Зоран Чворовић: Напасти “Болоњу”, па онда Уредбу

Зоран Чворовић

Министарство просвете је противправно лишило универзитетске професоре и асистенте плата. Уз то Влада је донела Уредбу којом је изменила однос часова предвиђених за наставу и научноистраживачки рад, па је уместо ранијих 20:20 часова, сада за наставу резервисано 35, а научно истраживачки рад само 5 часова.

Сходно нашој пословичној неначелности, поново се од дрвета не види шума. Дрво су плате, а шума је главни узрок који довео до уподобљавања универзитета основној школи.

Узрок је “Болоња” (код нас уведена 2004), која је под диктатом белосветске плутократије изменила улогу универзитета.

На то нас је јасно и благовремено упозорио бриљантни Слободан Владушић, већ у својој књизи “Црњански, Мегалополис”.

Владушић вели: “Прво лице множине у ком се пишу научне студије симболизује научну заједницу која интелектуални novum не само легитимизује, већ и омогућава. ‘Омогућити знање’ значи омеђити простор интелектуалне слободе у коме се novum може појавити. Име те интелектуалне слободе јесте ‘аутономија универзитета’, дозвола да се слободно мисли изван граница којим је мишљење, мање или више експлицитно, спутано у јавном простору.

Универзитет би, дакле, требало да остане место за немогуће мишљење и управо би га постојање те могућности разликовало од школства. Данас, међутим, просветни радници запослени у основним и средњим школама воле да професоре на факултетима називају “просветарима”. Несумњиво да у том чину постовећивања високог са основним/средњим школством има мало и незнања, али пред тим незнањем треба бити опрезан, јер оно прикрива једно несвесно знање: знање да нешто више није нужно знати. Незнање да универзитет, пре свега производи знање, а да га тек онда преноси, значи да чин преноса знања постаје, прећутно, основни прерогатив универзитета (као према најновијој Уредби, прим. З. Ч); ако је тако, онда су професори збиља колеге наставницима и учетељима.

Консеквенца такве промењене улоге универзитета јасна је: она подрива интелектуалне слободе и аутономију универзитета, јер тамо где се знање, пре свега, преноси, тамо нема могућности за нужни минимум цементирања субјекта које мишљење доноси са собом, понајвише онда када се мисли немогуће. Укидање аутономије универзитета тако онемогућава и производњу једне слике света која, када се ради о хуманистичким дисциплинама, са једне стране има свој цивилизацијиски, а са друге национални аспект, односно национална субјективност која се успоставља тамо где једна национална заједница има моћ да изгради слику свету. Хуманистичке дисциплине немају задатак само да склопе ту слику света, већ и да установе пре него што произведу широку интелектуалну базу која ће ту слику света узимати у обзир, пре него слепо у њу веровати – тако се ствара национална елита, на размеђи националног и универзалног. У пракси, могућност да се мисли ново неће се укинути оним дисциплинама које прозводе знање које се у форми профита  може прелити на номинално транснационалне корпоративне рачуне, јер корооративна субјективност није доведена у питање, али се укида оним дисциплинама које стварају знање уз помоћ кога националне заједнице могу симболички да тргују са осталим заједницама и да тако опстану.” Цитирајући Лиотара, Владушић упозорава: “…долази до делегитимизације универзитета од кога се тражи ‘да образује компетенције, а не више идеале: толико лекара, толико професора ове или оне научне гране, толико инжењера, толико административних стручњака. Преношење знања више није намењено томе да образује неку елиту способну да предводи нацију у њеној еманципацији, оно систем снадбева играчима способним да примерено осигурају улогу прагматичних радних места која су потребна институцијама’”. Имајући све ово у виду, Владушић закључује: “…неопходно је да постоји аутономија универзитета, инстанца која неће зависити од онтологије профита. А да би се она урушила није довољан само спољашњи притисак; потребно је да се нешто деси и у свести самих професора. Пре свега мирењем са тим да они нису више научници, већ истраживачи, ова промена упућује на институционализацију и бирократизацију мишљења.

Радост мишљења, или мање патетично, ‘срећа мајушне слободе што лежи у спознавању као таквом’ којој је аутономија универзитета неопходна, престаје да постоји тамо где се, из недостатка храбрости или интелектуалних способности, мишљење симболички жртвује тзв. животу, односно дневном опортунизму, који интелектуалаца претвара у плутајући потрошачки субјект”.

Оваква орвеловска трансформација универзитета по диктату корпорација и по слабости самог универзитета врхуни у тзв. Болоњи. Стога се данас мора најпре напасти “Болоња”, а тек потом Уредба која је по корпоративној логици норми и квота први пут уредила наш универзитет још 2004. Јер, да нема “Болоње” и понижавајућих норми у високом образовању које прописује Влада кршећи законом прокламовану финансијску аутономију универзитета, Вучић би данас био немоћан у сукобу са универзитетом. Али “Болоња” се, као праузрок многих зала, данас не види од пуке чињенице противправно одузетих плата.