Иако је историја насилног уклањања највиших слободно изабраних функционера и насилног одузимања елементарних личних и политичких права високим функционерима и службеницима Републике Српске од стране појединих високих представника, као и пракса дерогирања ентитетских уставних надлежности Српске, дуга већ двадесет осам година, најављено доношење првостепене пресуде против актуелног председника Републике Српске Милорада Додика могло би да буде преломни догађај за Републику Српску, Босну и Херцеговину, али и шири балкански регион.
ДУГА ИСТОРИЈА „ОХАЕРИЗАМА“
Имајући у виду да би последица доношења осуђујуће пресуде против Милорада Додика била његова моментална смена са положаја председника Републике Српске (поред казне затвора у распону од 6 месеци до 5 година), а с обзиром на поменуту дугу протиправну праксу прогона српских политичких представника од стране високих представника у БиХ, могло би се поставити питање у чему се би се таква смена по правним и политичким последицама за Републику Српску разликовала рецимо од протиправне смене 1999. године Николе Поплашена са места председника Српске од стране високог представника Карлоса Вестендорпа. Том поређењу посебну тежину даје чињеница да је Поплашен био смењен од стране високог представника, јер није хтео да повери мандат за састав владе Милораду Додику.
Како у најновијем чланку показује познати правник из Републике Српске Милан Благојевић (доступно овде), предугачка је историја „охаеризма“ (од речи Канцеларија високох представника – Office of the High Representative), „као противправног владања високих представника у БиХ“, путем којег Колективни запад већ 30 година колонијално управља једном чланицом Уједињених нација.
А дуга је и историја „кооперативности“ небројених званичника Републике Српске, који су у колонијалним условима прихватали противправне диктате високих представника и давали им својим пристанком неопходну правну форму.
СЛУЧАЈ ДРУГАЧИЈИ ОД ОСТАЛИХ
Једна правна чињеница, као и једна очигледна политичка чињеница, чине да се судски прогон Милорада Додика, разликује од бојних ранијих случајева насилних смена високих функционера Републике Српске од стране високих представника.
Наиме, председнику Републике Српске Милораду Додику и бившем директору Службеног гласника Републике Српске Милошу Лукићу суди се на основу измена и допуна Кривичног законика БиХ које су противправно дело Кристијана Шмита. Додику се ставља на терет да је извршио кривично дело неизвршавања одлука високог представника, зато што је као председник Републике Српске потписао указ о ступању на снагу Закона о непримењивању пресуда Уставног суда БиХ, као и Закона о објављивању закона и других прописа Републике Српске, којим је Република Српска одбила да убудуће објављује одлуке високог представника.
Притом је реч о законима које је донела Народна скупштина Републике Српске и које је председник Републике по Уставу РС морао да потпише. Лукићу се ставља на терет објављивање наведених указа и закона у Службеном гласнику.
КОМЕСАР ОКУПАТОРСКОГ РЕЖИМА
Иако се за законодавну делатност Канцеларије високог представника за БиХ не може наћи упориште у тексту Дејтонског мировног уговора, а одсуство елементарног демократског легитимитет при вршењу законодавне власти од стране високог представника најубедљивији је доказ колонијалног карактера Босне и Херцеговине, ипак су у прошлости високи представници успевали да наметну поједине законе Републици Српској и њене институције су на такву противправну праксу пристајале.
Садашњи случај се разликује од ранијих, зато што је „законодавац“ Кристијан Шмит нелегални „високи представник“, јер није изабран на начин како су бирани сви ранији високи представници за БиХ. На то је јасно и благовремено упозорила амбасада Руске Федерације у Босни и Херцеговини, наводећи да се приликом избора Шмита први пут одустало од постизања консензуса у Управном одбору Савета за спровођење мира и, што је правно гледано најважније, његово именовање није потврдио Савет безбедности УН.
Консензус у Управном одбору Савета за спровођење мира, а потом и одобрење Савета безбедности, били су важни инструменти гаранције, да „би Високи представник могао користити цели арсенал својих овлашћења“ (овде) из Анекса X дејтонског мировног уговора. Без ових овлашћења, високи представник се претвара из легалног надзорника спровођења цивилних аспеката Дејтонског споразума у комесара окупаторског режима.
ОТПОР ПРОТИВПРАВНОМ НАСИЉУ
Овакав став Русије према „високом представнику“ Шмиту, дели и друга стална чланица Савета безбедности УН Кина. Посматрано из угла ове чињенице, именовање Шмита је не само противправно, већ у политичком смислу представља пример политике једностраног диктата коју је Колективни запад примењивао у претходној епохи покушаја успостављања униполарног глобалног поретка.
Управо у вези с тим стоји друга кардинална, притом не правна, већ политичка разлика између садашњег судског прогона председника Републике Српске Милорада Додика и ранијих прогона званичника Републике Српске од стране других високих представника. Ранији прогони и наметања закона од стране високих представника одвијали су се у условима глобалне хегемоније Колективног запада, што је, и поред свих очигледних личних слабости српских политичара у РС, објективно смањивало могућност отпора противправном насиљу „охаеризма“.
ШМИТ – СИМБОЛ НЕУСПЕШНОСТИ ПРЕТХОДНЕ АМЕРИЧКЕ ПОЛИТИКЕ
Данас када присуствујемо очигледном краху глобалистичког пројекта униполаризма, апсолутно би било политички неоправдано и национално штетно да институције Републике Српске и њени грађани једнодушно не пруже отпор политици „охаеризма“ нелегалног „високог представника“, као наслеђу униполарног света. Како је Шмит у одсуству легалитета, своју политичку моћ раније црпио искључиво из подршке бившег америчког амбасадора Марфија, одлазак Марфија и промене у Белој кући додатни су разлог да се Република Српска супростави и политички онемоћалом Баварцу.
Пошто је у 19. и 20.веку безбедност Балкана зависила од безбедности његовог географског средишта – Босне и Херцеговине, а безбедност Европе, па и дела Евроазије, од прилика на Балкану, власти Републике Српске би морале да проблем нелегалног „високог представника“ Кристијана Шмита доведу у везу са ширим питањем успостављања безбедности на европском континенту, након краха западне војне интервенције у Украјини, а у оквиру преговора Русије и САД.
Кристијан Шмит у потпуности оличава политику америчке „дубоке државе“ и њених европских колонијалних структура, од које Трамп и његова администрација праве очигледни отклон. Прецизније, Кристијан Шмит је симбол неуспешности претходне америчке политике, али и њене непотребне агресивности према Руској Федерацији, која је довела свет на ивицу Трећег светског рата, а пре свега се испољавала у ингорисању виталних геополитичких интереса Москве.
НА СТОЛУ РУСКО-АМЕРИЧКИХ ПРЕГОВОРА
Имајући у виду потенцијалне ризике које Европи прете из њеног историјског „бурета барута“, прегласавање представника Русије у Управном одбору Савета за спровођење мира приликом избора Шмита и истовремено свесно заобилажење Савета безбедности, важан су доказ занемаривања виталних интереса Русије, па би стога овај случај морало да се нађе у руско-америчкој преговарачкој агенди.
Ако је за укидање установе високог представника можда рано у првој фази враћања поверења између Русије и САД, онда би именовање новог, легалног високог представника, на начин на који су бирани сви пре Шмита, био би најбољи доказ да је међусобно поверење, скопчано са узајамним признањем геополитичких интереса, повраћено на географској тачки зависи безбедност Европе.
У лобирању да се питање нелегалног „високог представника“ Шмита нађе на столу руско-америчких преговора Републици Српској би морала да помогне Србија. Прилике у њој нажалост говоре да су шансе за тако нешто мале.
Да би спољнополитичка активност на уклањању колонијалног управника Баварца Шмита из БиХ имала успеха, неопходно је да унутар руководства Републике Српске постоји одлучна спремност да се непримењују пресуде Суда БиХ све док „високи представник“ Шмит борави у БиХ, као и јединствена подршка грађана Републике Српске таквој политици.
ОНЕМОГУЋИТИ ДЕЛОВАЊЕ СИПЕ
У лобирању да се питање нелегалног „високог представника“ Шмита нађе на столу руско-америчких преговора Републици Српској би пре свега морала да помогне Србија. Заштита установе председника Републике Српске и лично Милорада Додика од протиправног прогона Суда БиХ на основу протиправног акта наметнутог од нелегалног „високог представника“, јесте обавеза власти Републике Србије. Та обавеза Србије проистиче из чињенице да је она страна-гарант Дејтонског мировног споразума, али из члана 13. Устава Србије који непосредно обавезује све државне органе да штите права Срба у иностранству.
Да би спољнополитичка активност на уклањању колонијалног управника Баварца Шмита из БиХ имала успеха, неопходно је да претходно унутар руководства Републике Српске постоји висок степен сагласности и одлучности да се непримењују правноснажна осуђујућа пресуда Суда БиХ против Милорада Додика и да се у том смислу онемогући деловање Државне агенције за истраге и заштиту (СИПА) на територији Републике Српске.
СУВЕРЕНОСТ ДОКАЗАНА И НА ПОЛИТИЧКОМ ПОЉУ
Следствено томе, да би један појединачни случај добио општи законски оквир, неоходно је да се по угледу на Закон о непримењивању одлука УС БиХ, донесе закон о непримењивању одлука Суда и Тужилаштва БиХ на територи Републике Српске, све док Управни одбор Савета за спровођење мира и Савет безбедности УН не донесу одлуку о именовању новог високог представника.
Јер, су се Суд и Тужилаштво БиХ претворили у инструменте за спровођење самовоље нелегалног „високог представника“ Шмита. Притом је питање правне основаности оваквих аката у једном колонијалном „правном“ поретку, који је одавно изашао из оквира правног поретка установљеног у БиХ Дејтонским споразумом, од мањег значаја, од питања да ли је Република Српска спремна да брани своју сувереност, а сувереност је фактичка, а не правна категорија, и доказује се на пољу политичке моћи.
ПОВРАТАК НА ИСХОДНУ 1995.
Оспоравање нелегалног „високог представника“ Шмита у пакету са Судом и Тужилаштвом БиХ, као пуким инструменатима „охаеризма“, на међународном нивоу, важно је за интернационализацију питања повратка уређења БиХ на изворни Дејтон. Јер, Суд и Тужилашто БиХ установљени су мимо и противно Дејтонском споразуму, с циљем претварања једне конфедерације у федерацију. А све домаће и иностране актере требало би стално подсећати да ће се БиХ распасти уколико се на врати на исходну 1995. годину, тј. на уређење из дејтонског Устава.
Од закључења Дејтонског споразума тече континуиран процес дерогирања уставне позиције Републике Српске. Чини се да није било повољнијих међународних околност да се тај процес заустави и преокрене. Од зрелости и храбрости српских политичара, као и од далековидости народа Републике Српске, зависи да ли ће до тог прелома доћи и да ли ће од одбране њеног највишег званичника пресудну историјску користи извући ипак Република Српска.
(eagleeyeexplore.com, 26.02.2025)
