Зоран Чворовић: Од српског града до града без идентитета (1)

Београд на води (Фото: Unsplash)

Идејно-политичка страна убрзане промене урбанистичког и архитектонског лица Београда, као и других српских градова, не може се разумети без увида у прву студију, од укупно три, Слободана Владушића посвећену глобалном концепту Мегалополиса. Реч је о књизи „Црњански, Мегалополис“ (овде).

Када у њеном уводу Владушић објашњава процес претварања националних престоница у мрежу велеграда децентрираног наднационалног Мегалополиса, он најпре указује на униформност велеграда, као важно обележје овог процеса. У вези са овим обележјем велеграда Владушић цитира Освалда Шпенглера, који је још почетком 20. века у униформности велеграда уочио један од битних симптома дубоке самртничке кризе западне цивилизације. По речима Шпенглера, може се „ићи где се хоће, свуда се наилази на Берлин, Лондон, Њујорк“.

Велики немачки историософ указује на још једно битно обележје велеграда или, његовом речју, светског града, које га чини подједнако далеким граду и селу, а град ближи селу него велеграду. „Последњи човек светских градова неће више да живи; хоће као појединац, али не као тип, као маса; у том целокупном бићу гаси се страх од смрти. Оно што правог сељака испуњава дубоким и необјашњивим страхом, помисао на изумирање породице и имена – изгубило је свој смисао“.

Обележја Мегалополиса

Једном речју, у човеку велеграда, тј. светског града, „жеља за вечношћу трансформише се у помиреност са смрћу“. А „та помиреност“, објашњава даље Владушић, „могућа је само онда када грађанин велеграда себе више не види као део било каквог континуитета, већ као засебну атомизирану јединку“. Стога се у светском граду, тј. Мегалополису, одвија, по Владушићу, логичан преображај „метрополе у некрополу“.

Да је велеград, тј. светски град, сушта супротност националној Престоници, те да је као такав конституент урбане мреже која чини глобални Мегалополис, отворено признаје Саска Сасен, као један од твораца концепта глобалног града. Она, како наводи Владушић, полази пре свега од тезе да „богатство и економски просперитет ових градова (светски или глобални град, прим. аут) више немају везе са њиховим залеђем, па чак ни са националним државама којима припадају, већ са прекограничним везама које остварују са другим глобалним градовима“.

У вези са овом тврдњом, Владушић у једном другом свом тексту примећује, како ова чикашка професорка социологије „неке ствари помало прећуткује: рецимо то, да мрежа глобалних градова није равноправна, већ у њој постоји јасна хијерархија“ (овде).

Шта би био идентитет глобалног града (велеграда), као дела урбане мреже Мегалополиса, који је по Сасен отуђен од свог националног залеђа, чини се да је најдиректније одговорио Кевин Робинсон у тексту „Ка Лондону: граду изван нације“. Владушић, с тим у вези, посебну пажњу скреће на мото Робинсоновог текста, који гласи: „Прави идентитет Лондона је у његовом непостојању“ (овде).

Имајући у виду наведена обележја Мегалополиса, Владушић с правом закључује да „није у питању само велики град, како би гласио дословни превод ове грчке речи, већ је у питању простор који заснива један посебан тип идентитета који не може бити поистовећен са националним идентитетом, као и један посебан тип урбане свести који одређује однос између људи и према људима, однос према простору изван њега, према другом које није дефинисано кроз националну, већ кроз просторну раван“.

Пошто се Мегалополис јаваља као негација националног, онда није чудно што је код нас, како примећује С. Владушић (овде), током последње деценије прошлог и прве деценије овог века појам урбаног супростављен националном, док је урбана идеологија претворена у средство пацификације Срба и Србије. Тако смо дошли до тога да на сакралном геополитичком чворишту Балкана, уместо националне Престонице имамо само једну од урбаних тачака – велеград  – глобалне мреже Мегалополиса.

По мери своје интегрисаности у Мегалополис, Београд је дезинтегрисан од остатка Србије. Овај преображај се можда понајбоље уочава на урбанистичком и архитектонском лицу Београда. Међутим, како се и остатак Србије убрзано трансформише из територије суверене државе у простор, онда је и на урбанистичком и архитектонском лицу градова у унутрашњости Србије мало још шта претекло од некадашњег аутентичног националног лика и духа.

Појава не-места

Таква трансформација, чији смо сведоци, сасвим одговара оном стању које је француски антрополог Марк Оже већ почетком последње деценије 20. века довео у везу са појавом хипермодерне (овде).

По њему хипермодерну управо карактерише претварање места, које „ствара идентитет, формира везе и повезано је са историјом“, у не-место, које се „не може одредити ни идентитетом, ни везама, ни историјом“. Хипермодерна, према Ожеу, „производи не-места, тј. места која сама нису антрополошки простори и, за разлику од бодлеровске модерне, не обухвтају историјска места“. Ова последња, како примећује Оже, „пописана, класификовна и прибројана „спомен местима“, заузимају у садашњости специфичан, прецизно одређен положај“.

По мери своје интегрисаности у Мегалополис, Београд је дезинтегрисан од остатка Србије

Насупрот изолованим „спомен местима“, „не-места су“, по речима Ожеа, „мера наше епохе, која може бити кванитиативно оцењена прерачунавањем свих површина, обима и растојања који чине ваздушне, друмске и железничке путеве, покретне кабине које се називају транспортним средствима (авиони, возови, аутомобили), аеродроме, железничке и космичке станице, светске мреже хотела, забавне паркове, трговачке центре, најзад замршено клупко кабловских и бежичних мрежа које мобилишу инопланетарни простор ради комуникације, која је притом толико необична да појединца доводи у везу само са другим ликом њега самог“.

„Не-место је“, вели Оже, „супротност утопији: оно постоји иако у себи не садржи ништа органско у социјалном смислу“. Зато што се „антрополошко место састоји од јединствених идентитета – локалних језичких посебности, упечатљивих крајолика, неписаних правила живота“, док „не-место ствара једиствени заједнички идентитет путника, клијената и викенд-возача“. Једном речју, „антрополошка места стварају органску друштвеност, док не-места стврају ‚усамљеност по уговору’“.

У свету хипермодерне и национална Престоница се нужно претвара у не-место, у складу са оним што је давно заговарао јакобинац Клоц. По речима Ожеа, он је био непријатељ сваке отелотворене власти, па је стога и захтевао краљево погубљење. А будући да је био и противник сваке „локализације власти“, па чак и поделе човечанства на поједине народе, јер му се чинило да су неспојиви са недељивом сувереношћу, Клоц је сматрао да престоница – Париз – може бити „привилеговано место само у оном степену  у коме може бити привилегована ‚од корена одвојена, детериторијализован мисао’“.

Тектонске промене које се збивају на урбанистичком и архитектонском лицу српских градова, савремени оригинални левичарски мислилаца Јанис Варуфакис, свакако би довео у везу са оним што се још у осмој деценији прошлог века догодило с капитализмом. Тада је капиталистичка моћ почела незаустављиво да се премешта „из економске области – тј. индустрије и трговине – у финансијску област, свет банкара“ (овде). Данашње урбанистичко и архитектонско лице наших градова великим делом је резултат енормне похлепе која прати ову трасформацију капитализма.

Видимо како пред нашим очима бивша српска Престоница израста у не-место испражено од свих идентитета, као један од велеграда глобалног Мегалоплиса. Истовремено смо сведоци процеса у коме убрзано деградирају и обезличавају се градови у унутрашњости Србије и то у мери у којој се државна територија трансформише у апстрактни и флуидни простор Мегалополиса (по Ожеу, иако је простор увек апстрактнији од места, простор неместа флуидинији је и апстрактнији него простор антрополошког места).

А како се у 19. веку урбанистички и архитектонски рађала нова српска Престоница и с њом, као с матицом, повезана мрежа старих и нових српских вароши и варошица, можемо добрим делом сазнати из наших првих, само на први поглед сувопарних урбанистичких и грађевинских закона и уредби, као и из записа наших првих урбаниста и грађевинаца.

НАСТАВИЋЕ СЕ…