ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: Коме није у интересу продаја НИС-а?
Зоран Чворовић (Фото: Медија ценгар)
Свакодневни јавни наступи на тему актуелне ситуације око НИС-а највиших званичника Србије, а пре свих председника Републике Александра Вучић, министра енергетике Дубравке Ђедовић Хандановић, министра финансија Синише Малог и министра спољних послова Марка Ђурића, стварају огромну беспотребну панику код грађана Србије, неминовно будећи у њиховој свести сећање на деведесете и тадашњи тежак живот под санкцијама.
Изазивање панике
На шта друго осим на канистере и шверц нафте и бензина чамцима преко Дунава може да помисли већина грађана Србије, када чују председника Вучића који их свакодневно „бомбардује“ информацијама о „резервама“ нафте и нафтних деривата, које увек опомињу на ванредно стање и рат. Осим тога, Вучић редовно поручује грађнима, да су „тимови за енергетску стабилност и безбедност земаље“ у сталном заседању, да се разматра „више различитих сценарија за заштиту интереса земље, грађана и привреде“, да ће власти учинити „максималне напоре од ублажавања последица санкција“ и да је „важно да грађани буду редовно информисани“ и, најзад, „да не брину“ (овде, овде). Притом су у службу стварања и ширења панике упрегнути како провладини, тако и прозападни медији (овде), већина опозиционих странака (овде), „независни“ интелектуалци (овде) и експерти (овде, овде, овде, овде), и најзад, позната лица прозападне НВО-сцене (овде). Уместо објективног и свестраног информисања јавности о стању на тржишту нафте и нафтних деривата у Србији, постоји очигледно синхронизована кампања стварања панике код грађана.
Стога се једном значајном броју грађана, који тешко могу разумети све деликатне правне, економске, енергетске и геополитичке димензије које се преламају у случају НИС-а, неминовно мора учинити да су америчке санкције увдене Србији, а не једној нафтној компанији у већинском руском власништву, те да у земљи не послује ниједна друга нафтна компанија која може слободно да увози нафту и нафтне деривате.
Уосталом, колико уопште грађана Србије зна, да од земаља у окружењу своју производњу нафтних деривата, тј. своју рафинерију нафте, немају Словенија, Црна Гора, али и Хрватска, пошто је рафинерија нафте у Сиску затоверна након што је својевремено мађарски „MOL“ купио хрватску нафтну компанију „INA“. Речју стручњака за енергетику Александра Ковачевића, „постоје многе земље које ни немају сопствену рафинерију за прераду сирове нафте, па опет функционишу без проблема“ (овде). Такође, колико грађана Србије зна како изгледа структура малопродајне цене дизела и бензина и колико је у тој цени у Србији учешће акциза које убире држава. Наиме, Србија већ годинама уназад има једну од највиших малопродајних цена дизела и бензина, због чињенице да укупни државни намети (акцизе + ПДВ) чине више од половине малопродајне цене горива, која се иначе не формира на слободном тржишту, већ административним путем – одлуком Владе (овде). Из тог разлога пад цена нафте на светском тржишту последњих годину дана није довео и до пада цене горива на пумпама у Србији.
Сходно томе, ако је претходних година због пореских и парафискалних намета Влада Србије била главни кривац за високу цену горива, она ће то остати и у новонасталој ситуацији са НИС-ом, јер проблеми у функционисању ове компаније и панчевачке рафинерије, изазвани америчким санкцијама НИС-у, не могу довести до тога да гориво драстично поскупи и тиме изазове инфлаторни притисак, чега се грађани с правом највише плаше (овде, овде). Једном речју, америчке санкције НИС-у погађају економију Србије, али не могу изазвати дубље, структурне потресе у националној економији, а нарочито не оне последице којих се грађани по правилу прибојавају.
НИС као војна база
Међутим, испод економске површине, која се ових дана због изјава највиших државних функционера Србије просечном посматрача чини узбурканијом него што стварно јесте, ломе се крупни геополитички интереси, који су данас у трговини енергентима постали примарни. И док су геополитички интереси Русије, САД и ЕУ у садашњој кризи око НИС-а, изазваној америчким санкцијама, мање-више очигледни, интереси актуелних српски власти нису тако лако уочљиви. Из угла примарне геополитичке димензије случаја НИС, заклињање Вучића, као и министара који су најагилнији у ширењу панике, да ће пре свега водити рачуна о енергетској стабилности Србије, само по себи не значи ништа без јасних геополитичких координата тако дефинисаног националног интереса.
Потези које је Вучић најавио у оквиру плана Владе, којим је руском партнеру остављен рок од педесет дана да под вишеструком принудом (САД+Србија) прода већински удео у НИС-у, не могу се правилно оценити уколико се занемаре они геополитички разлози, који су поред економских, навели званични Београд да крајем 2008. године прода НИС руском „Гаспром њефту“.
А руски државни капитал је ушао у НИС и уопште у српски енергетски сектор, након што се Србија у фебруару исте године суочила са отвореним нападом на свој територијални интегритет од стране западних држава које су признале тзв. Републику Косово и тиме прекришиле правнообавезујућу Резолуцију 1244 Савета безбедности УН, којом је окончана агресија НАТО на СРЈ и консензусом кључних међународних актера успостављен привремени прелазни управљачки аранжман на територији КиМ, као саставном делу СРЈ, односно Србије. У таквој ситуацији је улазак државног капитала једне од чланица Савета безбедности са правом вета у витално важан енергетски сектор Србије, био по ефектима налик отварању руске војне базе у Србији.
Следствено томе, истискивање под принудом руског капитала из НИС-а, једнако је по геополитичким ефектима гашењу руске војне базе, након чега би се Србија нашла под потпуном доминацијом оних међународних фактора који угрожвају њен територијални интегритет на Косову и Метохији. Имајући у виду управо такав стратешки знчај руског присуства у енергетског сектору Србије, један од лидера прозападне опозиције, Арис Мовсесијан из Покрета слободних грађана, у америчким санкцијама НИС-у види прилику за коначни обрачун са три стратешке геополитичке заоставштине Војислава Коштунице: „1) Русија као заштитник Косова; 2) Русија као енергетска судбина Србије; 3) Русија као политички партнер против Запада“ (овде).
Јасно је чије геополитичке интересе следе Арис Мовсесијан или Драган Ђилас, који тражи хитну национализацију НИС-а (овде). Чије, међутим, геополитичке интересе следе Вучић и министри енергетике, финансија и спољних послова, ако су се власти Србије, пре свега њиховим залагањем, претвориле у продужену руку америчког OFAC-a и додатни инструмент притиска на „Гаспром њефт“.
Геополитички интерес Русије у овом случају је истоветан српском геополитичком интересу – да се продаја НИС-а тако изведе да се спречи да српски енергетски сектор потпуно изађе из руске зоне енергетског утицаја и пређе под потпуну контролу западних политичких и пословних ентитета. Реализацију управо таквог интереса отежавају Вучић и Влада Србије тиме што су руском партнеру „великодушно“ оставили рок од педесет дана за закључење купопродајног уговора под претњом лишења управљачких, а потом и својинских права. Деликатан посао проналаска купца НИС-а који би уважио неке од стратешких енергетских руских интереса на Балкану, а тиме и геополитичких интереса српског народа, свакако отежава и то што највиши српски званичници у јавност излазе са именима потенцијалних купаца, при чему неке претпостављају другима. Позиција руске државне компаније се дододатно отежава тиме што се постојећа систуација користи за ширење русофобије међу Србима, чиме се подривају основи вишевековне сарадње два народа.
Коме смета ADNOC?
Следствено томе, сви притисци на већинског власника НИС-а који долазе од стране највиших српских званичника, а пре свега педестодневни ултимативни рок за продају акција, посредно показују да је циљ Вучића и појединих прозападних министара у Влади Србије да Руси у овом року не нађу купца који би одговарао њиховим интересима, а који би истовремено могао да обезбеди лиценцу америчког OFAC-a. Након тога би, према обнародованом плану Владе Србије, у НИС била уведена принудна управа, а онда би руски партнер био приморан да Србији прода по нижој цени (пошто се ради о принудној продаји) већински удео у компанији, пошто би у супротно следила њена национализација. Имајући у виду Споразум о стратешкој сарадњи у енергетици, који Србија прошле године закључила са САД (овде), као и политичке захтеве ЕУ да Србија „диверзификује“ снадбевања енергентима, те захтеве ММФ о смањењу државног власништва у енергетици, јасно је да би такво преузимање НИС-а од стране Владе Србије било привремено, те да би кончан купац највеће српске нафтне компаније била нека западна нафтна компанија.
С обзиром да Запада жели да стави под своју апсолутну контролу српски енергетски сектор, из угла његових геополитичких интереса је куповина НИС-а од стране мађарског MOL-а свакако пожељнија од продаје државној нафтној компанији из Абу Дабија ADNOC-u. Јер, мађарско-руска сарадња у енргетском сектору није само отежана чланством Мађарске у ЕУ, него и искључиво зависи од Орбановог опстанка на власти. У случају његовог политичког пада, власништво MOL над НИС-ом претворило би се у геополитички инструмент глобалистичких бриселских елита. Насупрот томе, ADNOC је компанија државе која је од јануара 2024. године члан БРИКС-а. Притом, Уједињени Арапски Емират не само да нису у страху од америчких секундарних санкција смањили обим економске сарадње са Русијом, већ се укупан обим спољнотрговинског промета између две земље за последњих пет година повећао чак три пута (овде). А према подацима из прошле године око 400 руских компанија послује на тржишту УАЕ.
Чини се да је због свега тога ADNOC за Русију најпожељнији купац НИС-а, који може Москви чврство гарантовати очување основних енергетских и геополитичких интереса у Србији и на Балкану. Будући да се ти интереси поклапају са српским, пошто су и даље итекако актуелни они политички разлози који су својевремено навели Владу Војислава Коштунице да крене у аранжман продаје НИС-а „Гаспром њефту“, поставља се питање зашто Вучић навденим притисцима на руског партнера отежава евенталну продају НИС-а нафтној компанији из Абу Дабија. Притом, таквим понашањем Вучић додатно нарушава поверење Кремља, чиме он лично доводи у питање закључење дугорочног гасног аранжмана са Русијом, који је од животне важности за Србију.
Тешко је отети се утиску да такво понашање српских званичника према руском партнеру није у вези са прошлогодишњим Споразумом о стратешкој сарадњи Србије и САД у енергетици, који је министар Ђурић закључио са америчким подсекретаром Хозе Фернандезом (овде), а коме су се тада нарочито обрадовали Дубравка Ђедовић Хандановић (овде), као и бивши амерички амбасадор у Атини, те један од кључних људи у реализацији пројеката терминала за извоз америчког нафтног гаса у Александруполису (овде). Из угла овог Споразума јасно је ко би могао бити пожељни нови власник НИС-а и како би се до њега дошло кршењем власничких права и интереса руског већинског власника у српској нафтној компанији.
Једно је сигурно, политички ослабљени Вучић оваквим потезима у енегетици повећава своју зависност од Колективног запада, чиме слаби не само сопствену, већ и геополитичку позицију Србије, a повећава уцењивачки капацитет противника територијалне целовитости Србије. Само дисперзија спољнополитичких утицаја, која се осигурава и присуством различитих страних фактора у витално важним привредним секторима, кадра је да стабилизује Србију у условима огромног спољног притиска.
