Зоран Чворовић: Одговор Србије на пријем тзв. Косова у Савет Европе

Када је слика и прилика грчке компрадорске „елите” – Дора Бакојани (девојачко Мицотакис) – испред Политичког комитета Парламентарне скупштине Савета Европе (СЕ) препоручила да тзв. Република Косово буде примљена у Савет Европе,  Александар Вучић је тада нaјавио могућност изласка Србије из ове међународне организације, уколико у њу буде примљено тзв. Косово . Ову Вучићеву изјаву одмах је прокоментарисала известилац Европског парламента за тзв. Косово, Виола фон Крамон, рекавши: „Србија, наравно, неће отићи. Та изјава не треба никог да импресионира. Чланице Савета Европе ће саме одлучити кога ће прихватити.”

Убрзо се показало да је, нажалост, Виола фон Крамон била у праву када је закључила да Вучић само „блефира” када прети изласком Србије из Савета Европе, јер након прве реакције такву могућност ни он, нити било ко други из врха власти у Београду није више ниједном поменуо. Није се, међутим, све завршило само на блефу председника Србије. По ко зна који пут се догодило да Вучић само неколико дана након прве оштре, и на први поглед суверенистичке, реакције ретерира за 180 степени. Притом, овај медијски блеф је својеврсни вентил кроз који се испушта и истовремено строго каналише и амортизује афективна реакција нације повређене још једним хибрисом Колективног запада.

Александар Вучић је, наиме, на ванредној седници Владе од 4. априла најпре констатовао, да су нам „минималне шансе” да спречимо пријем тзв. Косова у Савет Европе, али да Србија „не треба да дигне руке” и да би, пре свега, требало да „промени приступ”. Иако према Уставу политику уопште – па и спољну – утврђује и води Влада Србије (чл. 123), председник Републике је пред камерама члановима Владе издиктирао садржај новог приступа, који би новоформирани стручни тим Владе Србије требало да примени у дипломатској борби против пријема тзв. Косова у Савет Европе. А у тој борби – сходно Вучићевој инструкцији – не треба се позивати на аргумент да тзв. Република Косово није држава, те да јој из тог разлога није место у Савету Европе, већ на чињеници да приштинске власти врше „противправну експропријацију” земљишта на северу Косова и Метохије, те да нису извршиле обавезу конституисања Заједнице српских општина .

Председник Србије је такву промену аргументације објаснио разлогом који се већ на први поглед чини прагматичним и који је притом лако разумљив просечном српском бирачу – што свакако није неважно за политику којој је демагогија главни метод деловања.  Речју Вучића, „ако говорите само аргумент – они нису држава, они ће Вам рећи да за нас 27 из Европске уније јесу држава” . Зато би државе чланице Савета Европе требало убедити да, сходно стандардима Савета Европе, тзв. Косову – због протиправне експропријације земљишта на северу Косова и Метохије и због неформирања Заједнице српских општина (ЗСО) – још увек није место у овој међународној организацији.

Прагматизам или обавезе?

У овом случају се, међутим, не ради ни о каквом о политичком прагматизму и дипломатској мудрости председника Србије – у шта он покушава да убеди домаћу јавност – већ о међународноправној обавези коју је он, у име Републике Србије, противуставно преузео 27. фебруара прошле године у Бриселу , а потом и потврдио 18. марта исте године у Охриду. Наиме, према члану четири става један Споразума о путу нормализације односа између Србије и тзв. Косова, од  27. фебруара 2023. године, ниједна од уговорних страна „не може представљати другу у међународној сфери или деловати у њено име”. У ставу два истог члана изричито је прописано, да се „Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији”. Да је овим уговорним клаузулама председник Србије признао тзв. Републици Косово међународноправни субјективитет – који укључује и право на чланство у међународним организацијама – морало је већ тог тренутка бити јасно макар сваком правнику .

Ту чињеницу је након недавног разговора са Емануелом Макроном признао и сам Вучић, мада је изнова у својој логоманији покушао да је релативизује указивањем на нека само њему позната ограничења међународног субјективитета тзв. Косова. Према његовим речима, „Француска је, не заборавите, и пре неколико дана подсетила на обавезу формирања Заједнице српских општина да би се уопште разговарало о чланству у неким међународним организацијама, а он зна добро (Макрон, прим. аутора), и на веома фер начин је то синоћ поновио, да сам му од почетка рекао да не долази никако у обзир разговор о Уједињеним нацијама и агенцијама УН”. Из овог се недвосмислено може закључити, да је и Александру Вучићу јасно да је питање уласка тзв. Косова у међународне организације већ договорена ствар. С том разликом што он такво чланство условљава претходним формирањем Заједнице српских општина у независној „држави” Косово, као што из круга међународних организација у које тзв. Косово може да уђе искључује УН.

Услови и изузеци које помиње Александар Вучић код чланства тзв. Косова у међународним организацијама немају, међутим, упориште у споразумима које је он закључио са тзв. Косовом у оквиру бриселског преговарачког процеса. Чланство тзв. Косова у међународним организацијама – па ни у Савету Европе – Србија не може условљавати формирањем Заједнице српских општина (ЗСО) – како то налаже Вучићев „промењени приступ” у дипломатској борби – јер је он сам прихватио охридски Анекс о имплементацији Споразума о нормализацији односа, у којем јасно стоји да су „Косово и Србија сагласни да ће сви чланови бити примењени независно један од другог” и да су „Косово и Србија сагласни да не блокирају примену било ког члана” .

Слично стоји ствар и са „црвеном линијом” о изузимању УН из списка међународних организација у које тзв. Косово може да ступи уз сагласност Србије. Наиме, ни у једном од споразума (=уговора) на које је Александар Вучић пристао у бриселском преговарачком процесу нормализације односа са тзв. Косовом не налази се међународноправно ваљана „резерва” Србије о изузимању УН из круга међународних организација чији члан може постати тзв. Косово.

Одбацивање крунског доказа

Збир Вучићевог „промењеног приступа” у дипломатској борби за спречавање уласка тзв. Косова у Савет Европе изгледа овако: иако чланице Савета Европе могу бити само државе (чл. четири Статута Савета Европе), Александар Вучић је Влади Србије наложио да одустане од крунског доказа против чланства тзв. Косово у Савет Европе – да тзв. Косово није држава. Уместо тога, Влада Србије ће наредних дана у дипломатској комуникацији истицати аргумент неизвршене обавезе конститусања ЗСО као главног разлога због којег тзв. Косово не може још увек бити члан Савета Европе, иако према прошлогодишњем охридском Анексу Србија нема права на такво условњавање.

Очигледно је да иза Вучићеве нове „дипломатске тактике” – у којој се крунски доказ мења доказима који су са становишта државног суверенитета и територијалног интегритета Србије на Косову и Метохији ирелевантни – а које, притом, Србија и не може истицати у бриселском преговарачком процесу, не стоји никаква дипломатска и државничка мудрост. Оно што није тако очигледно јесте да иза „промењеног приступа” који је Александар Вучић наложио Влади у предвечерје пријема тзв. Косова у Савет Европе стоји, заправо, једна обавеза коју је председник Србије преузео Споразумом о нормализацији односа од 27. фебруара 2023. године. Наиме, према члановима један и два овог Споразума, Србија се изричито обавезала да тзв. Републику Косово третира као државу, па да сходно томе са њом уређује односе на основу Повеље УН и на основу принципа „суверене једнакости држава”, „поштовања њихове независности, аутономије и територијалног интегритета”.

Третирајући у клаузулама Споразума о нормализацији односа од 27. фебруара 2023. тзв. Косово као државу, званична Србија је послала јасну поруку другим државама да се званично одриче (derelictio) својих правно итекако основаних претензија према територији Косова и Метохије, односно права да ову територију реинтегрише у уставноправни поредак Републике Србије, у оквирима који су предвиђени Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Неких двадесетак дана пре закључења прошлогодишњег Споразума о нормализацији односа са тзв. Косовом потписник овог текста скренуо је пажњу на то, да је колективном Западу у том тренутку био преко потребан споразум којим би Србија признала тзв. Косову све атрибуте државне суверености. Такво признање би потом послужило Бриселу и Вашингтону да убеде оне чланице ЕУ и НАТО које до сада нису признале тзв. Косово да ревидирају свој став и да за почетак омогуће чланство тзв. Косова у појединим, из угла геополитичких интереса Колективног запада, важним међународним организацијама.

С тим у вези, када је Александар Вучић 4. априла на ванредној седници Владе упозорио да је за „двадест седам држава Европске уније тзв. ‘Косово’ држава” и да ће оне сходно томе подржати чланство тзв. Косова у Савету Европе, он тада није направио лапсус, нити је пет држава ЕУ преко ноћи и по сопственом нахођењу променило став о правном карактеру албанске сецесије на Косову и Метохији. Он је, заправо, само казао оно чега је дубоко свестан: да је прошлогодишњим Споразумом о нормализацији односа и његовим Анексом о инплементацији Србија признала тзв. Косову све кључне атрибуте државне суверености, па и право на међународноправни субјективитет.

Истовремено му је јасно, да пет држава чланица ЕУ које до сада нису признале тзв. Косово, у таквом уговорном признању Србије виде, заправо, накнадну конвалидацију једностране и противправне косовске независности. Закључујући, под менторством ЕУ, читав низ споразума о нормализацији односа, Србија је под Вучићевим руководством дала пресудан допринос да самопроглашена косовска независност пређе из сфере противправне сецесије у сферу легалне конзумације права нације на самоопредељење. Управо то је и најважније за државе суочене са сепаратизмом на својој територији када оцењују да ли ће подржати пријем тзв. Косова у неку од међународних организација. Тако Шпанија, примера ради, неће дати признање политичком ентитету који је производ насилне сецесије, али нема разлога да такво признање ускрати ентитету коме је кључне државне атрибуте накнадно признала матична држава, чије виталне интересе таква сецесија далеко више тангира него далеку Шпанију.

Има ли Србија избора?

Све што се до сада чуло од председника републике – ако изузмемо прву реакцију на извештај компрадорке Бакојани – говори у прилог томе да Србија у поступку пријема тзв. Косова у Савет Европе неће истаћи ниједан валидан аргумент у прилог одбране суверених права државе Србије на територији Косова и Метохије. Тиме ће спољнополитичка реакција Србије остати у оквирима заједничке спољнополитичке позиције ЕУ према тзв. Косову – а у њој тзв. Косово фигурира као држава (да није тако не би ЕУ са тзв. Косовом закључила ССП). Уосталом Вучић се чланом пет Споразума о нормализацији односа од 27. фебруара прошле године у име Србије и обавезао да следи спољну и безбедоносну политику ЕУ. Када уместо аргумента државног суверенитета и територијалног интегритета – загарантованог Резолуцијом 1244 УН – Србија истиче захтева за формирање ЗСО као услов за пријем тзв. Косова у Савет Европе, она још једном, заправо, додатно афирмише независност тзв. Косова, јер је Заједница српских општина (ЗСО) само један инстут правног поретка независног „Косова”.

Притом, Александру Вучићу је Заједница српских општина (ЗСО) преко потребна да би под пропагандним утиском овог „добитка” могао удобније са Колективним западом да договара главну политичку размену – коначно одрицње од Косова и Метохије, у форми свеобухватног правнообавезујућег споразума (који долази на ред након исцрпљивања листе задатака из Охридског анекса) у замену за гаранцију даљег останка на власти. Александру Вучићу је јасно да су шансе да добије „смоквин лист” ЗСО много веће код пријема тзв. Косова у Савет Европе, него у случају каснијег врло могућег пријема тзв. Косова у Парламентарну скупштину НАТО пакта  или чак у саму НАТО алијансу. Зато што би пријем тзв. Косова у Савет Европе имао својство преседана из угла оних чланица ЕУ и НАТО које су до сада избегавале да тзв. Косову признају међународноправни субјективитет који имају државе, тада и цена таквог пријема скаче из угла наведене политичке трампе са елементом иностраности.

Да ли, и поред свега наведеног, Србија заиста мора да се помири са даљом легализацијом сепаратистичке марионетске творевине тзв. Републике Косово? Да ли Србија и након могућег пријема тзв. Косова у Савет Европе на мајском заседању Комитета министара ове организације (потребна је двотрећинска већина – члан 20, став шест, тачка Ц) мора да остане заједно са отцепљеним делом своје територије члан ове међудржавне организације, као што то ових дана јавност Србије убеђују представници прозападних „невладиних” организација Владимир Међак (Европски покрет) и Наим Лео Бешири (Институт за европске послове) упоредо са представницима прозападне опозиције Борком Стефановићем и Дијаном Вукомановић? Да ли власти Србије имају било какву могућност избора с обзиром на горепоменуте међународноправне обавезе из бројних споразума о „нормализацији односа” које су, уз посредовање ЕУ, закључили са тзв. Косовом од 2010. године?

Други пут – који није безалтернативна странпутица на коју нас непрестано наводе агенти иностраног утицаја – и ка коме, као на солило, стреме зомбиране масе нашег света, мора постојати, првенствено јер је интерес опстанка државе „старији” од било каквих међународних обавеза, сходно римској максими: спас народа је врховни закон. Када су у питању обавезе које је преузела од 2010. године у процесу нормализације односа са тзв. Косовом, под покровитељством ЕУ, Србија их се може ослободити једноставним напуштањем тог процеса. Притом, тим поводом може навести два кључна разлога:

1. да је Европска унија, као посредник, очигледно изашла из правног оквира Резолуције 1244 , који гарантује државни суверенитет и територијалну целовитост Србије на Косову и Метохији и
2. да се Европска унија показала као пристрасни посредник, који према Србији примењује методе принуде и уцене.

Битно је нагласити да је напуштање процеса нормализације односа са тзв. Косовом, под покровитељством ЕУ – а који повлачи анулирање свих споразума до сада постигнутих у том процесу – олакшано чињеницом да се овај преговарачки процес не темељи ни на једном међународноправно обавезујућем акту. Наиме, преговори између Србије и приштинских сепаратистичких власти прешли су под окриље ЕУ на основу Резолуције 64/298 Генералне скупштине УН од 13. октобра 2010. године. Ова Резолуција је донета на предлог Републике Србије – а уз подршку Европске уније – и то након што је Србија пристала да се из текста Резолуције уклоне квалификације као што су сецесија, једнострано проглашена независност и сл. .

Ова врло кратка Резолуција садржи, поред преамбуле, само два става. У Резолуцији се, с једне стране, прима са уважавањем саветодавно мишљење Међународног суда правде о међународноправном карактеру одлуке о проглашењу косовске независности, док се, с друге стране, „поздравља спремност Европске уније да олакша процес дијалога између страна (Србије и тзв. Косова, прим. аутора)”. На основу последњег става установљена је посредничка улога ЕУ и покренут је бриселски процес нормализације односа између Републике Србије и тзв. Републике Косово. Резолуција 64/298 Генералне скупштине УН није правнообазујући акт, зато што је мандат цивилног и војног присуства УН на Косову и Метохији успостављен на основу главе VII Повеље УН која уређује питања очувања светског мира, а једини орган који је надлежан да својим правнообавезујућим одлукама (резолуцијама) регулише ова питања јесте Савет безбедности УН. Следствено томе, једини међународно-правно обавезујући акт који дефинише мандат УН на Косову и Метохији и – што је важније – који дефинише правни оквир будућег политичког решења за Космет – суштинска територијална аутономија – јесте Резолуција 1244 Савета безбедности УН .

Колективном западу је било најважније да преговарачки процес око статуса Косова и Метохије извуче из ефективног делокруга Савета безбедности УН, како би Републику Србију оставио без заштите пре свега руског, а онда и кинеског вета у тој институцији. Тај посао не би могао да се заврши да ондашњи – у овом питању руководећи двојац Тадић-Јеремић – није пристао на диктат ЕУ да се Србија појави у улози формалног предлагача Резолуције која апсолутно није у њеном интересу. И поред тога, Западу је било јасно да је тиме начињен само први, политички корак, пошто тако донета Резолуција није могла да има правнообавезујући карактер. Зато су прибегли методу „везане трговине”, па су процес нормализације односа Србије и тзв. Косова, уз посредништво ЕУ, одмах повезали са процесом „евроинтеграција Србије”, који је правно уређен Споразумом о стабилизацији и придруживању Србије и ЕУ. Стога, мада је ССП у Народној скупштини Србије ратификован 9. септембра 2008. године, он је ступио на снагу тек 1. септембра 2013. године, пошто је званични Брисел чекао да двојац Дачић-Вучић претходно у априлу исте године закључе уз посредовање ЕУ Први бриселски споразум и тиме учине пресудан корак у укидању најважнијих очуваних елемената државне суверености Србије на Косову и Метохији.

Ризици и добици

Пријем тзв. Републике Косово у Савет Европе био би идеалан моменат да Србија не само иступи из ове међународне организације за заштиту и ширење неолибералне идеологије на европском континенту, већ и да таквим иступањем пошаље најозбиљнију и коначну поруку да ће једнострано иступити из преговарачког процеса о Косову и Метохији, који се од 2010. године води под окриљем ЕУ на основу правно необавезне Резолуције 64/298 Генералне скупштине УН. Чини се да је последњи тренутак да Србија повуче такав радикалан суверенистички потез и изађе из свих процеса (пре свега, евроинтеграција које „немају алтернативу”) који искључиво служе заокруживању косовске независности уз помоћ добијања сагласности од Републике Србије, као државе чије највиталније интересе косовска независност тангира.

У супротном, Србија ризикује не само да трајно изгуби своју јужну покрајину Косово и Метохију, већ и последње остатке свог државног суверенитета, националне слободе и достојанства, који су преостали након две и по деценије колонијалне деструкције српске државе од стране Колективног запада. У поређењу са таквим државним и националним последицама, ризици изласка из Савета Европе и бриселског преговарачког процеса – чине се минималним. Свакако су ризици много већи на страни власти – пре свега, Александра Вучића – а знатно мањи на страни државе и народа, нарочито ако под народом подразумевамо органску заједницу садашњих поколења, као и њихових предака и потомака. Такви су ризици, наравно, данас мањи него што би то постали сутра.

Што се тиче непосредне штете од изласка из Савета Европе она је минимална. Нарочито када се узме у обзир да је напуштање ове међународне организације у случају пријема тзв. Косова неопходно, не само ради јасне одбране државног суверенитета на Косову и Метохији и националног достојанства, већ и за укупну ресуверенизацију државе Србије. А без резуверенизације државе Србије – српски народ у перспективи тешко да може да опстане, барем не са оним етосом и у оном територијалном оквиру који смо наследили од предака. Веза између ресуверенизације државе Србије и њеног иступања из Савета Европе најочигледнија је управо код најважнијих последица које аутоматски наступају након престанка чланства државе у овој организацији.

Реч је, пре свега, о губитку права на подношење представки Европском суду за људска права у Стразбуру од страна грађана Републике Србије на одлуке домаћих судова. Притом, мора се имати у виду да је управо овај суд главни промотер, између осталог, и антипородичне идеологије, због чије је судске праксе Русија 2020. године (пре изласка из Савета Европе) и донела нови уставни пропис (чл. 79) о неизвршавању одлука међународних органа успостављених међународним конвенцијама које је Русија ратификовала, уколико су такве одлуке противне одредбама руског Устава.

На приговоре неких српских правника (који су, нажалост, у огромној већини усвојили неолибералноу идеологију и притом је уздигли у ранг научне истине) да би укидање надлежности суда из Стразбура, као последица иступања Србије из Савета Европе, аутоматски довело до угрожавања људских права у Србији, довољно је, чини се, одговорити закључком највећег српског правника свих времена – Слободана Јовановића. О томе шта је „старије” – људска права или држава, Јовановић у својој теорији државе вели: „Да би правила друштвеног живота добила правни карактер, први је услов да се организује тај виши ауторитет који ће их моћи натурити. То значи, да само она права могу имати правни карактер иза којих буде стајала државна власт, Али, ако право не може постојати без потпоре државне власти – онда је јасно да су немогућа и та природна права која би имала да постоје пре постанка државе и организовања њене власти”. Када Јовановићев закључак применимо на нашу тему, онда неминовно долазимо до закључка да десуверенизација државе Србије фундаментално угрожава људска права грађана Србије, а не укидање надлежности једног наднационалног идеолошки обојеног суда, какав је горепоменути из Стразбура.

Друга последица напуштања Савета Европе било би укидање надлежности тзв. Венецијанске комисије Савета Европе у пословима уставотворства . Управо кроз функцију уставотворства држава манифестује своју сувереност, јер суверенитет је – речју нашег првог уставног правника и радикалског министра иностраних дела Милована Миловановића – „исто што и право државе, да утврђује разна правила, по којима ће се регулисати правни односи између њених чланова, и да води бригу о извршењу тих правила, као и да казни сваког онога, који се на њеном земљишту огреши о правила, што их је она прописала” . Једном речју, укидање надзора тзв. Венецијанске комисије над уставотворством Србије је услов без чијег испуњења нема ресуверенизације државе.

Излазак Србије из Савета Европе може да произведе и неке директне економске последице, као што је могуће увођење визног режима од стране чланица ЕУ. Истицање аргумента овог ранга – у прилог останка Србије у Савету Европе – у друштву са делом насилно отцепљене територије, која ће се представљати као држава, само по себи сведочи о одсуству било какве државотворне и националне свести, али и хијерархије вредности код заступника таквих ставова. Зар треба трошити речи на објашњавање да су Косово, државна сувереност, национална слобода и достојанство пречи и вреднији од било каквог туристичког путовања или шопинга у иностранству?

Имајући у виду вишегодишњу политику напредњачког режима – која у суштинским стварима представља наставак политике „жутих”, као и кадровску структуру тог режима – потписнику ових редова чини се минимално могућ суверенистички заокрет какав је описан у редовима изнад. Нарочито после посете Александра Вучића Емануелу Макрону, која је по речима председника Србије имала стратешки значај. С тим у вези, не може се игнорисати чињеница да се његова стратешка посета председнику Француске догодила непосредно након што су британски и француски министар иностраних послова – Камерон и Сежурне – у коауторском тексту поводом 120. годишњице оснивања Антанте најавили стварање новог британско-француског савеза против Русије, неке врста нове Антанте под мотом – Ако Украјина изгуби, изгубили смо сви ми.

У таквом „друштву” Србија нема шта да тражи, јер јој западни лидери могу само гарантовати извесну даљу ерозију државне суверености, трајни губитак Косова и Метохије, укидање Републике Српске и асимилацију Срба у Црној Гори. У таквом „друштву” могу се можда једино добити гаранције за дужи опстанак на власти у замену за жртвовање државних и националних интереса. Међутим, историјско искуство гаранција које је Милан Обреновић добио од Аустроугарске, у форми Тајне конвенције, више него јасно потврђује да странци и нису неки нарочито сигурни гаранти за останак на власти у Србији. Гледано из тог угла, и уколико се водимо искуством, долази се до закључка да ресуверенизација делује као једини разуман избор за Србију.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Reuters/Zorana Jevtic