Хенри Кисинџер је почетком децембра у британском русофобном гласилу „Спектејтор“ упозорио да се приближавамо тренутку у коме је Европа већ била током Првог светског рата, 1916. године. То је моменат када алтернатива мировним преговорима постаје тотални рат, у овом случају можда и непосредни између Запада и Русије, непредвидивих последица за Стари континент, како у погледу људских и материјалних жртава, тако и у погледу одрживости послератног поретка. Кисинџерово залагање за што скорије започињање мировних преговора, и то „на темељу стратешких промена које су већ остварене и њихову интеграцију у нову структуру усмерену према постизању мира кроз преговоре“, посредно потврђује да времешни патријарх америчке спољне политике сматра да је колективни Запад у украјинском ратном сукобу већ остварио извесну геополитичку добит, која може бити сачувана само ако буде у блиској будућности озакоњена мировним споразумом с Русијом.

Док 99-годишњег Кисинџера садашње ратне прилике асоцирају на 1916. и буде жал за никада у англосаксонском свету прежаљеном Аустроугарском царевином, његове мировне понуде, као и сличне понуде које све чешће стижу с различитих западних адреса, покушавају да створе атмосферу налик оној у којој је закључењем Париског мира 1856. године завршен Кримски рат (1853–1856).

Биланс Кримског рата

Када је у питању Кримски рат, не само у иностраној већ и у руској историографији, доминира став да је Русија у њему претрпела пораз. Да би се на овај начин оценио исход једног рата, потребно је да се претходно његови резултати упореде с ратним циљевима непријатељске коалиције с којом је Русија водила рат. У најкраћем, велика ратна коалиција В. Британије, Француске и Краљевине Сардиније, која се 1854. придружила Османској империји у рату против Русије, планирала је да одузме од Русије и припоји Шведској Аландска острва и Финску, Прибалтик припоји Пруској, а Крим и Закавказје – Турској. Уз то, предвиђало се формирање вазалне черкеске кнежевине под турским сизеренством на Кавказу, предаја Аустрији Влашке и Молдавије, које су до тада биле под протекторатом Русије, као и обнова пољског краљевства чије су источне границе требало безмало да допиру до Дњепра.

Према Париском мировном уговору Русија је изгубила крајњи јужни део Бесарабије и само ушће Дунава, вратила је Турској у рату ослобођену древну јерменску престоницу Карс, као и целокупну територију на североистоку данашње Турске око града Ерзерума коју је заузела у рату, изгубила је ранији искључиви протекторат над кнежевинама Србијом, Влашком и Молдавијом, као и контролу над доњим током Дунава, на коме је проглашена слобода пловидбе. И најзад, Црно море је демилитаризовано, а Русија и Турска су изгубиле право да поседују војне флоте и утврђења дуж црноморске обале. Убрзо се показало да је клаузула о демилитаризацији Црног мора пука декларација, па ће Русија врло брзо обновити војну флоту. Минимални територијални губици Русије у Кримском рату поништени су Париским уговором, па су Русији били враћени мањи заузети делови Кримског полуострва, са јужним делом града Севастопоља, као и Керч и утврђење Кинбурн на ушћу Дњепра у Црно море.

Економска блокада

Код оцене исхода Кримског рата треба имати у виду да је у њему европска туркофилска ратна коалиција први пут применила потпуну економску блокаду Русије, пре свега путем војне блокаде свих њених лука, од црноморских, преко балтичких, до Архангељска на Белом мору и Петропавловска на Камчатки. Због чињенице да Аустрија и Пруска нису прогласиле неутралност, Русија је била принуђена да највећи део војске држи на дугачком фронту од Балтика до црноморске обале. Руски историчар О. Ајрапетов закључује да се „у Европи тога доба тешко могла наћи држава која би била у стању да скоро две године издржи такву конфронтацију“ и то „не само без иједног савезника већ ни без крупних иностраних зајмова“.

При томе за три године трајања рата Русија је извојевала неколико великих победа: против турске флоте у бици код Синопе, успешно је одбила покушаје савезничких десанта на Одесу, Николајев, Кронштат, Соловјецки манастир и Петропавловск на Камчатки, а остварила је успешан продор у североисточне области данашње Турске. Руска војска је претрпела пораз у бици на реци Аљми на Криму, али је храбри отпор 37.000 руских војника насупрот 62.000 непријатељских помогао да се добије време за утврђивање положаја у Севастопољу. Руским поразима у овом рату свакако треба додати губитак јужних делова Севастопоља после вишедневне херојске одбране града. Укупни губици заједничке турско-енглеско-француско-сардинске војске процењују се (укључујући и војна лица умрла од болести током рата) на 160.000 људи, док се руски војни губици крећу између 100.000 и 110.000. Имајући у виду све горенаведено, тешко да се може говорити о војном поразу Русије у Кримском рату. Пошто није била војнички поражена у рату, Русија према одредбама Париског уговора није била обавезна ни да надокнади ратну штету противничкој страни која није извојевала ратну победу.

Неочекивани мир

Русија је пристала почетком фебруара 1856. на мир, иако су њени успеси на фронтовима ван Крима, нарочито на Закавкаском фронту, по речима историчара А. В. Јермакова, „у 1855. години изазвали унутрашњу кризу у коалицији“, а „Велика Британија је све теже успевала да одговори своје исцрпљене савезнике од изласка из рата“. Маркс и Енгелс су писали да је пад турског Карса у руске руке 1855. године био „понижавајући догађај за савезнике“.

За изненадни излазак Русије из рата, који је потом понео епитет „кримске катастрофе“, било је одговорно пре свега окружење новог цара Александра II. На руски престо ступио је у фебруару 1855. након изненадне и загонетне смрти његовог оца, владара челичне воље и великих геополитичких амбиција Николаја Павловича. Нова млада генерација руских западњака видела је у личности новог владара шансу за остварење либералних идеала путем тзв. конституционализације „одозго“. Да би се оправдала реформа руског државног и друштвеног уређења према западном моделу, био је неопходан понижавајући пораз Русије у рату против европских држава за који би био оптужен заостали и неефикасни поредак руског самодржавља наслеђен од Николаја I.

По речима А. В. Јермакова, окружење новог цара, за разлику од ветерана из ратова с Наполеоном, било је спремно „не само да без стида прихвати пораз него и да преувелича његове размере“. Уз то Јермаков наводи мемоарска сведочанства главног царског цензора с краја 19. века Ј. М. Теоктистова, који бележи како су „у време Кримског рата људи, који су се изнад других издигли и по свом образовању и по моралним квалитетима, желели не успех Русије већ њен пораз“, јер „ако би император Николај победио коалицију, то би послужило као оправдање за озакоњење на дуги рок омрзнутог система управљања који је постојао; мислећи људи нису могли да се с тим помире“.

Информативни рат

Тачно је да је Русија у Кримском рату претрпела пораз од колективног Запада, али тај пораз није био војнички већ, по речима војног историчара Бориса Галенина, „информативни“. По њему, Кримски рат је био први модерни „информативни рат“. Британци су, пре свих, успешно водили „информативни рат“, између осталог и стога што су врло брзо успели да телеграфски повежу своју црноморску флоту, док руска страна није имала кабл с Кримским полуострвом. Важан елемент рата информацијама била је русофобија у британској и француској штампи, која се, по речима Милорада Екмечића, нарочито „распламсала после 1854“.

Британија се за политички, информативни и на крају војни сукоб с Русијом спремала још од закључења за њу потпуно неприхватљивог Једренског мировног уговора између Турске и Русије 1829. На основу овог уговора, као резултата руске војне победе, Русија је постала једини господар црноморског басена, Закавказја, доњег Дунава, аутономних балканских кнежевина Србије, Влашке и Молдавије. Главни носиоци русофобне политике у Британији били су либерални виговци као гласноговорници британских трговаца и банкара чији су интереси били погођени руским протекционизмом у црноморском басену. У истом периоду водећи британски пропагандиста-русофоб био је Дејвид Уркварт.

Русофобија Маркса и Енгелса

Током Кримског рата важну улогу у русофобској пропаганди у Британији имали су К. Маркс и Ф. Енгелс, који су у штампи редовно анализирали ратна збивања. Далеко пре рата британска пропаганда је формирала и ширила у европском јавном мњењу, али и међу руским западњацима, негативни стереотип о Николају I као „тиранину“, „милитаристи“ и „верском фанатику“. Анализирајући међународне односе у 1853. години, Маркс вели да „на европском континенту фактички постоје само две силе: Русија са својим апсолутизмом и револуција с демократијом“.

Оснивач марксизма је делио становиште британског министра иностраних послова, виговца грофа Џорџа Вилијема Фредерика Вилерса, по коме је у Кримском рату „цивилизација водила битку против варварства“. Критикујући лорда Палмерстона за исувише благонаклони однос према царској Русији, Маркс брани кључне геополитичке интересе британске плутократије у дунавском и црноморском басену следећим увидом: „Захваљујући старању племенитог лорда дошло се до тога да у 1853. г. бродски саобраћај на Дунаву буде забрањен, а да жито труне у Сулинском рукавцу, док у исто време Француској, Енглеској и Јужној Европи прети глад. А Русија је, по речима ’Тајмса’, као додатак другим својим поседима завладала још и гвозденим вратима између Дунава и Понта Евксинског (Црно море). Русија је стекла кључ за Дунав, својеврсни калауз ка житним амбарима, које она може користити увек када политика Западне Европе буде заслужила казну.“

Мировни споразум и револуција

Изгубивши информативни рат пре свега у редовима сопствене интелектуалне елите и бирократије, Русија је у условима изненадне смене на престолу пристала да закључи мир после војнички неизгубљеног рата. Иако су територијални губици предвиђени Париским мировним споразумом били за Русију симболични, овај уговор је Русију учинио другоразредном државом на Балкану и у ширем црноморском басену. Одлуке Берлинског конгреса којима су поништени резултати победоносног руско-турског рата 1877-1878. само су накнадно потврдиле да Русија у наметнутом оквиру европског система равнотеже снага не може да води самосталну политику. У тексту из 1941. године у коме се критички осврће на закључке из Енгелсовог чланка о руском царизму, Ј. В. Стаљин закључује: „Од Кримског рата она (Русија) није више водила самосталну спољну политику већ је само тапкала за политиком западних држава, жртвујући у њихову корист своје националне интересе и служећи као њихов помоћни ресурс.“

Завршетак Кримског рата је најтеже последице произвео у унутрашњем политичком и друштвеном животу. „Не постигавши своје циљеве у отвореном оружаном конфликту европска коалиција је успела да озбиљно подрије основе животне снаге Русије“, вели историчар Јермаков, и додаје: „Земља је нагло почела да губи оне унутрашње сталешко-корпоративне механизме, који су до тада обезбеђивали релативну унутрашњу стабилност.“ Након изласка из Кримског рата војска је изгубила централну улогу коју је до тада имала у руској држави. Реформе које је спровео Александар II, а које је технички већ припремио Николај Павлович, нису успеле да спрече бујицу нихилиста и „нових људи“, чија је појава шездесетих и седамдесетих година 19. века злослутно најавила револуционарну 1917. Једном речју, Фебруарска и Октобарска револуција дошле су, између осталог, и као закономеран плод спољнополитичке позиције у којој се Русија нашла након закључења превременог и непотребног мировног споразума с колективним Западом којим је завршен Кримски рат.

Нити данашњи Запад, који дели Марксове геополитичке страхове и понавља изанђале Енгелсове русофобске флоскуле, може имати у руском друштву ону популарност коју је поседовао средином 19. века, нити је данашњу Русију после небројних искустава с вероломством политичког Запада више могуће преварити лукавством мировних понуда. Судећи по недавној изјави Владимира Путина, за шефа руске државе тешко да могу постојати заблуде када су у питању крајњи циљеви Запада: „Политика наших геополитичких опонената усмерена је на цепање историјске Русије. А наш циљ је другачији – уједињење руског народа.“

Извор Печат

Насловна фотографија: Franz Roubaud