Зоран Чворовић: Како је Зеленском спремљен „Картонски мајдан“
Војни порази, на стотине хиљада мртвих и рањених украјинских војника, губитак територија, уништена привреда, ратни криминал, присилне мобилизације – ништа од тога током три и по године рата није могло да угрози председнички положај Владимира Зеленског. А ових дана умало му је „дошао главе“ покушај да врховном тужиоцу Украјине потчини паралелну структуру независних антикорупцијских органа – Национални антикорупцијски биро Украјине (НАБУ) и Специјално антикорупцијско тужилаштво (САП).
Свакако да је Зеленски био свестан високог ризика таквог корака. Баш зато је брижљиво изабрао начин и време доношења закона № 12414.
Димна завеса Зеленског
Из штурог званичног описа предлога Закон № 12414, који је Рада усвојила 22. јула, а Зеленски га одмах истог дана потписао, није се могло непосредно закључити да се њиме било шта мења у статусу независних антикорупцијских органа. Званично се радило о изменама Кривичнопроцесног законика Украјине, које су се „односиле на специфичности претходне истраге кривичних дела повезаних са лицима несталим у посебним околностима ратног стања“ (овде).
Међутим, критичари овог законског предлога из редова посланика Раде одмах су уочили да би у случају усвајања тог акта врховни тужилац Украјине постао заправо шеф тужиоцима из Специјалног антикорупцијског тужилаштва (САП), уместо главног тужиоца који се налази на челу овог специјализованог паралелног тужилачког органа (овде).
Осим тога, врховни тужилац је према Закону № 12414 овлашћен да одлучује, не само о томе којем ће тужиоцу Специјалног антикорупцијског тужилаштва (САП) бити додељен неки предмет, већ и да ли ће предмет, у коме је истрагу спровео специјализовани независни антикорупцијски истражни орган – НАБУ, бити изузет из надлежности специјализованог антикорупцијског тужилаштва (САП) и додељен неком тужиоцу опште надлежности.
Иначе, такво преузимање коруптивних кривичних предмета из специјализованог антикорупцијског истражно-тужилачког система, кога чине НАБУ и САП, било је пре предложене законске измене изричито забрањено. Имајући све то у виду, опозициони посланик и председник Комитета Раде за слободу говора, Јарослав Јуршчин, изјавио је да власт овим уводи „тоталну контролу над антикорупцијским случајевима“.
Пошто врховног тужиоца Украјине према чл. 131. Устава поставља и смењује шеф државе, а сам Зеленски и не скрива да је врховни тужилац „сто одсто његов човек“ (овде), лако се дало закључити да се предложеним законским изменама систем независних антикорупцијских органа ставља под контролу Зеленског, или прецизније под контролу моћног шефа његовог кабинета Андреја Јермака (овде).
Да би се пред украјинском јавношћу оправдала планирана операција потчињавања Националног антикорупцијског бироа (НАБУ) и Специјалног антикорупцијског тужилаштва (САП), дан уочи усвајања Закона № 12414, органи који се налазе под директним утицајем Зеленског – Врховно тужилаштво Украјине и Државни биро за истраге (ГБР), извели су велику полицијску акцију у централним и регионалним одељењима НАБУ и САП (овде).
Како би ефекат „димне завесе“ био што уверљивији, ова акција је оправдана борбом против руског утицаја у независним антикорупцијским структурама. Један број детектива НАБУ осумњичен је за државну издају, трговину са Русијом и корупцију. (овде). Зеленски је читаву акцију пропратио речима, да ће „антикорупцијска инфраструктура радити, али само без руског утицаја, од кога морамо да се ослободимо“ и, уз то, „мора бити више праведности“ (овде).
Зеленски се одлучио да стави под контролу независне антикорупцијске органе, након што је Трамп претходне седмице изашао са 50-дневним „ултиматумом“ за заустављање украјинског рата, који је актуелни украјински председник погрешно схватио као „доказ нове туре љубави од стране Вашингтона“ (овде). Уз то, Зеленски се одлучио да Закон № 12414 буде донет дан уочи нове рунде истанбулских преговора украјинских и руских званичника, очекујући да ће овај догађај медијски потиснути у други план вести из Раде о доношењу контроверзног закона.
Погрешна процена
Све се, међутим, одиграло супротно проценама првог човека кијевског режима. Као прво, показало се да у овом случају из неких разлога опробани русофобски наратив није помогао Зеленском да пред западним старатељима оправда своје нове политичке претензије. Наиме, информација о наводним везама детектива НАБУ са Русијом није оставила на владаћује западне политичке кругове никакав утисак.
„Увек је остављала, а сада није“, примећује у својој анализи колумниста Украина.ру Василије Стојакин (овде). Са страница британског Телеграфа Зеленском је за сваки случај поручено да ће чак и да Служба безбедности Украјине (СБУ) докаже проруску оријентацију појединаца из НАБУ, „што није искључено“, он сам „тешко отклонити сумњу да се служи влашћу у сопственом интересу“ (овде).
Баш у дану када је у Ради усвојен спорни закон портпарол Стејт департмента, Тами Брус, релативизовала је и значење новог Трамповог 50-дневног „ултиматума“ на који је рачунао Зеленски, рекавши да се САД неће стриктно придржавати овог рока „ако се буду водили истински преговори“ (овде). С тим у вези, Антон Трофимов је приметио да исход преговарачког процеса „не зависи само од Москве“, већ „данас много више од понашања пана Зе (тј. Зеленског) и његове клике, у вези са којима се на Западу ‚неочекивано’ појавило мноштво непријатних питања“. А најважније од њих тиче се сумњивих послова које су „њихови кијевски клијенти одлучили да сакрију даље од ужареног погледа Великог Белог Господина“ (овде).
Русофобски наратив није помогао Зеленском да пред западним старатељима оправда своје нове политичке претензије
Трофимов прецизира да се на Западу ради „о укидању независности Националног антикорупцијског бироа (НАБУ) и Специјалног антикорупцијског тужилаштва (САП)“. Дан уочи доношења спорног Закона № 12414 амбасадори држава чланица „G7“ послали су Зеленском јасну поруку шта мисле о његовом атаку на паралелне истражно-тужилачке структуре НАБУ и САП. Они су јавно изразили „озбиљну забринутост“ због полицијске истраге унутар НАБУ и уз то су у дану истраге посетом овој институцији јасно стали на њену страну (овде).
Свему томе ваља додати јасне сигнале који су током јуна и почетком јула стизали са Запада, о све већем незадовљству тамошњих владајућих кругова владавином Зеленског. Тако Трамп више није био усамљен у оптужбама на рачун шефа кијевског режима. Критикама на рачун свемоћног Јермака, Политико је, као гласило америчке „дубоке државе“, упутио шестог јула Зеленском више него јасну поруку: „Украјина ризикује да изгуби морални легитимитет у очима западних друштава. Ауторитарни стил председничког кабинета све више изазива забринутост“ (овде).
У исто време немачки Шпигл је пренео изјаву једног посланика ХДС, који је поручио да „ми не можемо бесконачно да финансирамо режим код ког нема ни слободе медија, нити равнотеже власти. Украјина има потребу за новим начином руковођења“ (овде).
Чувени амерички новинар Сејмур Херш средином јула је написао да Вашингтон тражи замену за Зеленског и да је некадашњи командант украјинске војске, а сада амбасадор у Великој Британији, Валериј Залужни, највероватнији кандидат за новог председника Украјине по мери САД (овде). Ових дана је Ројтерес пренео упозоравајућу изјаву једног неименованог западног дипломате, према којој „украјинска страна све више и више испитује границе дозвољеног“ (овде).
И поред свих таквих неповољних сигнала, Зеленски се ипак одлучио на коначни обрачун са паралелним истражно-тужилачким структурама НАБУ и САП. Сматра се да је непосредни повод било недавно покретање истраге од стране НАБУ за примање мита у вредности од 345.000 америчких долара против доскорашњег вицепремијера и кандидата за новог премијера Алексеја Чернишова. Према писању Блумберга Чернишов је „тесно везан за Зеленског и његову породицу“ (овде, овде, овде).
Повод за обрачун Зеленског са НАБУ и САП, према посланику Раде Алексеју Гончаренку из редова опозиционе либерално-сорошевске „Европске солидарности“, требало би тражити у прислушкивању, које је трајало од априла до јула ове године, стана бизнисмена Тимура Миндича, у коме је често боравио Зеленски. Прислушкивање је вршено из суседног стана бизнисмена Генадија Богољубова, коме је НАБУ помогла да напусти Украјину (овде).
Обрачун Зеленског са паралелним антикорупцијским полицијско-правосудним системом свакако има везе и са активирањем опозиције
Обрачун Зеленског са паралелним антикорупцијским полицијско-правосудним системом свакако има везе и са активирањем опозиције, која је сасвим замрла после фебруара 2022., али која последњих месеци добија све јасније обрисе у групи противника актуелног председника Украјине коју чине бивши председник Порошенко, медијски магнат Томаш Фиала, градоначелник Кијева Виталиј Кличко, поједине украјинске каријерне дипломате, познати корисници западних гранотова из невладиних организација, поједини религиозни лидери и млађи државни руководиоци формирани у структурама USAID и NED (овде).
Бивши посланик Раде, један од лидера „руског пролећа“ 2014, а данас познати руски аналитичар, Олег Царјов, сматра да се Зеленски код избора момента потчињавања паралелних антикорупцијских структура руководио проценом да се „САД неће мешати, зато што је НАБУ Сорошева структура – односно структура демократа, глобалиста и противника Трампа“, а да то неће учинити ни ЕУ, „зато што јој је Зеленски потребан како би се продужио рат Украјине и Русије“ (овде).
Ова рачуница се за сада добрим делом показала погрешном, а „Хершове тезе, за које још до јуче није могао наћи основ, добиле су обрисе реалности“ (овде). И то захваљујући бројним протестима који су још у дану доношења спорног закона избили као по команди у Кијеву, Дњепропетровску, Харкову, Лавову и Одеси. Због парола, које су већински млади демонстранти из студентске популације исписивали на картонима (нпр. „Изабрали смо Европу, а не деспотију“ или „Мој отац није погинуо за ово“, овде), протести су већ добили назив „Картонски мајдан“.
Зашто се Зеленски, по свој прилици, овог пута прерачунао?
Резултати рада
Доношењем Закона № 12414 Зеленски је ударио на паралелне и „независне“ полицијско-судске антикорупцијске структуре, које су, по налогу Запада, формиране одмах после „Евромајдана“, тачније за време председничког мандата Петра Порошенка 2015. године. „Формирање независних антикорупцијских органа“, према писању Би-Би-Сија, „био је један од захтева Европске уније према Украјини за додељивање безвизног режима њеним грађанима, а такође и услов да Кијев добије финансијску помоћ Запада“ (овде).
Водећи британски медиј истовремено примећује да су још од 2017. године постојали затегнути односи између новог НАБУ, с једне стране, и старих органа – СБУ и Врховног тужилаштва, с друге стране. Конфронтација између старих и нових структура довела је својевремено до смене првог човека НАБУ због сумње за корупцију. Притом је у овом случају прислушни апарат био смештен у акваријуму у кабинету челника НАБУ, док су истражни органи потчињени тадашњем врховном тужиоцу Луценку, а заправо председнику Порошенку, рад детектива НАБУ пратили из стана који је се налазио насупрот седишта Националног антикорупцијског бироа (овде).
Ваља знати да нову паралелну и „независну“ структуру органа за борбу против корупције који су у Украјини формирани након „Евромајдана“, поред Националног антикорупцијског бироа (НАБУ) и Специјалног антикорупцијског тужилаштва (САП), чине још и Национална агенција за борбу против корупције (НАПК), Агенција за одузимање и управљање имовином (АРМА) и, као најважнији у систему, Виши антикорупцијски суд (овде).
С тим у вези, аналитичар Павел Котов закључује: „Американци су формирали не само органе за проверу могућих корупционаша (НАПК), истражне органе за борбу против корупције (НАБУ), већ и Виши антикорупцијски суд, који је према њиховом схватању дужан да сам води судску истрагу и да суди корупционашима, пошто локалном правносудном систему (који је туђ Американцима) то нису могли да повере, знајући да целокупна судска вертикала Украјине и сама представља једну од корупционашких структура“ (овде). Да би обезбедили пуну независност паралелног полицијско-правосудног система за борбу против корупције, Запад је скоро у потпуности преузео финансирање његових расхода.
Да ли је ова паралелна институционална структура успешно одговорила задатку сузбијања корупције у Украјини?
Иако су многа звучна имена украјинске политике била предмет истраге НАБУ, од бившег министра одбране Алексеја Резникова, преко челника Антимонополског комитета Павела Кириленка и Пореске службе Украјине Романа Насирова, те председника Врховног суда Всеволда Књазева и познатог судије Николаја Чауса, до Александра Аваткова, сина бившег моћног министра Арсена Аваткова, и сада већ чувеног по корупцији бившег начелника одеског војног одсека Јевгенија Борисова, крајњи резултат антикорупцијске борбе у Украјини од 2015. до данас више је него занемарљив (овде, овде).
Иако је у познатим случајевима државних службеника осумњичених за корупцију утрвђено постојање имовине која небројено пута превазилази њихове приходе (нпр. начелник војног одсека из Одесе поседује у Шпанској Марбељи кућу од 857 кв. метара и пословни простор од 239 кв. метара), већина познатих случајева корупције државних службеника није окончана правноснажним пресудама. Највећем броју случајева суђење пред Вишим антикорупцијским судом никада није ни било започето, јер је Специјално антикорупцијско тужилаштво у међувремено одустајало од даљег гоњења због недостатка доказа (овде).
Према Павелу Котову, већина високих државних службеника осумњичених за корупцију служила се у фази истраге, коју је спроводила НАБУ, могућношћу да након хапшења буду пуштени на слободу, уз давање кауције, одлуком месно надлежног суда опште надлежности (овде). На слободи су добијали могућност да опструишу прикупљање доказа, због чега ствар никада није долазила до Вишег антикорупцијског суда. Тако је бивши одески начелник војног одсека Борисов три пута пуштан на слободу одлуком локалног суда опште надлежности.
Погрешно је, међутим, у овим процесним законским мањкавостима тражити суштинске разлоге за неефикасност паралелног полицијско-правосудног антикорупцијског система који је Запад успоставио у Украјини после „Евромајдана“. Притом према тврдњи бившег шефа дописништва Волстрит џорнала, Марка Чемпиона, „данас у Украјини делују скоро најмоћније антикорупцијске институције у свету“ (овде).
Где је кључ?
Случајеви смењених, а никада правноснажно осуђених корупционаша из највиших редова украјинске власти, јасно показују да циљ установљавања паралелног „независног“ антикорупцијског система није искорењивање масовне корупције у земљи каква је Украјина. С друге стране, погрешно је мислити да Запад штити овај систем од напада Зеленског само ради очувања „институционалног дизајна“ и либерално-идеолошког имиџа, као што верује Василиј Стојакин са Украина.ру (овде).
Западу овај паралелни антикорупцијски систем омогућава итекако ефикасну контролу унутрашњег политичког живота уз помоћ информација прикупљених од параистражних и паратужилачких органа овог система, као и уз помоћ процесних инструмената којим ови органи располажу, а што из разлога политичке целисходности не морају увек бити, и по правилу нису, правноснажне пресуде.
С тим у вези, Антон Трофимов (овде) тврди да је Марк Чемпион (овде) у недавном тексту за Блумберг открио кључну грешку коју је направио Зеленски када се одлучио да врховном тужиоцу Украјине потчини паралелне антикорупцијске органе, а у тој грешци се и крије смисао постојања, формалноправно гледано, процесно неефикасних органа „независне“ антикорупцијске структуре.
Примећујући, најпре, да су изостале оштре критике најновијег поступка Зеленског од стране Беле куће (што се не може рећи за познате неоконе, као што је сенатор Линдзи Грем, (овде), Чемпион у наставку закључује: „Зеленском би било боље да не доводи себе у искушење да злоупотреби могућности које су се отвориле. Европа није изгубила интерес ка тој теми (борба против корупције). Посебно сада када њене пореске обвезнике моли да сопствену помоћ Украјини допуне, не само тако што ће раздрешити кесу за америчко оружје, већ и да издвоје по 19 милијарди долара годишње за ангажовање производних капацитета кијевске наменске индустрије“.
Анализирајући ову поруку колумнисте Блумберга, руски аналитичар Трофимов вели: „Марк Чемпион, по свој прилици неочекивано, открио је главну тајну садашње украјинске ‚владе’. Цео Запад се само тиме и бави, да плаћа њене рачуне! За нове виле, за јахте, за пирове по ресторанима, за украсе „амбициозним пријатељицама“… И са свим тим су се западне елите мириле, док је Кијев поштовао правила која су му наметнули. Али када је кијевски режим ризиковао да наруши та правила, против њега су, као и пре једанаест година, нахушкали демонстранте“.
Паралелни антикорупцијски систем Западу омогућава итекако ефикасну контролу унутрашњег политичког живота
Управо због тога делује трагикомично најновија „сувренистичка“ изјава Јулије Тимошенко, коју преноси британски Телеграф, у којој ова организаторка и лидер (уз Виктора Јушченка) „Наранџасте револуције“ 2004. године, оптужује „западне партнере Украјине због покушаја контроле Кијева уз помоћ НАБУ и САП“ (овде).
Једном речју, украјинским политичарима, као марионетама Запада, дозвољено је да под одређеним условима остварују коруптивну добит у пословима набавке војне опреме и финансирања рата уопште, већ и због саме чињенице да највећу коруптивну добит у тим пословима имају поједини кругови на Западу, пре свега у САД. Али им није дозвољено да елиминишу спољни надзор над њиховом корупцијом, јер је управо тај обавештајни надзор гарант да ће локална политичка сцена у једној земљи остати у формату луткарског позоришта.
Каноса Владимира Зеленског
Пошто му није успело да операцију потчињавања НАБУ и САП прикрије и оправда уобичајном антируском реториком, а након што га је комесар ЕУ Марта Кос (овде, овде), употребом флоскуле о „владавини закона“ као кључном услов за интеграцију Украјине у ЕУ, упозорила, да је очување „независности“ паралелне антикорупцијске институционалне структуре стратешки интерес Брисела, Владимр Зеленски је брже боље ретерирао.
Само два дана после доношења Закона № 12414, којим је паралелне „независне“ антикорупцијске органе подредио Врховном тужилаштву Украјине, Зеленски је лично поднео Ради нови предлог закона који предвиђа враћање претходног статуса навденим органима (овде, овде).
После бројних упозорења бриселских и лондонских политичара, као и упозорења која су стизала са адресе Атлантског савета и страница Волстрит џорнала, Економиста и Тајмса (овде, овде), да покушај укидања „независности“ антикорупцијских органа може угрозити процес евроинтеграција Украјине, те након избијања бројних, додуше не тако масовних, „мајдана“ широм Украјине, Зеленски се одлучио за праву Каносу. Обавио је хитне разговоре са Страмером и Макроном, а преко медија се зарекао да „ничим не жели да угрози“ европски курс Украјине (овде).
То по свему судећи за Европску комисију нису биле довољне гаранције да ће се ствари у погледу статуса антикорупцијских органа вратити на своје, па је предузела додатни притисак у виду замрзавања нове транше помоћи Украјини у износу од 1,5 милијарди евра до измене контроверзног закона о статусу НАБУ и САП (овде).
Исти корак предузео је и Међународни монетарни фонд (овде). Западна глобалистичка гласила, попут Фајнешел тајмс, већ пишу како је „Зеленски пао са демократског пиједестала“ (овде), док Берлинер цајтунг упозорава да се „разбијено стакло не може саставити“, мислећи на покушај поправљања имиџа Зеленског изменом одредби спорног закона које се тичу статуса НАБУ и САП.
За 31. август заказано је прво гласање у Ради за нови закон. Противници Зеленског, пре свих Порошенко, већ говоре о томе да ће шеф кабинета председника Украјине Јермак учинити све да гласање у Ради пропадне, те да садашњи закон који лишава независности антикорупцијске органе остане на снази (овде).
Међутим, познати руски аналитичари и добри познаваоци украјинских прилика, попут Олега Царјова (овде, овде), Јелене Панине (овде) и Игора Димитријева (овде, овде), једногласни су у ставу да је брзим ретерирањем Зеленски показао не само слабост, која се у политици не прашта, него чак и „стратешки пораз“. После пристанка на ултиматум Европске уније Зеленски ће имати све мање ауторитета у домаћој политици, па ће, пре свега, све теже контролисати политички хетерогену Раду.
Сатеран у ћошак
Након ове капитулације, Зеленском ће бити све теже да користи Службу безбедности (СБУ) у обрачуну са структурама које га угрожавају, а које потинцијално могу добити заштиту Брисела, као што је у овом случају било са НАБУ. Стога је мало вероватно да шеф кијевског режима не доврши оно што је у међувремену обећао западним патронима – да доношењем новог закона „независним“ антикорупцијским органима врати стари статуса.
Зеленски изгледа као миш кога је мачка сатерала у ћошак, и нема пред собом добар избор. Његова евентуална одлука да одложи испуњење захтева иностраних кредитора, може само учинити гором његову позицију. А Руси на фронту наступају брже него икада.
Након ове капитулације, Зеленском ће бити све теже да користи Службу безбедности (СБУ) у обрачуну са структурама које га угрожавају
То што је Зеленски претрпео стратешки пораз, не мора истовремено да значи да му је на „кратке стазе“ истекао рок употребе. Будући да је већ увелико дискредитован као ауторитарни лидер, Зеленском време употребе свакао истиче са наступањем мира. До тада стратешки ослабљени Зеленски биће свакако кооперативнији у ратним плановима Запада против Русије, независно од тога да ли ће се од њега тражити да буде „ратни јастреб“ или „голуб мира“.
Зато му је након Каносе дат уступак у виду очигледне демобилизације демонстраната на „Картонском мајдану“ до испуњења ултиматума Брисела и Лондона (овде). Познати руски аналитичар и професор московске Високе школе економије Марат Баширов, доводи у везу садашње стратешко слабљење Зеленског са могућим септембарским преговорима о миру, на којима неће бити места за већ сада ослабљеног и дискредитованог шефа украјинског режима (овде).
Потписник ових редова већ одавно пише о томе да ресуверенизација подразумева и укидање паралелног система органа који су у Србији 2000-их формирани по налогу Запада, у виду бројних агенција и повереника, а који служе за слабљење класичне егзекутиве, која посредством скупштинске већине, ужива легитимите бирачког тела.
Паралелне полицијско-правосудне структуре које су се нашле на мети Зеленског, а које је Запад у Украјини инсталирао после „Евромајдана“ ради лакше контроле колоније, планиране су да буду модел који би се пресадио у Србију у случају политичке победе оних снага које се залажу за реализцију политичког програма „Шестог октобра“.
Покушај Зеленског да се обрачуна са сличним структурама у Украјини показује да отпор таквим параленим структурама не могу да пруже колонијалне марионете, које очајнички покушавају да промене положај миша сатераног од мачке у ћошак. А Западу су у сваком случају истовремено потребни корупирани лидери и „независни“ антикорупцијски органи, као проверен инструмент за контролу појединих територија.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Roman Pilipey/AFP via Getty Images
