Међународни изазови с којима се суочава Србија постају знатно разумљивији када се упореде са текућим трендовима у бившим совјетским републикама Црноморског и Закавкаског региона. Многима ће се, међутим, такав компаративни оквир учинити превише „натегнут”. И заиста, с правом се може поставити питање колико политички догађаји на простору бившег СССР – примера ради у једној Молдавији или Јерменији – могу имати додирних тачака са политичким догађајим у Србији и на територији бивше Југославије. Реч је о регионима који имају умногоме другачије историје, културне, политичке и правне традиције, етничке, друштвене и привредне структуре, па је сасвим очекивано да и проблеми у спољној и унутрашњој политици ових држава буду другачији.
Извесно је да ствари тако изгледају када се посматрају и оцењују из локалних перспектива. Из широке перспективе светских сила, какве су САД, наведени региони су само поља на истој великој геополитичкој табли. Оштре линије бројних специфичности наведених региона, које се одмах уочавају из локалних перспектива, постају све блеђе када се посматрају из перспективе стратешких америчких политичких интереса и циљева. А у овом тренутку је главни амерички интерес у црноморском, закавском и балканском региону – да из њих у потпуности потисне Русију – користећи њену преокупираност витално важним ратом у Украјини.
У овом тексту ћемо се бавити Молдавијом, јер неки од последњих догађаја у Србији (војне вежбе Србије једино са НАТО пактом у условима званичног мораторијума, овде, бројне провокативне активности Кристофера Хила, сервилни пријем Хила у Народној скупштини Србије, изјава бившег министра Басте о потреби раскида уговора са „Гаспромом”, овде), опомињу на сличне активности које се тренутно одвијају у Молдавији.
Како је истиснут „Гаспром”?
Потпуна елиминација руског утицаја из Молдавије подразумева, пре свега, измену постојећег статуса војне неутралности земље и истискивање „Гаспрома” из енергетског сектора републике (овде). Од почетка рата у Украјини, а нарочито у овој години, код прозападног руководстава земље и његових иностраних ментора видљива је јасна тежња за промену постојећег стања на оба поља.
Када је у питању енергетски сектор Молдавије, септембар је донео значајне, али посматрано из геополитичке перспективе, не и неочекиване промене. Најпре је председница Молдавије и бивша службеница Светске банке у Вашингтону (овде), Маја Санду, објавила резултате ревизорског извештаја британске компаније Forensik Risk Alliance & Co и норвешке компаније Wikborg Rein Advokatfirma AS. Њих је влада Молдавије ангажовала за 800.000 долара да би утврдили износ укупног дуга државе према руском „Гаспрому” за гас који је испоручен Молдавији током последњих 30 година. Према овом извештају, Молдавија не дугује „Гаспрому” 800 милиона долара, као што тврди руска компанија, нити 590,8 милиона долара колико је 2021. године израчунао највиши ревизорски орган Молдавије – државна Рачунска комора, већ само 8,6 милиона. „Гаспром” је унапред код избора ревизорских кућа одбио да прихвати њихове извештаје као веродостојне, пошто се „објективност” норвешких „експерата” већ показала код утвђивања дуга украјинског „Нафтогаса” према Гаспрому (овде, овде).
Након ове епизоде у серији истискивања руског капитала из енергетског сектора Молдавије, дошла је нова правдана реализацијом Трећег енергетског пакета ЕУ. Компанији „Молдоватрансгас”, чији је оснивач руско-молдавска компанија „Молдовагас” у којој „Гаспром” има 50% власништва уз доданих 13,44% акција Придњестровске Републике, а којем је одлуком Комисије за ванредне ситуације Владе Молдавије одузето право управљања гасном мрежом Молдавије. Уместо руско-молдавске компаније право на управљање дато је на пет година румунској компанији „Вестмолдтрансгас”, чији су акционари румунска државна компанија „Трансгас” (75%) и Европска банка за обнову и развој (25%). Притом „Вестмолдтрансгас” већ од раније управља трансграничним гасоводом Јаши-Унгени-Кишињев (овде).
Војна неутралност на папиру
„Стална неутралност” Републике Молдавије гарантована је члан 11. Устава и она према садржају става 2. истог члана („Република Молдавија неће допустити на својој територији размештај оружаних снага других држава”) подрзумева, пре свега, војну неутралност (овде, овде). Током ове године председница Молдавије, Маја Санду, више пута је у јавности отварала питање одрживости у условима рата у Украјини статуса „сталне неутралности”. Пошто јој је јасно да за пуноправно чланство Молдавије у НАТО пакту мора пре тога да измени чл. 11 Устава, као и да у кратком року обезбеди већину у бирачком телу, јер ову опцију подржава тек 29,6% грађана (овде), Маја Санду је изабрала перфиднији начин за оправдање још интензивније сарадње Молдавије са НАТО пактом. Како преноси кијевска Европейская правда, она је још почетком године истакла, с једне стране, да „питање о одбацивању неутралности сада није актуелно, јер је она утврђена Уставом”, а и „већина грађана, као и раније, сматра да неутралност мора да се очува” и „ми тај избор грађана поштујемо”. С друге стране је упозорила, да неутрални статус не забрањује да се побољша одбрамбена способност земље, због чега „морамо да наставимо да озбиљно дискутујемо о томе шта нам ваља чинити како би себе заштитили, (и) можемо ли сами обезбедити мир и сигурност” (овде).
Притом, како би доказала да је Молдавија потпуно војно-политички интегрисана у колективни Запад, председница Санду Русију означава за главну претњу молдавске безбедности и независности (овде). Да би такву претњу учинили што веродостојнијом, прозападни и прорумунски молдавски политичари и медији шире гласине о наводним руским ракетама које прелећу молдавски ваздушни простор приликом гађања циљева на територији Украјине. С тим у вези, амерички војни кадар, а садашњи молдавски министар одбране, Анатолиј Носати, одмах је покренуо у јавности тему о неопходности набавке скупих западних ПВО система (овде, овде). Једном речју, иако Устав забрањује сврставање Молдавије уз један војни савез, Влада Молдавије планира да у оквиру војно-техничке сарадње, а под оправдањем руске војне претње, земљу потпуно стави под патронат НАТО алијансе. Притом ће због одсуства формалног чланства у НАТО пакту номинално бити испоштован Устав земље. Уосталом, у вазалној земљи и не може постојати стварни Устав – пошто је устав израз суверености – већ једино номинални. Тако у условима потпуне интегрисаности Молдавије у западну војну алијансу, уставно јемство о „сталној неутралности” Молдавије постаје оно што је у постмајдановској Украјини била законска гарантија ванблоковског статуса ове земље.
С тим у вези, Молдавија је у 2023. години вишеструко интензивирала своју сарадњу са НАТО пактом. Притом је и претходни ниво сарадње био неспојив са уставном гарантијом „сталне неутралности”, јер је у оквиру Партнерста за мир (Молдавија је члан од 1994. године), као и посредством појединачних заједничких програма из области стратешког планирања, војног образовања, те реформисања и модернизације армије, већ био достигнут високи степен интегрисаности војске Молдавије у стандарде, организацију и војнообавештајне системе НАТО пакта (овде). Као последица интензивирања сарадње Молдавије са НАТО пактом, број заједничких војних вежби увећан је у 2023. години у односу 2022. годину за чак шест пута (6:18) (овде). Тако ће се, примера ради, од 10. до 22. септембра на територији Молдавије одржати заједничка војна вежба молдавских, румунских и америчких војника (овде). Пре тога је, 2. септембра поводом Дана војске гост Владе Молдавије био врховни командант НАТО снага за Европу генерал Кристофер Каволи, који је обећао Молдавији наставак помоћи у модернизацији оружаних снага (овде). Истовремено, Молдавија већ годинама нема никакву сарадњу са конкурентским војно-политичким савезом – ОДКБ.
Путеви „Интермаријума”
Молдавија је у западну војну алијансу укључена и посредством инцијативе „Три мора”, која представља савремену реплику историјског пројекта „Интермаријума”, који окупља 13 држава (на недавном самиту у Букурешту примљена је као тринаеста Грчка, овде) на простору од Балтичког преко Црног до Јадранског мора (а од пре неки дан и Егејског мора). Према оцени познатих руских политиколога Дмитрија Јефстатијева и Николаја Межевича, иницијатива „Три мора” ситуативни је пројекат Вашингтона који у условима конфронтације САД са Русијом треба истовремено да обезбеди ефективну војну контролу над источноевропским крилом, прекине политичке и економске везе између Немачке и Русије, и као такав постане алатернатива у сфери безбедности неуспешној ЕУ, која почива на државама „старе” Европе (овде).
Пошто је најважнији задатак инцијативе „Три мора” да изолује Русију од остатка Европе и да истовремено на луку Балтик-Црно море-Јадран формира у војном и економском погледу високо интегрисану тампон зону, инфраструктурни пројекти су један од приоритета ове иницијативе (гасоводи: пољски Свиноујсцие на Балтику-хрватски Крк, овде, путеви, железничке пруге). Следствено томе, на маргинама тек завршеног самита ове иницијативе у Букурешту, коме је присуствовао као специјални представник председника САД, Џон Кери, председница Молдавије је са румунским премијером договорила изградњу граничног моста на реци Прут и аутопута Унгени-Кишињев-Одеса, као наставка румунског дела истог пута на релацији Тиргу Муреш-Јаши (овде). Изградња ове ауто магистрале део је реализације новог прошлогодишњег плана Европске комисије о повећању војне мобилности у Источној Европи и на тзв. Западном Балкану (овде, овде).
Румунија је сусрете својих званичника са Мајом Санду на маргинама самита „Три мора” сасвим очекивано искористила за даљу реализацију политике румунизације Молдавије. Тако је председник румунског Сената, Николај Чука, затражио од Санду да се Бесарабијској митрополији Румунске цркве у Молдавији преда здање Националне библиотеке подигнуто за време царске Русије, под оправдањем да је Бесарабијска митрополија Румунске цркве симбол присуства „Румуније и Европе на другој обали Прута” (овде). Ове речи председника румунског Сената и некадашњег учесника НАТО мисија у Ираку, Авганистану и БиХ јасну потврђује на терминолошко-семантичком нивоу да између садашњег и бројних прошлих похода колективног Запада (нацистички, англосаксонски, бонапартистички, папистички) на руски Исток постоји недвосмислени континуитет.
Крај неутралности – крај државе
Као што је једино стварни ванблоковски статус могао да сачува територијални интегритет бивше совјетске републике Украјине, тако и „стална неутралност” једина може да спречи даљу територијалну дезинтеграцију бивше совјетске републике Молдавије. А Молдавија је, као етнички најшароликији простор данашње Европе, растрзана између румунског иредентизма и проруског сепаратизма самопроглашене Придњестровске Молдавске Републике и Аутономне покрајине Гагаузије, као природног и очекиваног одговора на агресивну румунизацију Молдавије. За ове локалне специфичности европског Буџака (историјски назив за јужни део данашње Молдавије и Украјине), с којима је повезано очување молдавског територијалног интегритета, Вашингтон је, наравно, потпуно незаинтересован. У Источној Европи амерички империјални поглед је искључиво фокусиран на исход велике битке са Русијом, а у тој бици Молдавија је – као и Украјина – само потрошни ресурс.
Као што је илузорно од САД и њених сателита очекивати бригу за очување молдавског територијалног интегритета, таква брига се не може очекивати ни од Маје Санду, која је не само поштовалац дела Хитлеровог савезника румунског маршала Антонескуа (овде, овде), већ и држављанка суседне Румуније (овде), чији званичници не скривају територијалне аспирације према Молдавији. Она је доведена на власт да Молдавију кроз румунизацију извуче из природног „руског света” и у потпуности је интегрише у евроатлантску заједницу. Под изговором борбе против корупције и „малигног руског утицаја”, молдавски компрадорски режим се обрачунава са опозицијом. У том обрачуну се, пре свега, ослања на казнени механизам ЕУ, која уводи финансијске и друге санкције против оних који су од стране молдавског режима означени као „лица која спречавају или подривају демократски процес” (овде). Оно што би некада био јасан доказ колонијалног карактера једне власти, у условима постмодернистичког неолибералног претумачивања представља се као средство за тобожњу заштиту народне и државне суверености. Да није, међутим, далеко ни време када ће се на подручју „Интермаријума” русофобијом правдати и увођење отворено цезаристичких режима – указује изјава председника парламента Молдавије Игора Гросуа. Он је ових дана упозорио странке које не желе да подрже политику потуног прекида било каквих односа са Русијом или његовом речју – с тим варварским, токсичним пространством – да ће владајућа партија то учинити на основу непосредног мандата грађана (овде).
Неком ће Србија у спољнополитичком смислу деловати као Еденски врт у односу на Молдавију. То је само на први поглед тачно, јер се степен интегрисаности Србије у поједине европске и евроатлантске организације и „неформалне” иницијативе из дана у дан повећава, а рат у Украјини додатно убрзава процесе на стратешки важном луку Балтик-Црно море-Јадран. Промене које би могле да задесе Србију налик оним у Молдавији не би угрозиле само руске, већ пре свега и српске интересе. Као што у случају Молдавије промена неутралног статуса значи и крај државе, тако би и потпуно интегрисање Србије – као историјског Пијемонта српства – у ЕУ и(ли) НАТО, био, заправо, крај српских интеграција. А без српских интеграција на дужи рок не може опстати ни српски народ као целина.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Sergei Grits/AP photo
