Зоран Чворовић: Напад на Ковића је напад на све нас

(Милош Ковић) фото: С. Гарић

Иако је навден у наслову текста, овај текст није написан у одбрану проф. др Милоша Ковића, већ у одбрану јавног интереса, који је, по свему судећи, грубо нарушен већ у почетној фази поступка за избор у звање једног наставника на Катедри за општу историју новог века Одељења за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Природно је да Милош Ковић брине о заштити о својих субјективних права и интереса, а да факултетски и универзитетски органи брину о јавном интересу, пошто је држава поверила факултетима и универзитетима један круг јавних овлашћења, али тако што ће их вршити у јавном, а не приватном интересу (чл. 1. и 7. Закона о општем управном поступку). Проблем настаје када факултетски или универзитетски органи почну да раде у приватном, а не јавном интересу. Тада бригу за заштиту јавног интереса мора да преузме универзитетска заједница, показујући тиме да је универзитет достојан аутономије која му је од државе призната.

Приступ који сваки универзитетски спор деваливира и своди на ниво приватне ствари која се искључиво тиче страна у спору опасан је не само за интегритет академске заједнице, већ и за опстанак аутономије универзитета. Тако се разбија јединство академске заједнице, јер се она претвара у скуп појединаца који немају заједничку свест ни о сталешком, нити о јавном интересу. То је, наравно, почетак краја аутономије универзитета, јер је традиционална европска установа аутономног универзитета настала из средњовековних солидарних корпорација наставника, па се првобитно речју universitas означавао један наставнички еснаф.

Држава је признала аутономни статус универзитету зато што је у њему препознала колегију која има специфичне заједничке интересе и која је уз то кадра да врши извесне јавне функције, као што су и други еснафи у поретку средњовековне државе вршили поједине јавне функције (поред привредне и социјалну, верску, војну). Следствено томе, када универзитет престане да буде солидарна сталешка колегија – universitas, тада и аутономија губи своју оправданост. Уосталом, зашто би у будућности наспрам десуверенизоване државе стајао аутономни универзитет као хомогена сталешка колегија? Није ли у интерсу „Мегалополиса“ (С. Владушић) да сваку традиционалну заједницу, каква је и европски аутономни universitas, развласти и распарча?

Зато поступак избора у звање проф. др Милоша Ковића не сме да остане ствар која се тиче само њега, већ целе српске универзитетске заједнице.

Злоупотреба јавног овлашћења

Поступак избора у звање једног наставника на Катедри за општу историју новог века Одељења за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду налази се у почетној фази. Надлежна Катедра и Одељење за историју упутили су декану ФФ иницијативу за покретање поступка са предлогом Комисије за писање извештаја о кандидатима. Овај иницијални акт Одељења не садржи образложење, иако је образложење обавезни елемент таквог акта према чл. 7. Правилника о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника Универзитета у Београду и чл. 128. Статута Филозофског факултета.

Већ таква очигледна формална противправност иницијалног акта сведочи о јасној намери већине на надлежној Катедри и Одељењу за историју ФФ да наведени изборни поступак воде противно законским, универзитетским и факултетским актима. Уз то, састав предложене Комисије је такав да не гарантује непристрасно одлучивање о кандидату, стога што су предложени чланови у сукобу интереса у односу на кандидата проф. др Ковића, па према Закону о општем управном поступку и Етичком кодексу УБ морају бити изузети из поступка избора.

Ствари делују још драстичније када се има у виду суштина иницијалног акта. Наиме, надлежна Катедра, а потом Одељење за историју, предложили су декану ФФ да распише конкурс за реизбор једног наставника у звање ванредног професора, иако проф. др Милош Ковић, који се тренутно налази у звању ванредног професора, испуњава све потребне услове за избор у звање редовног професора. Гласајући за акт оваквог садржаја већина чланова Већа Одељења за историју ФФ прекршила је чл. 5. ст. 2. Закона о општем управном поступку, у коме је јасно дефинисано да „када је законом овлашћен да одлучује по слободној оцени, орган одлучује у границама законом датог овлашћења и сагласно циљу због ког је овлашћење дато.“

Наиме, факултет је јавна установа, па стога чланови већа факултета (у овом случају одељења) све одлуке морају доносити у јавном интересу, а не произвољно и према личним афинитетима. Члан већа одељења или факултета није апсолутни власник свог гласа, као када у својству бирача гласа на парламентарним или локалним изборима, већ њиме располаже као носилац јавног овлашћења у границама таквог овлашћења.

Када је потписник ових редова протиправно изгубио посао на крагујевачком Правном факултету сада већ далеке 2010. године, тада је академик Коста Чавошки о истоветној ствари написао следеће: „Као што судије не пресуђују по властитом ћефу него по закону, па морају осудити окривљеног чију кривицу потврђују ваљани докази или га ослободити ако таквих доказа нема, тако и члан Наставно-научног већа, као вршилац јавног овлашћења, мора дати позитиван глас за оног кандидата који испуњава све услове за избор у звање, као што свој глас мора ускратити ако ти услови нису испуњени.“

Дајући подршку предлогу Катедре да се изабере комисија за реизбор, а не за избор у више звање, иако проф. др Милош Ковић испуњава за то све услове, чланови Већа Одељења за историју ФФ злоупотребили су јавно овлашћење. Доношењем иницијалног акта без икаквог образложења, нису ни покушали да сакрију чињеницу да су гласали искључиво по свом ћефу. Остаје једино недоумица, да ли је такво понашање последица незнања о природи јавне функције коју врше или је, пак, последица вишегодишње некажњене бахатости.

Пошто иницијални акт усвојен на Већу Одељења за историју ФФ због очигледне формалне и материјалне противправности не испуњава услове да се сматра правно ваљаном образложеном иницијативом из чл. 7. наведеног Правилника УБ и чл. 128. Статута Филозофског факултета, декан Филозофског факултета дужан је да самостално упути Изборном већу предлог нове непристрасне и компетентне Комисије за писање извештаја о избору једног наставника у звање редовног професора. Одговорност декана је у овом случају тим већа, због тога што је према чл. 202. Статута Филозофског факултета управо декан тај који одговора за законитост рада на факултету.

Уколико декан Филозофског факултета не би поступио на овај начин, већ би јавну функцију декана вршио по личном ћефу, а не у складу са јавним интересом, тада би морали да реагују инспектори Министарства просвете за високо школство. Јер, аутономија универзитета се не може изједначити са приватизацијом јавне функције, нити слобода коју ужива универзитет у наставно-научном процесу подразумева арбитрарност у извршавању законских и универзитетских прописа. Истовремено, Наставно-научно веће Филозофског факултета у таквој ситуацији било би дужно да искористи своје право предвиђено Статутом ФФ и донесе самосталну, правно ваљану одлуку о новој Комисији за писање извештаја о избору једног наставника у звање редовног професора.

Право изнад идеологије

Навдене чињенице из иницијалне фазе поступка за избор у звање на Катедри за општу историју новог века Одељења за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду такве су да би морале изазову узбуну унутар српске универзитетске заједнице. Ако у оном што се дешава колеги Ковићу будемо видели само његове и идеолошке ставове његових противника, бојим се да нећемо видети да се пред нашим очима догађа драстични пример узурпације јавних овлашћења од стране једне групе која до сада није кажњена за своју самовољу.

Ако данас, парафразирајући Наполеона, у борби за поштовање права на универзитету не будемо у колегијалној солидарности заједно, сутра ћемо на идеолошким вешалима, овим или оним, висити одвојено.

Када је потписник ових редова 2010. остао без посла, тада су писмо протеста ондашњем министру просвете против незаконите одлуке ННВ Правног факултета у Крагујевцу потписали, између осталих, проф. др Слободан Антонић и доц. др Јово Бакић, проф. др Александар Липковски и проф. др Србијанка Турајлић, проф. др Весна Ракић-Водинелић и проф. др Данило Баста.

Имајући то искуство, хоћу да верујем да ће у поступку избора проф. др Милоша Ковића на Филозофском факултету воља за поштовањем права бити јача од самовоље неколико појединаца. Биће то тест колико Филозофски факултет у својим редовима има оних који, речју Карла Јасперса, „у себи носе идеју универзитета“.

Милош Ковић је већ довољно допринео овој идеји тиме што није пристао да у мраку факултетских кулоара тргује својим правима.

standard.rs
?>