Зоран Чворовић: Прича о два ревизионизма
Зоран Чворовић (фото: Медија центар Београд)
Не оптужује Запад само Русију за ревизионизам, већ и српски народ. Оптужбе на рачун српског ревизионизма старије су од оних које са истих адреса долазе против руског ревизионизма. То је и разумљиво, јер је српски народ био прва у свету жртва униполарне доктрине.
Немачки канцелар Фридрих Мерц је у уводној речи на недавно завршеној Минхенској безбедоносној конференцији указао на кључне догађаје који обележавају нову епоху у коју је свет већ ступио – епоху великих држава. Према његовој оцени, најважнији догађај нове епохе, под чијим се утицајем Европа „вратила са дуготрајног одмора у светску историју“, јесте „снажан руски ревизионизам“ (овде).
Он је, пре свега, дошао до изражаја у сукобу у Украјини, који је, према Мерцу, усмерен „против нашег политичког поретка“, пошто је „примена силе од стране Москве главни знак рушења претходног поретка заснованог на правилима“ (овде). Једном речју, суштина руског ревизионизма, који је по признању Мерца само спољна манифестација једног новог поретка ствари у свету, састоји се у ревидирању оног што се у међународној политици назива „међународни поредак заснован на правилима“ (rules-based international order).
Према овој доктрини у међународним односима постоје, поред важећег међународног права, и нека правила која су обавезна за све чланице међународне заједнице, иако су настала вољом тек малог броја држава.
Како примећује Борис Нефедов са московске „Високе школе економије“, увек постоји директна веза између настанка и ширења једне доктрине међународних односа и фактичког стања међународних односа (овде). Следствено томе, овај аутор закључује да се „настанак доктрине ‘међународног поретка заснованог на правилима’ закономерно поклопио са завршетком хладног рата“.
Наиме, „моноцентризам и фактичко непостојање равноправних, не само противника, него ни савезника, навели су САД, како им се чинило, на логичан закључак – да никаква сагласност воља држава више није потребна за регулисање било ког међународног међудржавног односа, пошто они (Американци, прим. аут) могу сада целој међународној заједници да просто диктирају правила понашања у међународним односима“.
Крах поретка
Речју Нефедова, Американци су се осећали способним да могу „једнострано (или у крајњем случају, ради политичке камуфлаже, заједно са најближим савезницима) да укидају или мењају претходна и уводе нова међународноправна правила, укључујући и ius cogens норме“. Уз помоћ доктрине „међународног поретка заснованог на правилима“ САД су желеле да своју вољу наметну светској већини и то противно основном принципу међународног права – да једну државу обавезују само оне међународне норме које је та држава добровољно прихватила или чија обавезност проистиче из чињенице да је реч о нормама које су све државе прихватиле као апсолутно обавезујуће (ius cogens).
Тако се доктрина „међународног поретка заснованог на правилима“ показује запараво као супротност и негација доктрине „међународног поретка заснованог на праву“ (International order based on law). По Џону Дугарду са Универзитета у Лајдену (овде), ова „правила“ „нису ‚правила‘ онако како их разумеју правници“, већ пре један либерални систем вредности којем је припсано својство „меког права“ (soft law).
Разобличавајући флуидну, а рекло би се и постмодерну природу доктрине „међународног поретка заснованог на правилима“, Сергеј Лавров је својевремено закључио: „Обмана западних ‚правила‘ састоји се управо у њиховој непрецизности: тек када неко поступи противно вољи Запада, тог момента почну да без доказа говоре о ‘нарушавању правила’ (не наводећи чињенице) и да саопштавају о свом ‘праву на кажњавање прекршиоца’. То јест, што је мање јасноће то је више простора за произвољност – у интересу обуздавања конкурента бескрупулозним методама“.
Да се у овој новој доктрини међународних односа не ради ни о каквој нормативности, већ о пуком хегемонистичком диктату скривеном иза речи „правило“, признао је својевремено и Малком Чалмерс, заменик директора једног од најутицајнијих британских безбедоносних тинк-тенк института Royal United Services Institute: „За Велику Британију и друге западне државе проблем се не састоји у томе да ли оне подржавају ‘систем заснован на правилима’. Проблем се пре састоји у разјашњавању како системи основани на правилима могу бити искоришћени као помоћ у реализацији националних интереса и вредности, да ли их је у вези с тим потребно развијати или их променити према мери измењених околности“ (овде).
Доктрина „међународног поретка заснованог на правилима“ показује се као негација „међународног поретка заснованог на праву“
Притом, Нефедов указује да је итекако индикативно то што је за означавање нове доктрине међународних односа, која је требало да буде теоријски израз фактички успостављене униполарности, преузет из информатике термин rules-based, којим се описује програмски систем заснован на унапред задатим правилима и параметрима, која оператер потом по правилу не може да мења (овде).
Када су водеће државе светске већине својим конкретним поступцима јасно показале да и државе „оператери“ могу да заобилазе правила и параметре које су поставиле државе „програмери“, у тим моментима се бележе и највећи скокови фреквентности позивања западних званичника на „међународни поредак заснован на правилима“. Први такав скок поклапа са руском интервенцијом у Абхазији и Јужној Осетији у августу 2008. године, а врхунац јавне употребе синтагме „међународни поредак заснован на правилима“ догодио се током 2014. године, у време присаједињења Крима Русији и кинеске изградње вештачких острва у Јужном кинеском мору.
Руска сфера
Нови скок фреквентности позивања западних политичара и дипломата на rules-based international order поклопио се са почетком Специјалне војне операције у Украјини у фебруару 2022. године. А онда је дошло до очигледног пада позивања на „међународни поредак заснован на правилима“, што је заправо само израз свести да је свет неповратно постао мултиполаран и да је стога поменута доктрина остала без своје фактичке потпоре.
По свој прилици због неупотребљивости ове доктрине у новој геополитичкој стварности света, као и стога што се претходних година и деценија „међународни поредак заснован на правилима“ по правилу поистовећивао са либералним идеолошким поретком, Трампова администрација избегава позивање на rules-based international order. То се, међутим, не може рећи и за лидере појединих водећих чланица Европске уније, као и за бриселску бирократију.
О томе јасно сведочи горепоменути уводни говор немачког канцелара на недавно одржаној Минхенској безбедоносној конференцији. Његове оптужбе против руског ревизионизам, а у одбрану „међународног поретка заснованог на правилима“, који је угрожен Специјалном војном операцијом Русије, али и „претензијама Кинеза на глобално лидерство“, само потврђују, по речима Петра Акопова, „одсуство жеље на страни Запада да и другима допусти да учествују у формулисању глобалних правила“. Такав приступ, према Акопову, „главни је узрок рушења западноцентричног светског поретка“ (овде).
Речју Јелене Панине (овде), Запад оптужује Русију за ревизионизам чим она укаже на то да има своје геостратешке интересе у непосредном окружењу, јер Русија према ставу западних глобалиста не може имати било какве легитимне интересе, чак ни на постсовјетском простору, а камоли на некој удаљенијој тачки света. За делегитимизацију руских стратешких интереса ван прокрустовских државних граница РФ од 1992. године, Запад се позива на „правила“ која је сам формулисао само са једним циљем – да остави геополитичке противнике у географским оквирима и политичком, економском и културном статусу који им је наметнут током епохе униполарности.
То што политичке елите на Западу сваки покушај уважавања легитимних интереса Русије ван државних граница РФ тумаче као „капитулацију западних принципа“, по речима Јелене Панине значи да Запад заправо одбацује саму идеју баланса интереса, као једину могућу основу за очување мира у Европи. Ништа тако не гура Европу у велики рат као игнорисање од стране Запада легитимних и истовремено животно важних геостратешких интереса Русије у њеном најближем окружењу.
На таквом игнорисању почивају оптужбе на рачун руског ревизионизма, чија је највећа жртва униполарна доктрина „међународног поретка заснованог на правилима“. Недавно Мерцово минхенско стигматизовање руског ревизионизма јасан је доказ да ће лидери држава ЕУ бити приморани да, макар краткорочно, уваже легитимне геостратешке интересе Русије тек након недвосмисленог ратног пораза кијевског режима.
Српски случај
Не оптужује Запад само Русију за ревизионизам, већ и српски народ. Оптужбе са Запада на рачун српског ревизионизма старије су од оних које са истих адреса долазе против руског ревизионизма. То је и разумљиво, јер је српски народ, прецизније његово право на самоопредељење, било прва у свету жртва униполарне доктрине „међународног поретка заснованог на правилима“. Ту чињеницу Запад покушава да насилно избрише из колективног памћења Срба, проглашавајући за ревизионизам чак и сећање на српске жртве из тог периода (овде, овде, овде).
Западу је цензурисање истине о рату за југословенско наслеђе неопходно како би прикрио кључну истину – да је главни изазивач грађанског рата у бившој Југославији било ватрено крштење антинормативне униполарне доктрине „међународног поретка заснованог на правилима“, у лику десет мишљења тзв. Бадинтерове комисије, тј. Арбитражне комисије Европске заједнице. Он што ће до данас остатити главно обележје ове доктрине – легитимизација дуплих стандарда под њеним окриљем – јасно је дошло до изражаја још у контрадикторним закључцима Бадинтерове комисије.
Српски народ, прецизније његово право на самоопредељење, било је прва у свету жртва доктрине „међународног поретка заснованог на правилима“
Наиме, ова Комисија ЕЗ је најпре закључила да за постојање државе није пресудно међународно признање, већ ефективни суверенитет. Стога се, према мишљењу Комисије, СФРЈ од краја 1991. године налазила у процесу распада (дисолуције) и поред чињенице да је у том тренутку једина имала међународно признање. Критеријум по коме је настанак државе фактичко питање, а ефективна суверена власт кључни атрибут државе, Бадинтерова комисија није, међутим, применила на СР Босну и Херцеговину.
Наиме, у априлу 1992. године Европска заједница је на основу мишљења ове Комисије признала Републику Босну и Херцеговину, мада ентитет под тим именом није у том тренутку вршио суверену власт на скоро три четвртине територије на коју је пледирао. На овако очигледне дупле стандарде, чија је жртва био српски народ, морао је својевремено да реагује и један познати амерички конституционалиста (овде).
То што је Бадинтерова комисија Европске заједнице (претеча ЕУ) својим мишљењима из 1991. и 1992. године утврдила да су административне границе бивших југословенских федералних јединица постале, према начелу uti possidetis, границе нових држава, није касније ни најмање било сметња истој ЕУ, као и скоро целокупном Колективном западу, да признају независност албанске сецесионистичке парадржаве на делу насилно отцепљене државне територије међународно признате Републике Србије.
Постконфликтна или транзициона правда (овде), како се еуфемистички именује наметнута исфабрикован „истина“ о рату за југословенско наслеђе, утврђена „судским“ пресудама Хашког трибунала, подразумева да Срби мора трајно да прихвате као „правду“ неправду која им је у име rules-based international order наметнута током драме разбијања југословенске државе. Све друго се означава за српски ревизионизам.
Постконфликтна „правда“, „историја“ коју је исписао Хашки трибунал и оптужбе Срба за ревизионизам – више него јасно говоре да нас западне елите третирају као пораженог непријатеља, који нема право на сопствено историјско памћење, а нарочито нема право на измену наметнутог географског оквира српске државности, као и измену неоколонијалног политичког, културног, војног и економског статуса који је наслеђен из епохе униполарности.
План за будућност
Прихватање постконфликтне „правде“ би значило да је слика поражене и стога трауматизоване нације, која је прихватила „денацификацију“ као своју судбину, коначно цементирана у српском колективном уму. То је за наше непријатеље, с правом, једина сигурна гаранција да ће трајно из историје изагнати народ који су вековима означавали за „реметилачки фактор“.
Томе се, по речима Слободана Владушића (овде), можемо супротставити ако се угледамо на Св. патријарха Данила III, који је након косовског пораза осмислио крсно-васкрсну идеју Косовског завета. Тако што ћемо, брижљивим обликовањем националне свести, трауме пораза из 90-тих преобразити у почетак новог боја. Данас, како мудро закључује Владушић, рат морамо најпре водити на нивоу колективне свести, да би већ сутра из такве, од траума пораза ослобођене колективне свести, дошла национална победа, која ће бити кадра да у највећој мери ревидира резултате пораза из 90-тих.
С тим у вези je врло поучно запажање које је o првоj рускоj победи над Монголима – Куликовској бици – својевремено изнео најзначајнији руски историчар царске епохе Василиј Кључевски. По њему, на Куликово поље 1380. године изашле су две генерације Руса које су биле рођене и одрасле у периоду мира од 1328. до 1368. године, у коме није било напада непријатеља на северне руске земље, и које сходно томе нису памтиле, као генерације њихових очева и дедова, ужасе моноглских покоља (овде).
Данас, како мудро закључује Владушић, рат морамо најпре водити на нивоу колективне свести
Имају ли право генерације Срба које памте славни отпор, али, чини се, неупоредиво више трауматичне поразе од западне псеудоимперије из 90-тих година, да својим траумама, наслеђеним из епохе униполарности и протумаченим у оквирима цензурисане колективне свести, затварају победничку и ослободилачку перспективу будућих српских генерација?
Јавно истицање колективног права Срба на ревизију неправедног геополитичког наслеђа 90-их година, био би јасан показатељ да смо се ослободили страха и започели дело осмишљавања будућих националних победа. Насупрот томе, садашњи изостанак са српске политичке политичке сцене српског ревизионизма, као озбиљног и промишљеног стартешког политичког програма обнове, ослобођења и уједињења Српства, те листом прихватање од скоро свих српских политичких странака пута евроинтеграција Србије, Српске (БиХ) и Црне Горе, као суштинске негације српских интеграција, најјаснији је доказ „постконфликтне“ анестезираности садашње српске политичке сцене, као израза статуса једне поражене нације.
Пошто би српској и руској држави стратешки политички циљ требало да буде ревизија геополитичких резултата насталих 90-их у условима суспензије „међународног поретка заснованог на праву“ и последичне доминације „међународног поретка заснованог на правилима“, а како се овај последњи углавном поистовећује са либералним идеолошким поретком, српском и руском ревизионизму главну препреку на домаћем терену представља наслеђени поредак ствари у коме либералне идеолошке вредности имају примат у односу на виталне националне интересе.
Следствено томе, људска права, владавина права и сличне либералне вредности не би у политичком животу Србије требало да имају вредност по себи, јер оне ни у ком случају не смеју бити препрека реализацији програма српског ревизионизма, тј. српском националном васкрсењу, и обрнуто, ове вредности могу бити од користи само ако служе стратешком националном циљу.
Посматрано из угла спољне политике, ревизионизам у односу на геополитичко наслеђе униполарне епохе представљао би најчвршћу и најсигурнију основу за сарадњу два народа (и њихових држава) – Срба и Руса – који су највеће жртве униполарног поретка из 90-их. Насилно истискивање руског капитала из енергетског сектора Србије на парадоксалан начин отвара нове могућност за трајну српско-руску политичку сарадњу на много поузданијим основама од економских. Стожер те сарадње морала би бити политика преиспитивања (=ревизије) резултата западне хегемоније остварене под окриљем rules-based international order.
