Зоран Чворовић: Мир из јастребових канџи

Ако би се о ратном циљу САД у рату који колективни Запад води против Русије судило на основу изјава Џозефа Бајдена, што је формално-правно оправдано с обзиром на уставну позицију коју има председник САД, нужно би се дошло до закључка да je званични Вашингтон ревидирао првобитно обнародовани ратни план.

Приликом прве ратне посете Европи крајем марта, Бајден је објавио како Путин „не може да остане на власти“ и да имајући то у виду „ова борба неће бити завршена у наредним данима, нити месецима“. Месец дана касније државни секретар САД за одбрану Лојд Остин потврдио је у Кијеву да ратни циљ Вашингтона није ограничен на војну и сваку другу помоћ кијевском режиму да поврати контролу над целом земљом већ да је крајњи циљ САД да у садашњем рату до те мере ослабе Русију да она више никада не буде у могућности да води рат.

Откирвање карата

Како је вођење рата један од кључних атрибута спољне суверености државе (независности), амерички државни секретар је заправо тада јасно поручио да главни циљ САД у овом рату није ресуверенизација Украјине већ трајна десуверенизација Русије, уништењем њене војне и економске моћи као неопходних претпоставки државне независности.

То што је Бела кућа већ након два ратна месеца јавно открила своје праве ратне намере, Томас Фридман је 3. маја у „Њујорк тајмсу“ (A Message to the Biden Team on Ukraine: Talk Less) оценио као озбиљну грешку, поручујући Бајденовом тиму да се у рату држе спортског правила да „када губите, говорите мало, а када побеђујете говорите још мање“.

Позивајући се на изјаву турског шефа дипломатије Чавушоглуа, Фридман је упозорио како је за многе америчке савезнике „неприхватљив рат који има за циљ не само ослобађање Украјине него и уклањање Путина“, а „ни ми нећемо да нас Путин раздвоји од наших савезника“. Ако „рат буде дуг, а Украјина буде могла да поврати целокупну територију или највећи њен део, животно је важно“ да земље које тренутно имају неутралну позицију „схвате да се ради о сукобу Путина са целим светом, а не са Америком“. А како се то може постићи када Бајден и његови помоћници више пута изјаве да је циљ САД рушење Путина и трајно слабљење Русије. Откривање карата када је у питању главни амерички ратни циљ штетно би се одразило и на легитимитет будућих власти у пораженој постпутиновској Русији, јер је, по Фридману, већ сада „животно важно да све не изгледа тако као да смо га ми поставили, њега или њу“, већ „све то треба да буде чисто руски процес“.

У чланку симптоматичног назива „Рат постаје све опаснији за Америку и Бајден то зна“ (The War Is Getting More Dangerous for America, and Biden Knows It), који је Фридман објавио само неколико дана касније у „Њујорк тајмсу“, полазећи од националних интереса САД поново је указао на потребу ограничавања америчког ратног циља на „помоћ Украјини да у највећем могућем степену протера руску војску или да води преговоре о њеном повлачењу“. Уколико се Бела кућа и даље буде јавно залагала за свргавање Путина, „сада не тако предвидив“ и „рањени“ Путин постао би, према колумнисти „Њујорк тајмса“, још опаснији и непредвидивији. При томе Фридман упозорава како немају само Руси интерес да „нас дубоко увуку у тај конфликт“, већ додаје „немојте имати илузија, ту је и председник Украјине Володимир Зеленски“.

Глас вапијућег у пустињи

Да став Беле куће у погледу ратних циљева не дели не само један од водећих америчких политичких аналитичара већ ни „патријарх светске дипломатије“ Хенри Кисинџер, видело се 23. маја на Светском економском форуму у Давосу. У разговору с Клаусом Швабом, Кисинџер је изашао с визијом ратних циљева која се на први поглед потпуно разликује од оне за коју су се у марту и априлу залагали Бајден и његови помоћници. Кисинџер је истакао како преговори између Москве и Кијева „морају да почну у наредна два месеца“.

Док је Томас Фридман почетком маја потребу ограничавања америчког ратног циља правдао страхом да се Путин не сатера у безизлазни положај, сумњајући у могућност руске војске да успостави контролу над целокупним Донбасом, Кисинџер је само двадесет дана касније већ упозоравао западне политичаре да ће се, уколико преговори не почну одмах, „створити тензије преко којих неће моћи тако лако да се пређе“. Истовремено, док је Фридман почетком маја био уверен да је Кина озбиљно схватила америчку претњу када је у питању сарадња с Русијом, посебно у сфери одбране, Кисинџер је из Давоса поручио да „европски лидери не би смели да забораве на дугорочне односе (Европе и Русије) и не би смели да ризикују до те мере да Русија и Кина постану трајни савезници“. Непоправљивим наивчинама, које још верују у западни плурализам, изјава 99-годишњег Кисинџера о рату у Украјини дата на сцени орвеловског театра моћних у Давосу могла се учинити као „глас вапијућег у пустињи“.

Врло брзо се показало право лице западног плурализма, јер је 31. маја Џозеф Бајден у „Њујорк тајмсу“ објавио програмски ауторски чланак о циљевима САД у рату на територији Украјине, у коме је стајало: „Ма како не сагласни са господином Путином, и ма како бесмислени били његови поступци, САД се неће борити за његово свргавање у Москви“. Потпуна слика о стварном обиму корекције америчког ратног циља постаје јаснија тек када се нови Бајденов помирљив тон према Кремљу доведе у везу с његовом истовременом најавом да ће САД у оквиру новог пакета помоћи вредног 700 милиона долара послати Украјини високомобилне артиљеријске ракетне системе средње даљине HIMARS, при чему ће Кијев добити ракете чији је домет 80 километара, а не оне које могу да гађају циљеве на растојању и до 300 километара.

Оксиморон стратегија

Добро обавештени политички аналитичари с телеграм канала Руски демијург (Русский Демиург), на које се позива директор Института РУССТАРТ и дугогодишњи депутат Јединствене Русије Јелена Панина, одмах су обратили пажњу на нову „интересантну слику у односима на линији Русија–Запад“.

Тако „с једне стране англосаксонски јастребови појачавају војну подршку кијевској хунти“, а „с друге стране примећује се активирање ’добрих полицајаца’ у име којих као фронтмен наступа Хенри Кисинџер“. Циљ нове оксиморон-стратегије Англосаксонаца је да се „удицом очекивања успори руска офанзива у Украјини“, тако што ће се „дати стимуланс за активирање руске ’партије мира’, јер је наводно и ’патријарх светске политике’ спреман да притисне Бајдена“ да између Русије и САД дође до новог договора о безбедности. Таква реторика има само један циљ: „покушавају да нас разједине“. А јасно је већ сада да ће у „моменту почињања преговора, који ће пре или касније почети, кључно бити само једно питање – ко коју територију Украјине контролише“. На предлог Запада да се одмах отпочне с преговорима, Русија, према суду аналитичара на које се позива утицајна и добро обавештена Панина, треба да одговори тако што ће после ослобађања територија ЛНР, ДНР, Херсонске и Запорошке области и краће паузе, у октобру и новембру, „узети Николајев, Одесу, Харков, Дњепропетровск и ставити под контролу целу левообалну Украјину“.

Да Вашингтон већ сада размишља о најмање штетним моделима изласка из украјинске кризе (не и из хибридног рата с Русијом), уз очување утицаја на што већој и функционалнијој територији сада већ бивше Украјине, показао је у најновијем чланку у „Вашингтон посту“ утицајни амерички новинар и књижевник јерменског порекла Дејвид Игнацијус, и те како близак америчком естаблишменту (његов отац Пол је био заменик начелника америчког генералштаба у време Вијетнамског рата, а потом и државни секретар за одбрану).

У текст под називом „Бајден се спрема за дуг ограничени конфликт у Украјини“ (Biden hunkers down for a long, limited war in Ukraine), Игнацијус је коментарисао већ поменути Бајденов ауторски чланак из „Њујорк тајмса“, запажајући да је дошло до промене у дефинисању америчког ратног циља. „Уместо неразумљивих изјава о потпуној победи над ’руским окупаторима’, он је изјавио како је циљ САД – мир до кога ће се доћи путем преговора“. При томе Игнацијус скреће пажњу на Бајденове речи да ће испорука новог америчког оружја помоћи кијевском режиму не само на пољу борбе већ и „у осигуравању што солидније позиције за преговарачким столом“.

38. паралела

Игнацијус верује да ће се рат у Украјини окончати споразумом о примирју какво је постигнуто 1953. године у Корејском рату и подсећа како је тада Хари Труман одбио предлог генерала Дагласа Макартура о употреби нуклеарног оружја. Иако је примирје које је потписао Двајт Ајзенхауер многим Американцима тада изгледало као пораз, потоње јужнокорејско економско чудо под патронатом Вашингтона, по мишљењу Игнацијуса, обезбедило је САД више него задовољавајућу геополитичку компензацију. Један од руководилаца „Валдајског клуба“ Фјодор Лукјанов с правом се пита – где је Игнацијус „пронашао у Западној Украјини Корејце“ и како је уопште „у овом случају пронашао стабилну 38. паралелу“.

Преформатирање америчког краткорочног циља у рату против Русије свакако има везе с несумњивим успесима руске војске у другој фази СВО, знатно мање са новембарским изборима за чланове Конгреса у САД, а чини се највише са ситуацијом која се убрзано заоштрава око Тајвана. Познати руски синолог Николај Вавилов указује ових дана како је постало све очигледније да је у тајванском питању решавајућу улогу преузео кинески војни врх потискујући либерални клан. Истовремено, први пут постаје доминантан и реалан сценарио скорашњег војног присаједињења Тајвана матици, који је потпуно потиснуо до сада владајући сценарио мирне реинтеграције Тајвана након доласка на власт сада опозиционе тајванске Националне партије 2024. године. Имајући у виду Кисинџеров страх од руско-кинеског савеза, изгледа да ће Американцима бити по оној народној – чега се плашиш, то те и снађе.