговара са Михаилом Германом још увек нема конкретну инструкцију свог министарства у вези Сретењског устава.[42] У таквој ситуацији је дипломатском представнику Русије било најсигурније да Сретењски устав оспори са становишта кључних елемената званичне владарске идеологије цара Николаја И – одбране принципа легитимизма и борбе против било каквих револуционарних идеја и покрета. [43]

Начин доношења и садржина Хатишерифа од 1838. године, са којим је тек стављена тачка на Сретењску уставну епизоду, показују да прави разлог за протест Русије против Сретењског устава не би требало тражити у томе што је он, по мишљењу Гавриловића, „био јеретички документ за легитимистичну Русију“. [44] За разлику од каснијих тумача, ондашња Русија се у овом питању по свој прилици много више водила разлозима права и политике, него идеологије.

Русији је Сретењски устав пре свега био неприхватљив због чињенице да је Србија овим „Уставом узурпирала себи право политичког самоопредељења“, јер се „без дозволе Порте као суверена, и Русије као заштитнице, устав није могао издати“. Речју Марка Павловића, „то нити (међународни) уговори нити хатишериф не дозвољавају“. [45] Притом, самостално доношење устава, као „акта суверене власти“, [46] од стране Србије, не само да је било супротно њеном тадашњем међународноправном положају, [47] као и њеној реалној политичкој снази, [48] већ и тадашњој званичној политици Русије према Турској.

Наиме, Петроград од 1829. године стаје на становиште, да интересима Русије у том тренутку више погодује опстанак ослабљене Отоманске империје (теорија „слабог суседа“), него њен распсад и формирање малих и нејаких словенских држава, које би се  услед своје слабости брзо нашле под контролом западних држава. Из угла такве политике Русије сасвим је разумљив и очекиван жестоки протест ове државе против Сретењског устава који је у члану 1. прогласио Србију за „нераздејелно и у управленију свом независимо књажество“. [49]

Подела моћи

Други разлог за противљење Русије Сретењском уставу требало би тражити у његовим одредбама о Државном савету, које су биле супротне одредби Хатишерифа од 1830. године о непокретним совјетницима и вишегодишњем упорном залагању званичног Петрограда за увођење ограничене монархије у Србији, кроз успостављање својеврсног бланса моћи између Кнеза и Совјета. [50]

Јер, по речима Марка Павловића, „саветничка непокретност у текст Сретењског устава се не помиње“. Супротно интенцији Хатишерифа од 1830. године, Сретењски устав је омогућио Кнезу да буде „господар Државног савета“. [51] Пре свега због чињенице што број саветника није био одређен у Уставу (чл. 6), па је Кнез (чл. 16) „именовањем нових саветника увек могао да обезбеди већину за своје мишљење“.

Руско дводеценијско виђење организације централне власту у Србији, али и њеног међународноправног статуса, на крају је реализовано кроз одредбе Хатишерифа од 1838. године

Осим тога, било је предвиђено (чл. 55) да Кнез суди саветнику, кога би саветска већина оптужила да је „што скривио, или против овог Устава, или против царства Султанова, или против лица Књаза Србскога, или вопште противу користи народа Српскога“.  И Народна скупштина, с којом је Милош „иначе умео да управља“, имала је право (чл. 90) „тужити се Књазу на државни Совјет, ако би членови његови или друге власти нарушиле Устав и права, утврђена уставом, и нарушиле права кога год Србина“. [52]

Кнез је по Сретењском уставу био не само „господар Државног савета“, већ и „господар законодавне и извршне власти“. Прве гране власти, јер је сходно члану 14. „могао да развлачи законодавни поступак до употребе вета равног апсолутном“, [53] а друге, јер је (чл. 16) именовао ресроне попечитеље и „све власти и све чиновнике србске“.

Ако се одбаци реторски либерални орнат Сретењског устава, у виду, примера ради, поглавља „Обштенародна права Србина“, који је био дело руку „великог љубитеља француских конституција“ Димитрија Давидовића, [54] па уместо тога погледа његова садржина, односно одредбе о организацији централне власти, тада се неминовно намеће закључак да је садржина у Сретењском уставу увелико испала по мери Милошевих захтева.

Стога је Драгољуб Поповић био у праву када је рекао, да је „судбину Устава одредила је  управо његова садржина“. [55] Међутим, не идеолошка „садржина“ Сретењског устава која је носила печат Француске револуција, како то често тврде српски истраживачи, [56] већ она у чијем је епицентру био однос Кнеза и Државног савета. А њихов однос у Сретењском уставу био је уређен не само супротно Хатишерифу од 1830, него и супротно званичном руском виђењу организације централне власти у аутономној Србији, које је јасно конципирано још 1820. године од стране руског Министарства иностраних послова и његовог посланика у Цариграду Строганова.

Руско дводеценијско виђење организације централне власту у Србији, али и њеног међународноправног статуса, на крају је реализовано кроз одредбе Хатишерифа од 1838. године (тзв. Турски устав). Његовим чланом 17. је члановима Совјета гарантована непокретност, пошто се ови нису могли збацити с положаја „докле не би било доказано код моје високе Порте, да су се они учинили повини због каквог преступленија, или због нарушенија закона и уредба земаљски“. То је било сасвим у складу са Хатишерифом од 1830., али је таква гаранцији била у суштој супротности са оним моделом организације централне власти који је био предвиђен пропалим Сретењским уставом. [57]

 

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Рад је резултат научноистраживачког рада аутора у оквиру Програма истраживања Правног факултета Универзитета у Крагујевцу за 2025. годину, који се финансира из средстава Министарства науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије

 

---

УПУТНИЦЕ:

[1] Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књ. 2, Београд 1909, 23-24; Е. Кудрявцева (2022).

[2] „Конвенция, заключенная в Аккермане, 25 Сентября 1826“, Издал Т. Юзефович, Договоры России с Востоком, С. Петербург 1869, 61-62;

[3] Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књ. 3, Београд 1912, 548.

[4] М. Павловић (2005), 256.

[5] „Трактат, заключенный в Адрианополе, 2 Сентября“,  Договоры России с Востоком, 74-75; Е. Кудрявцева (2022).

[6] Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд 1986, 4, 6.

[7] М. Гавриловић (1912), 192-200.

[8] Ибид, 201.

[9] Ибид, 569, 585, 588.

[10] Р. Љушић, 6.

[11] Елена Кудрявцева (Кудрјавцева), Русская дипломатия и планы государственного устройства Сербии в первой половине XИX в, Двести лет новой сербской государственности: К юбилею начала Первого сербского востания 1804-1813 гг, Санкт-Петербург 2005, 104.

[12] М. Гавриловић (1912), 592. Оригинални текст на руском језику Рибопјеровог предлога хатишерифа објавио је Гавриловић. Овде дајемо нешто другачији превод овог фрагмента руског оригинала у односу на Гавриловићев превод истог документа.

[13] Ибид, 247.

[14] Ибид, 205.

[15] Ибид, 204-205.

[16] Ибид, 571, 590-596.

[17] Ибид, 190.

[18] Д. Поповић (1996), 16-17.

[19] М. Гавриловић (1912), 204.

[20] „Письмо Д. Давидовича А. И. Рибопьеру с замечаниями М. Обреновича и сербских старейшин к проекту султанского хатт-и-шерифа“, Политические и культурные отношения России с югославянскими землями в первой трети XИX века, 320.

[21] М. Гавриловић (1912), 206-207.

[22] Ибид, 207-208.

[23] Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Сабрана дела, књ. 6, Београд 2005б, 128.

[24] М. Гавриловић (1912), 201. Овај Гавриловићев закључак у потпуности преузима Љушић. Р. Љушић, 214.

[25] Р. Љушић, 6.

[26] Нил Попов, Россия и Сербия: исторический очерк русскаго покровительства Сербии с 1806 по 1856 год, Часть И: до Устава 1839 года, Москва 1869, 241, 242; М. Гавриловић (1912), 605, 606.

[27] М. Гавриловић (1912), 249.

[28] Занимљиво је да ова депеша није до данас анализирана од стране српских аутора, чак ни од Михаила Гавриловића, који се у студији о Милошу Обреновићу најисцрпније бавио овим питањима и најдетаљније од свих српских аутора прегледао руске изворе. „Посланик в Константинополе А. И. Рибопьер временно управляющему министерством иностранных дел Х. А. Ливену“, Издание Министерства иностранных дел Российской Федерации, Внешняя политика России XИX и начала XX века: Серия вторая: 1815-1830 гг., Том семнадцатый: Август1830 г.-январь 1832 г. (едс. Г. Н. Севостьянов ет. ал), Москва 2005, 116-121.

[29] Марко Павловић, Развитак права, Крагујевац 2018, 158.

[30] Внешняя политика России XИX и начала XX века (2005), 120.

[31] М. Павловић (2005), 254; Д. Поповић (1996), 19.

[32] М. Гавриловић (1912), 280.

[33] „Посланик в Константинополе А. И. Рибопьер вице-канцелару К. В. Нессельроде“, Издание Министерства иностранных дел Российской Федерации, Внешняя политика России XИX и начала XX века: Серия вторая: 1815-1830 гг., Том восьмой (шестнадцатый): Октябрь1828 г.-июль 1830 г. (едс. А. Л. Нарочницкий ет. ал), Москва 1995, 555.

[34] С. Јовановић (2005а), 6-7; М. Павловић (2005), 264; Е. Кудрявцева (2022).

[35] Внешняя политика России XИX и начала XX века (1995), 491.

[36] С. Јовановић (2005а), 5.

[37] М. Павловић (2008), 53.

[38] С. Јовановић (2005а), 12.

[39] М. Јовичић, 101.

[40] Драгослав Јанковић, Предисторија Сретењског устава и неке напомене у вези с њим, 150 година од доношења Сретњског устава, мај 1985, Центар за марксистичко образовање Универзитета ‚Светозар Марковић’ у Крагујевцу, Крагујевац, 18.

[41] Драгаш Денковић, Развој државне власти и управе у Србији и значај Сретењског устава од 1835. године, 150 година од доношења Сретњског устава, мај 1985, Центар за марксистичко образовање Универзитета ‚Светозар Марковић’ у Крагујевцу, Крагујевац, 150.

[42] Михаило Гавриловић, Суспендовање првог српског устава, Из нове српске историје, Београд 1926, 197, 199, 200.

[43] Ирина Степановна Достян (Достјан), К вопросу об англо-русском соперничестве в Сербском княжестве в 30-е годы XИX в, Советское славяноведение 6/1966, 21.

[44] М. Гавриловић (1926), 206.

[45] М. Павловић (2008), 50.

[46] Марко Павловић, Преображенски устав – први српски устав, Крагујевац 1997, 392.

[47] Супротно су тврдили: М. Гавриловић (1926), 206 и Д. Јанковић, 18.

[48] М. Павловић (2008), 52.

[49] Владилен Николаевич Владимиров ет. ал, Международные отношения на Балканах 1830-1856 гг., Москва 1990, 7-10; Внешняя политика России XИX и начала XX века (1995), 287-294; Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835-1941), прир. Душан Мрђеновић, Београд 1988, 27.

[50] М. Павловић (2008), 46.

[51] М. Павловић (2005), 266.

[52] М. Павловић (2008), 46-47; Д. Поповић (1996), 91; Устави и владе, 29.

[53] М. Павловић (2008), 47.

[54] Ибид, 48.

[55] Д. Поповић (1996), 92.

[56] Некритичке похвале Сретењског устава са позиција доктринарног либерализма није су својствене само новијим српским ауторима, већ и неким од најпознатијих старијих српских писаца. Тако је Стојан Новаковић о Сретењском уставу изрекао до сада можда најнеодмеренију идеолошку похвалу за коју се не може наћи упориште у тексту устава. Притом је српски уставотворни покушај од 1835. покушао да смести у шири европски контекст, али тако што се слепо држао либералног идеолошког курса, а потпуно превиђао конктретне српске историјске прилике. Стога је Новаковићево тумачење неуспеха Сретењског уставотворног покушаја испало потпуно погрешно: „Али хатишериф (од 1830., прим. аут.) је у унутрашњем уређењу само постављао основе, и на скоро, у почетку 1835, једним великим устанком, дође до првог озбиљног унутрашњег уставног уређења (из пера Димитрија Давидовића). Донекле би то био и последњи таласић онога либералног покрета, који је Европом провејавао од 1830 унапредак. Кнез Милош није био задовољан, јер је устав тај био концесија, којом је он утишао врло озбиљан унутрашњи покрет, и тога ради се кнез Милош држао устава, само да би сачувао задану реч. Осим кнеза Милоша, тим уставом није била задовољна ни гарантна сила Русија (по мистично-конзервативним погледима цара Николе И), уз коју у томе пристане и Турска као сизерен сила. Налазило се, да је устав Давидовићев од 1835. сувише слободњачки, по угледу ондашњих западно-европских устава, и да сувише излази из границе хатишерифа, који је тадашњој Србији био органски закон“. Стојан Новаковић, Двадест година уставне политике у Србији 1883-1903, Радови мемоарског карактера, Изабрана дела, књ. 7, Београд 2007, 210.

[57] М. Павловић (2005), 277.