ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: Постохридске правне дилеме

Мишљење државних органа Републике Србије о правној природи Споразума о нормализацији односа и Анекса о његовој имплементацији ирелевантно је и као такво не обавезује тзв. Републику Косово и ЕУ. По речима професора међународног јавног права и дугогодишњег судије Међународног суда правде М. Креће, „једнострано тумачење од стране унутрашњих органа (државе која је једна уговорна стране, прим. З. Ч.) нема обавезну снагу са становишта међународног права”. У случају спора да ли је Споразум о нормализацији односа између Србије и тзв. Косова међународни уговор или није, одлучивао би Међународни суд правде (чл. 66. Бечке конвенције). Притом би МСП тумачио правну природу Споразума и Анекса пре свега на основу њиховог текста. МСП би текст бриселског Споразума и охридског Анекса тумачио у „складу са уобичајеним значењима које треба дати изразима у уговору у њиховом контексту и у светлоти његовог предмета и циља” (чл. 31. Бечке конвенције о уговорном праву). Истовремено, Суд је дужан да тумачи уговор у доброј вери, полазећи од принципа да „сваки споразум обавезује“ (pacta sunt servanda). За утврђивање праве намере уговорних страна Суд би узео у обзир и све друге поднеске који су у вези са спорним уговором, као и припремне радње који су у вези са спорним уговором.

„Нормализација односа”

Полазећи од уобичајеног значења речи, како то налаже Бечка конвенција, Међународни суд правде би морао да закључи да је Србија у бриселском Споразуму и охридском Анексу другу уговорну страну третирала као државу, јер управо на такав третман више него јасно упућују изрази употребљени у члану 2. Споразума од 27. фебруара: Обе стране ће се руководити циљевима и принципима постављеним у Повељи УН, посебно оним о сувереној равноправности држава, поштовању њихове независности, самосталности и територијалног интегритета, праву на самоопредељење”. На исту намеру Србије да другу уговорну страну третира као државу указује уобичајено значење израза из члана 1. Споразума од 27. фебруара: „Стране ће међусобом развијати нормалне, добросуседске односе на основу једнаких права”. У случају спора о правној природи Споразума и Анекса, Међународни суд правде би на основу члана 3. Споразума свакако закључио да Србија експлицитно признаје тзв. Републици Косово међународноправни субјективитет, који обухвата и право на закључење међународних уговора (ius contrahendi), као један од три атрибута спољне државне суверености, односно независности: „Стране полазе од претпоставке да ниједна од њих не може представљати другу у међународној сфери или деловати у њено име. Србија се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији”.

За утврђивање да ли је Споразум од 27. фебруара и његов Анекс међународни уговор закључен између две државе од нарочите важности је природа предмета уговора. Споразум о нормализцији односа између Србије и тзв. Републике Косово и његов Анекс регулишу јавна права и обавезе који су својствени међународним, и то мировним уговорима, на шта упућује и назив Споразума од 27. фебруара, као и званичан назив целокупног преговарачког процеса – нормализација односа. Следствено, односи регулисани овим Споразумом не спадају у уставну материју, већ у материју коју државе, као носиоци суверених права, регулишу међународним уговорима, а на основу начела суверене једнакости држава.

Вучићев изговор да није потписао Споразум од 27. фебруара и Анекс о његовој примени како би избегао да са тзв. Републиком Косово закључи један међународни уговор је из угла међународног права потпуно ирелевантан и не утиче на правну природу овог Споразума. А што се унутрашњег права Републике Србије тиче, Вучић се не може позивати на непотписивање Споразума и Анекса да би избегао кривичну одговорност, јер, по речима професора кривичног права Игора Вуковића, већ „вођење преговора чији би садржај подразумевао одвајање дела територије Србије има својство кажњиве припремне радње кривичног дела угрожавања територијалне целине из чл. 307. КЗ РС” (овде).

Пристанак на уговор

Вучић је на конференцији за штампу 19. марта у Београду своје непотписивање бриселског Споразума и охридског Анекса правдао и тиме што „у формалноправном смислу тешко ћете показати да споразум постоји без потписа, без јасно изражене сагласности обеју воља”.

Међутим, потписивање уговора, па чак и писмена форма, нису у међународном праву услов поноважности уговора. Према опште обавезујућем правилу да „сваки споразум обавезује”, у међународном праву су чак и усмени уговори пуноважни (чл. 3. Бечке конвенције), а потписивање  уговора сачињеног у писменој форми није једини начин изражавања пристанка државе да буде обавезана уговором, јер се то може учинити и на било који други начин око кога се уговорне стране споразумеју. Почетак испуњавања уговорних обавеза свакако представља доказ да је дат пристанак на уговор.

С тим у вези, сам Вучић је на конференцији за новинара у Београду, 19. марта, указао на чл. 7. Бечке конвенције, према коме су усмене изјаве шефа државе, председника Владе и министра иностраних послова обавезујуће за државу коју представљају и без посебних пуномоћја. А Вучић и Курти су више пута након Охрида изјавили да ће испунити све обавезе из охридског Анекса о примени Споразума од 27. фебруара. Вучић је то најјасније учинио на конференцији за штампу коју је одржао 21. марта у Београду са италијанским министром иностраних послова Антонијом Тајанијем, рекавши да је за „Србију правно-обавезујуће када стави потпис или печат на нешто или се са тим усмено сагласи” (овде). Да су преговарачке стране дале пристанак на Споразум о нормализацији односа између Републике Србије и тзв. Републике Косово и његов Анекс о имплементацији и да је он самим тим постао обавезујући, потврдили су после Охрида и посредници чији кредибилитет Вучић до сада ниједном јавно није довео у питање: Борељ, Лајчак и Ескобар (овде, овде, овде).

„Црвене линије“ и Устав

Некоме ће се учинити да је Вучић контрадикторан када 19. марта каже – знам да су моје изјаве обавезујуће за државу, па зато пажљиво и дисциплиновано водим рачуна о свакој речи коју изговарам, да би потом, 21. марта, изјавио како Србија сматра правно-обавезујућим и споразуме на које је дала усмену сагласност. Испада да се Вучић, с једне стране, заклиње како води рачуна о правним последицама својих изјава, а с друге стране потврђује пуноважност усменог пристанка на очигледно протиуставни Споразум о нормализацији односа од 27. фебруара и Анекс о његовој примени, који признају тзв. Косову кључне атрибуте државности.

Када се навдене изјаве анализирају са Вучићевог, а не са становишта Устава Републике Србије, оне престају да буду контрадикторне. Наиме, Вучић је границу правне и политичке прихватљивости једног споразума, а самим тим и границу сопствене вербалне самодисциплине подигао далеко изнад норми Устава Србије. Тако на конференцији за новинаре, 19. марта, Вучић каже: „После сваког самита, сусрета, на сваком месту недвосмислено говорим о црвеним линијама РС, које се пре свега тичу супротстављања признању Косова као независне државе и пријему Косова у УН” (овде). Све што је испод ових Вучићевих „црвених линија”, које подржава и самопроглашени лидер прозападне опозиције Драган Ђилас (овде), за председника Републике Србије је прихватљиво, макар било и противуставно, па се стога може наћи у Споразуму и Анексу на које је у име Србије дао усмени пристанак.

Вучић-Ђиласове „црвене линије” не само да нису у корелацији са Уставом Републике Србије, већ у погледу чланства тзв. Косова у УН нису у корелацији ни са Повељом УН. Наиме, код пријема нове државе у УН кључеве у својим рукама држи пет сталних чланица Савета безбедности, јер без њихове сагласности Генерална скупштина УН не може одлучивати двотрећинском већином о чланству у УН (чл. 4.2. Повеље, овде).

Србија, дакле, када је у питању чланство тзв. Републике Косово у УН не може да утиче на процедурални услов предвиђен Повељом УН. Међутим, Вучић је, заједно са коалиционим партнерима, претходних десет година нештедемице помогао албанским сепаратистима да испуне други материјални услов који се Повељем тражи од новог члана УН. Према чл. 4. 1. Повеље подносилац молбе може бити само држава, што, према речима М. Креће, „у смислу општег међународног права подразумева да се ради о сувереној и независној држави”. С тим у вези, Дачић и Вучић су закључујући Бриселски споразум самоукинули сувереност Републике Србије на КиМ, оличену, пре свега, у органима принуде – судови и полиција, чиме су омогућили тзв. Републици Косово да стекне ефективни суверенитет на целокупној територији КиМ, који је неопходан да би се једна творевина сматрала државом. Ако је, речју Ханса Келзена, „ефикасност услов, а не разлог важења норме”, процес нормализације односа Србије и тзв. Косова имао је до сада само један циљ – да правни поредак Србије на КиМ учини неефикасним, а тзв. Косова ефикасним. Тиме је тзв. Косово више него било чим другим приближено чланству у УН.

У новом Споразуму о нормализацији односа, Република Србија експлицитно признаје тзв. Републици Косово све атрибуте који је чине државом, па стога Споразум таквог садржаја може приштинским властима послужити као крунски доказ да тзв. Република Косово испуњава неопходни материјални услов за чланство у УН – да је реч о држави. Притом признање кључних атрибута државности тзв. Републике Косово од стране Републике Србије имаће посебну тежину код пријема тзв. Косова у међународне организације, укључујући УН, јер према општеприхваћеном ставу међународноправне доктрине „признање дато од државе чији су интереси тангирани, а могу бити и повређени оснивањем нове државе, има већи значај од признања држава које су незаинтересоване у истој ствари” (овде).

И ту долазимо до друге Вучић-Ђиласове „црвене линије”, експлицитног признања тзв. Републике Косово од стране Републике Србије, у форми једностране свечане изјаве. Такво признање не представља у овом тренутку приоритет за колективни Запад, као тутора тзв. Републике Косово. Амерички државни секретар Ентони Блинкен је 23. марта потврдио (овде) оно на шта је потписник ових редова упозорио у интервјуу од 7. фебруара (овде), да прихватања од стране Републике Србије новог Споразума о нормализацији односа са тзв. Косовом треба да служи пре свега томе, да пет чланица ЕУ и четири чланице НАТО које до сада нису признале тзв. Косово промене свој став. То би омогућило тзв. Косову да добије статус кандидата за чланство у ЕУ и да постане члан НАТО пакта, а да притом ове државе не угрозе сопствене националне интересе због проблема које имају са сецесијом на својој територији. Споразум од 27. фебруара којим Србија признаје тзв. Републици Косово територијални интегритет, сувереност и међународни субјективитет, биће тумачен од стране ових, али и других држава, као званично одрицање (derelictio) Републике Србије од Косова и Метохије.

Питање имплементације

Из члана 27. Бечке конвенције јасно проистиче да један међународни уговор, било да је закључен у усменој или писменој форми и прихваћен онако како су се уговорне стране усагласиле, из угла међународног права остаје на снази и када је очигледно супротан материјалноправним уставним нормама једне од уговорница (овде).

Остаје да се одговори на питање да ли Вучићевим пристанком 18. марта на бриселски Споразум и охридски Анекс, ова два, речју угледног српског конституционалисте Слободана Орловића, „непобитно садржински неуставна акта” (овде), производе дејство у правном поретку Републике Србије?

Да би један међународни уговор постао саставни део правног поретка Републике Србије он мора да прође поступак ратификације у Народној скупштини или, када је у питању уговор за који Влада одлучи да не подлеже ратификацији, да буде само објављен у Службеном гласнику Републике Србије. У оба случаја Уставни суд има право да оцењује усклађеност међународног уговора са Уставом Србије, је он има супрематију у односу на ратификоване међународне уговоре и све друге опште правне акте (чл. 16. Устава).

Овде се, међутим, ваља присетити Бриселског споразума коме је Дачић-Вучићева Влада дала правну форму прихватајући га, на шта је тада скренуо пажњу конституционалиста Владан Петров, Закључком Владе од 22. априла 2013. године, као општим правним актом. Могуће је да се понови такав начин укључивања у домаћи правни поредак, речју Орловића, „ноторно” противуставног Споразума од 27. фебруара и његовог Анекса о имплемернтацији. Била би то идеална прилика за В. Петрова, који се данас, за разлику од 2013. године, налази на месту потпредседник Уставног суда Србије, да потврди стручну објективности и доследност.

Текст охридског Анекса о имплементацији Споразума од 27. фебруара јасно показује да ће ови противуставни акти бити укључени у правни поредак Србије кроз механизам процеса придруживања Србије Европској унији. То бриселском Споразуму и охридском Анексу даје карактер тространог међународног уговора. Наиме у тачки 3. охридског Анекса прописује се: „Стране примају к знању да ће Споразум и Анекс за имплементацију постати саставни делови одговарајућих процеса придруживања Косова и Србије ЕУ. Стране напомињу да ће ЕУ посредник одмах након усвајања Споразума и овог Анекса започети процес измена мерила за Поглавље 35 за Србију због обавеза које произилазе из Споразума и овог Анекса. Агенда косовске Специјалне групе за нормализацију ће подједнако одражавати нове обавезе које има Косово, а које произилазе из Споразума и овог Анекса” (овде). Да су се Србија, тзв. Косово и ЕУ у Охриду договорили око начина имплементације клаузула Споразума од 27. фебруара у правне поретке Србије и тзв. Косова, потврдио је, како је наведено на почетку овог текста, и сам Вучић у обраћању новинарима у Охриду 18. марта.

Сходно томе, ових дана ће прво Савет ЕУ својом одлуком инкорпорирати бриселски Споразум и охридски Анекс у измењену Заједничку позицију ЕУ за Поглавље 35 приступних преговора са Србијом (овде), које се, иначе, односи на нормализацију односа Србије са тзв. Косовом. А правну обавезу нормализације односа која треба да резултира закључењем свеобухватног правнообавезујућег споразума између Србије и тзв. Косова, Србија је већ преузела, како је на то указао професор Слободан Самарџић (овде), још 21. јануара 2014. године, усвајајући Закључком Владе, као општим правним актом, Преговарачки оквир ЕУ за приступање Србије ЕУ. У тачки 23. овог документа прописује се: „Овај процес ће обезбедити да обе стране (Србија и тзв. Република Косова´, прим. аут) могу да наставе својим европским путем, избегавајући да једна другу блокирају у овим напорима, и треба постепено, до краја приступних преговора са Србијом, да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума у намери да ће обе стране бити у стању да у потпуности остварују своја права и испуњавају своје обавезе“ (овде). Након што бриселски Споразум и Анекс буду од стране Савета ЕУ инкорпорирани у измењену Заједничку позицију ЕУ, ангажованост Србије у процесу нормализације односа са тзв. Републиком Косово у оквиру Преговарачког поглавља 35 мериће се искључиво имплементацијом појединих клаузула Споразума од 27. фебруара, како је то потврдио и Мирослав Лајчак (овде).

Шта нас чека?

У Извештају Европске комисије о напретку тзв. Републике Косова´ у евроинтеграцијама за 2022. годину указује се да је потребна „хитна посвећеност“ у постизању „свеобухватног, правно-обавезујућег споразума за нормализацију односа са Србијом“ (овде). После Вучићевог пристанка на бриселски Споразум и охридски Анекс, М. Лајчак истиче како ће ЕУ и САД инсистирати да се процес нормализације односа оконча до краја године. То подразумева закључење свеобухватног правно обавезујућег споразума, како је то прописано у члану 6. Споразума од 27. фебруара, на који су Србија и тзв. Косово дали пристанак у Охриду 18. марта (овде).

Обавезе које је Вучић преузео пристанком на бриселски Споразум и охридски Анекс не односе се, међутим, само на Косово и Метохију, већ према члану 5. Споразума од 27. фебруара тичу се и усаглашавања спољне и одбрамбене политике Републике Србије са спољном и одбрамбеном политиком ЕУ. Јер чланом 5. Споразума од 27. фебруара предвиђено је да ће обе стране поштовати вредности навдене у чл. 21. Оснивачког уговора ЕУ, а он регулише заједничку спољну и безбедоносну политику ЕУ (овде). То показује да пристанак који Вучић дао на бриселски Споразум и охридски Анекс не само да трајно удаљавају Србију од Косова и Метохије, већ и од Руске Федерације,  а доводе је све ближе кобном загрљају са НАТО убицом. Следствено, Вучић је пристанком на Споразум од 27. фебруара пружио Западу додатан (поред Споразума о стабилизацији и придруживању) правни аргумент да захтева од Србије усаглашавање спољне политике, односно увођење санкција Руској Федерацији.

Први и нужни корак у процесу анулирања штетних правних и политичких последица противуставног Споразума од 27. фебруара и његовог Анекса је разрешења председника Републике због повреде Устава (чл. 118. Устава), пре свега помоћу масовних мирних протеста грађана као носилаца суверене власти. Разрешењем Александра Вучића због поврде Устава, Западу би се послала јасна порука да је политици егзистенцијалне колаборације у Србији одзвонило. Уз то, најмање 25 народних посланика патриотских опозиционих странака морало би што пре да на основу чл. 168. став 1. поднесе Уставном суду предлог за оцену уставности члана 135. став 1. Споразума о стабилизацији и придруживању, који не третира Косово и Метохију као саставни део Републике Србије, а који до сада никада није био предмет оцене Уставног суда. Крајње је време да се нападне тај противуставни „надустав” Србије и да се истовремено покрене медијска кампања фокусирана на Споразум о стабилизацији и придруживању као основни извор колонијалног статуса Србије.

 

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија:

 

Извор Нови Стандард