Зоран Чворовић: Република Српска не сме да поклекне
Ако је Република Српска изборена 1990-их година насупрот целом свету, онда њено очување и ресуверенизација у условима мултиполарног света не би смели бити упитни, упркос потрошеним ресурсима
Република Српска је и ове године успела да званично прослави свој Дан државности и поред противљења тзв. високог представника Кристијана Шмита и исламистичко-унитаристичких политичких кругова из Сарајева. То што Уставни суд Босне и Херцеговине ни ове године, као ни претходних осам, није успео да спроведе у дело своју одлуку из новембра 2015. године којом је утврдио да одредба (члан 3б) о Дану Републике из Закона о празницима Републике Српске није у сагласности са Уставом БиХ (овде), изнова је потврдило политичку снагу и ауторитет институција Републике Српске и неефикасност и нелегитмност иституција Босне и Херцеговине и самопрокламованог високог представника.
Ништа тако јасно не говори о немоћи органа Босне и Херцеговине да на територији Републике Српске спроведу навдену одлуку Уставног суда од накнадних вербалних позива америчке амбасаде у Сарајеву Тужилаштву БиХ да покрене истрагу против руководства РС због кривичног дела непоштовања одлуке Уставног суда БиХ о неуставности 9. јануара као Дана Републике (овде, овде). Да је Тужилаштво БиХ имало ауторитет и снагу, оно би већ одавно спровело у дело обећање самозванца Шмита из јануара прошле године, да ће „Тужилаштво БиХ проверити и погледати говоре“ са тадашње прославе Дана Републике Српске, јер на тој прослави „немају шта да траже службеници из државне службе“ и да се „9. јануар 2024. године у том оквиру и на тај начин неће догодити“ (овде). Тражећи уочи овогодишње прославе Дана Републике Српске од комесара ЕУ за спољну политику и безбедност Жозепа Бореља да изврши притисак на званични Београд и Подгорицу да не шаљу своје представнике на прославу у Бањалуку (овде), самозванац Шмит је само додатно признао да нема ни делић реалне снаге коју су имала прва четворица високих представника.
А њихова моћ била је само одраз ондашње моћи политичког Запада у условима униполарног света с краја 90-их и почетка 2000-их, као што и садашња немоћ Кристијана Шмита мање има везе са чињеницом да овај Немац нема ваљан правни основ за вршење узурпиране функције, а много више са тим да Запад у новим условима мултиполарног света не може да буде више неприкосновени жандар на свим тачкама планете, а понајмање на оним на којима се укрштају интереси бројних великих држава. Пошто је претходних 29 година сарајевска политичка чаршија своје исламистичко-унитарстичке планове реализовала искључиво ослањајући се на моћ високих представника, банкрот установе Високог представника најтеже ће погодити званично Сарајево, неспремено да у дијалогу за Србима и Хрватима реафирмише „изворни Дејтон“, као једини могући модел опстанка Босне и Херцеговине.
Повратак реалној унији
Овде се ваља присетити речи једног од класика правне науке Ханса Келзена да се „норма сматра важећом само под условом да припада систему норми који је, у целини узевши, ефикасан“. Следствено томе, Келзен закључује: „Према томе, ефикасност је услов важења; услов а не разлог важења. Норма не важи зато што је ефикасна; она важи ако је поредак коме припада, у целини узевши, ефикасан“ (овде). С тим у вези, било би погрешно на основу неефикасности једне одлуке Уставног суда БиХ одмах извући генерални закључак о потпуној неефикасности правног поретка БиХ у односу на Републику Српску, пошто се већина правних норми донетих на нивоу БиХ и даље примењују на територији Републике Српске. Међу њима и око 260 одлука високог представника, којима су, почев од 1997. године, мењане и допуњаване бројне одредбе Устава и закона БиХ (овде). Иако је тим одлукама високог представника на протиправан начин драстично и једнострано измењен изворни дејтонски облик државног уређења БиХ, утврђен једним међународним уговором (Устав БиХ чини анекс 4 Дејтонског мировног споразума), чија је страна потписница била и Република Српска (непосредно потписујући све анексе Споразума, а преко СРЈ, као пуномоћника, учествовала је и у закључењу Општег оквирног споразума за мир у БиХ).
После покушаја забране Дана Републике, као и покушаја отимања имовине Републике Српске више је него јасно да је за опстанак Републике Српске од пресудне важности да поврати све оне надлежности које јој припадају по Уставу БиХ (ст. 1. и 3. чл. III), а које су јој одузете једностраним актима високих представника или су пренете споразумима између РС и ФБиХ, који су закључени под притсцима и претњама странаца (овде). Народна скупштина Републике Српске начинила је, додуше, у том правцу један правнополитички корак, када је у децембру 2021. усвојила Декларацију о уставним принципима, као и закључке према којима је у року од шест месеци Република Српска требало да престане са применом закона који су, супротно Дејтону, пренели са ентитета на ниво БиХ надлежност индиректног опорезивања, део правосудне надлежности (Суд и Тужилаштво БиХ), као и послове одбране и безбедности (овде). Јер, према Уставу БиХ, онако како је његов текст усаглашен у оквиру Дејтонског мировног уговора, БиХ нема изворне јавне приходе, нема своје правосудне институције и нема своју војску и обавештајне службе.
Да би Република Српска повратила изгубљене надлежности, а Босна и Херцеговина се вратила у оквире уређења предвиђеног Дејтонским уговором, претходно мора да се учини неефикасним целокупан правни поредак БиХ који је, супротно слову и духу Дејтона, образован после 1996. године одлукама високих представника, Уставног суда БиХ или принудно закључених међуентитетских споразума. Као што је Република Српска непоштујући одлуку Уставног суда БиХ о Дану Републике манифестовала стварну снагу и ауторитет својих институција и истовремено показала немоћ институција БиХ да наметну одлуке које излазе из оквира дејтонског уставног компромиса, то исто Српска мора да учини и приликом повратка под своју власт индиректног опорезивања, пуне правосудне власти и војске и обавештајних агенција.
Повратак изворном дејтонском уређењу подразумева уређење БиХ као конфедерације – реалне уније. Пошто су у конфедерацији државе чланице суверене, а не конфедерација, повратак надлежности није за Републику Српску ништа друго до њена ресуверенизација. А када се говори о ресуверенизацији мора се увек имати на уму да сувереност једне политичке творевине није ствар вербалне прокламације већ ствар реалне демонстрације политичке моћи творевине која је способна да се правно конституише и да свој правни поредак наметне и штити ефикасним апаратом принуде. Због судбинске везе између суверености и државности, у демонстрацију суверености се не сме кренути непромишљено и половично, нити она сме да буде жртва дневнополитичких рачуница. Неуспешна демонстрација суверености коначно би свела Републику Српску на федералну јединицу у оквиру БиХ, с перспективом да у новом уставном преуређењу БиХ, диктираном од стране САД и ЕУ, постане етнички безличан регион једне регионално уређене државе.
Наравно да се не могу без великих потреса и ризика преко ноћи вратити све надлежности које су Републици Српској сукцесивно одузимане почев од 2003. године, али се ни ресуверенизација не може одлагати унедоглед без политичких и безбедоносних последица по српски народ западно од Дрине. Притом је важан корак на путу ресуверенизације Републике Српске учињен тиме што је 2016. године Народна скупштина РС позивањем на референдумску вољу грађана Републике Српске, као носилаца суверености у Републици Српској, одбацила као противправну одлуку Уставног суда БиХ о неуставности одредбе о Дану Републике. Прецизније, одбраном Дана Републике Српске, власти Српске су коначно зауставиле вишегодишњи процес планске десуверенизације, који би, да се спровела одлука Уставног суда БиХ о Дану Републике, на крају лишио српски народ у БиХ и права на самоопредељење.
Ресуверенизација Српске
С тим у вези, мора се истаћи да одлука Уставног суда БиХ није одлука о тек некаквом празнику, јер 9. јануар за Републику Српску има значај који 4. јул има за САД. Тог дана је на основу права на самоопредељење народа донета Декларација независности српског народа на територији бивше југословенске Републике Босне и Херцеговине, којом је витално угрожени српски народ у бившој БиХ раскинуо дотадашње државноправне везе и прогласио државну независност. Српски народ у бившој БиХ је 9. јануара 1992. манифестовао своју сувереност. Стварна снага ове суверености проверена је и потврђена током Одбрамбено-отаџбинског рата (јер само држава има суверено право да води рат), а међународно-правно верификована Женевским и Њујоршким принципима, уграђеним у преамбулу Општег мировног споразума из Дејтона и преамбулу Устава БиХ. Отуда је удар на 9. јануар удар на међународно признату и ратом посведочену сувереност РС. Из тог угла посматрана, одлука Уставног суда БиХ делује као део једне озбиљне политичке стратегије унитарног исламистичког Сарајева.
Након неизвршења одлуке Уставног суда БиХ о Дану Републике, било је само питање времена када ће власти Републике Српске морати да донесу Закон о непремњивању свих одлука Уставног суда БиХ. То се догодило 27. јуна 2023. године (овде). Након тога је због одбијања политичких лидера из Сарајева пропао покушај Милорада Додика и Драгана Човића да се донесе први закон о Уставном суду БиХ, који би био састављен само од домаћих судија из редова три конституитивна народа. А онда је 2. јануара ове године Уставни суд БиХ остао и без другог судије из Републике Српске, јер је потпредседник Уставног суда Златко Кнежевић на свој захтев отишао у превремену пензију. Пре тога је, 2022. године, истекао мандат Миодрагу Симовићу (овде).
Имајући то у виду, познати конституционалиста из Републике Српске Радомир Лукић закључио је почетком ове године, да „Уставни суд БиХ у којем од сутра више неће бити ниједног судије из Републике Српске у пуном и правном капацитету више не постоји и својом јудикатуром продукује кризу у земљи“ (овде). Оставши без судија које бира Народна скупштина Републике Српске, Уставни суд БиХ изгубио је елементарни етничко-територијални легитимитет који мора да има сваки орган на нивоу Босне и Херцеговине, као сложене заједнице која се састоји од два ентитета и три нације, независно од тога како оцењујемо ту заједницу – као конфедерацију или федерацију (овде). Тако ће Уставни суд БиХ, у коме нема представника из Републике Српске, а кога чине један судија из редова хрватског, двоје из редова бошњачког и троје иностраних судија (Албанац, Швајцаркиња и Немица), одлучивати 18. јануара о уставности једног члана Закона о изменама и допунама Кривичног законика Републике Српске (овде, овде).
Више од 25 година праксе Уставног суда БиХ јасно показује да су амерички правници, пишући Устав БиХ у бази Дејтон, имали у виду искуство Врховног суда САД, који је својим уставносудским одлукама током 19. и 20. века ширио надлежности федерације у односу на државе чланице, пре свега позивањем, као и у случају БиХ, на обавезу државе да заштити људска права и обезбеди слободу трговине и привређивања. Стога се Уставни суд нашао у организационој структури једне конфедерације (реалне уније), како је БиХ уређена према изворном слову Дејтонског споразума, мада му тамо није било место, јер у конфедерацији не постоји супрематија правног поретка конфедерације над правним порецима држава чланица. Уставни суд БиХ и високи представник требало је према замисли америчких конституционалиста да својим одлукама измене првобитно конфедерално уређење предвиђено Дејтонским мировним уговором. И у томе су умногоме успели.
Имајући то у виду, Република Српска би морала да буде упорна у непримењивању одлука нелегитимног Уставног суда БиХ. Власти Српске не би смеле да пристану да изаберу двојицу судија овог суда, све док се не донесе Закон о Уставном суду БиХ, а из његових редова одстране иностране судије, пошто су они, уз високог представника, главна полуга колонијалног режима у БиХ. Важно је да се одлуке Уставног суда БиХ и самозваног високог представника, као главних твораца антидејтонског правног поретка БиХ, учине потпуно неефикасним на територији Републике Српске. Сваки контакт власти Републике Српске са самозванцем Шмитом довео би у питање целокупну досадашњу борбу за ресуверенизацију Српске.
Права прилика да се Кристијану Шмиту још једном покаже да је у Републици Српској нико и ништа указаће се руководству Српске врло брзо, пошто је баварски самозванац најавио измену Изборног закона БиХ (овде). Враћање надлежности Републици Српској у вези са организацијом избора, као реакција на Шмитове најаве измене Изборног закона БиХ, био би добар потез у оквиру политике ресуверенизације Српске. Тиме би се још једном јасно показало чије су одлуке на територији Републике Српске делотворне, а чије нису, и притом таква ресуверенизација нија скопчана са ризицима и трошковима са којима је потенцијално повезана ресуверенизација у области одбране или индиректног опорезивања.
Шмитов позив Борељу да изврши притисак на званични Београд и Подгорицу да не пошаљу представнике на прославу Дана Републике Српске јасно показује начин на који ће западна колонијална структура у БиХ покушати да компензује своју немоћ у односима са званичном Бањалуком. Искуство из ратног периода формирања Републике Српске покзаује да је подршка званичног Београда и те како важна, али не и пресудна за опстанак западне српске државе. Одлучност и једнодушност српског народа и руководства Републике Српске у одбрани виталних националних и државних интереса је услов без кога не може постојати Република Српска и одсуство тог услова се не може надокнадити било чијом подршком. Истовремено, постојање тог услова надокнадило би, као деведесетих година, одсуство беузусловне и неограничне подршке матице у процесу ресуверенизације Српске. Без постојања унутрашњег јединства, Република Српска ризикује да постане монета за намиривање различитих балканских политичких рачуница.
Ако је Република Српска изборена деведесетих година насупрот целом свету и уз дозирану подршку матице, њено очување и ресуверенизација у условима мултиполарног света не би смели да буду упитни, и поред у међувремену бројних потрошених ресурса, изгубљених прилика и изневерних нада. Уосталом, оно што о чему су ствараоци Републике Српске у условима америчког глобалног диктата могли само да сањају – редовни контакти и подршка председника Руске Федерације – данас су за руководство Републике Српске постали стварност. А иза стваралаца је, и поред свега, остала прва нововековна српска држава западно од Дрине.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
