Наставак текста чији први део је објављен под насловом „Ко и како подстиче русофобију у Србији?”
***
У великој мери „плитку“, али не и безопасну пропаганду русофобије, с обзиром на све нижи ниво историјског знања наших сународника, лако је оповргнути бројним фактима. Овде ћу навести само неке од најупечатљивијих чињеница из вишевековне историје српско-руских односа, јер је Милош Ковић недавно дао доста детаљан и врло инструктиван приказ историје ових односа и притом јасно упозорио да се као народ налазимо на историјској прекретници када је у питању наш однос према Русији (овде).
Шта су нам Руси?
За разлику од оног што тврде наши прозападни пропагандисти или разноразни самозвани „историчари“, српско-руске везе сежу у најранија времена руске и српске државности. Речју руског академика А. А. Турилова, „Московљани – људи од књиге, знали су за постојање српског народа из првог дела Повести о древним временима“ (овде), која је најранији сачувани руски летопис с почетка 12. века (овде).
Чвор смисла целокупне српске историје, као вели Марко С. Марковић (овде), везан је оног тренутка када је принц Растко примио монашки постриг и постао инок Сава, а то се догодило, свакако не случајно, већ према Божијем плану (домостроју) спасења, баш у светогорском руском манастиру – Русику, данашњем Св. Пантелејмону.
Друга ктиторија српских владара после Хиландара, коју су богато обдаривали, нарочито у другој половини 14. века, био је управо руски манастир Св. Пантелејмона (овде). На чињеницу да је први српски архиепископ примио постриг код браће Руса, где се сакрио од очеве потере, „барем једном годишње, на дан сећања на светога – 13. јануара (прим. аут. по Јулијанском календару), Србе окупљене у црквама подсећало је кратко (пролошко) житије Светог Саве које се читало за време службе (овде).
Притом, у Русији се култ Светог Саве почео ширити од краја 14. века, са покретањем новог, другог таласа руско-јужнословенских веза, пре тога прекинутих због монголске најезде на земље Кијевске Русије. О томе сведоче месецослови у руским рукописима Јеванђеља, Апостола и служабницима са поменима на литургији Св. Саве и Св. Симеона (овде).
Свети Сава је у Русији, по свему судећи, прослављан много пре званичног уношења српског светитеља у Диптих светих Руске цркве, јер се његово име помиње у месецослову уз Псалтир који потиче из 1401. године, из времена митрополита Кипријана, док најстарија сачувана служба Светом Сави у руским минејима потиче из 1517. године (овде, овде). Најстарији сачувани рукопис „кратког, али врло садржајног житија” Светог Саве у Русији потиче, према Турилову, из 1429. године. Већ 1517. године монах Исајиа шаље са Свете Горе у Москву рукопис Теодосијевог житије Светог Саве, а до данас је сачувано чак 80 руских рукописа овог житија (овде).
Ни у најтежим историјским околностима српско-руска комуникација на највишем нивоу није билаа прекинута
Турилов указује да су „старе везе између Србије и појединих кнежевина и области Кијевске Русије, које су постојале у другој половини 12. и у 13. веку“, биле „ослабиле после татарско-монголске најезде и образовања Велике Орде у јужноруским степама, средином 13. века“.
Да ни у најтежим историјским околностима српско-руска комуникација на највишем нивоу није била прекинута, сведочи део из житија краља Драгутина, које је тридесетих година 14. века написао архиепископ Данило II, у коме се наводи да је Драгутин „у тој Руској земљи имао драгог пријатеља кнеза Василија, и указивао му је почаст каква му и приличи, и слао му је слатке речи заједно са величанственим царским даровима“ (овде). Према једном тумачењу кнез Василије је био млађи брат Св. Александра Невског Василије Јарослављевић, док се по другом тумачењу ради о једном другом припаднику руске династије Рјуриковича – Васиљку Романовичу (овде, овде).
Да је руска, пре свега црквена, али и световна елита, иако сама у незавидном, вазалном положају према Орди, врло брзо добијала вести о најважнијим догађајима у Србији и да их је помно пратила (овде), сведочи запис старца Исајие о Маричкој бици (вероватно из 1380. или 1383. године), у коме овај угледни Рус, поред осталог, наводи: „И подиже деспот Угљеша сву српску и грчку војску и брата свога, краља Вукашина, и многе друге велможе, негде до шездесет хиљада војника. И пођоше у Македонију да изгоне Турке, не схватајући да се нико не може супротставити гневу Божијем. Оне не изагнаше, но сами од њих убијени беху“.
Са тугом руски старац закључује: „И толика је љута невоља запљуснула све земље и градове западне, да то нису уши чуле, нити су очи виделе. После убиства овог храброг мужа, деспота Угљеше, расуше се и разлетеше Измаилћани по свој земљи, као птице по ваздуху. И једне хришћане су мачем клали, друге у плен одводили, а остале покоси превремена смрт; а они који су смрт избегли, глађу беху савладани“. А руски епископ који је био на путу за Цариград у време Косовске битке, забележио је да је „Амурат заратио на српског кнеза Лазара“ и да су „у међусобној борби убијена обојица“ (овде).
Српско наслеђе
Након монголског разарања, руске земаље окупљене око Велике кнежевине Владимирске (овде), биле су „гладне“ словенских превода богослужбених, канонских и светоотачких књига, па су стога руски североисток преплавиле бугарске и српске рукописне књиге.
Тако је и Савино Законоправило на Владимирском сабору 1273/1274. године проглашено за „основни закон“ Кијевске митрополије и руске државе (овде). Нису из Србије у Москву током 14. и прве половине 15. века стизале само књиге, већ и познаваоци ретких заната, какав је био светогорски монах и Србин Лазар, који је 1404. године израдио и поставио први часовник на двору у Кремљу (овде).
Срби су у Русију током 14. и 15. века пренели и основе нове владарске идеологије. Академик Михаил Николајевич Тихомиров је тврдио да су везе цара Душана са руским земљама биле толико интензивне да се то види на владарским печатима, као и структури и форми повеља, које су издавали синови великог кнеза Ивана Клите (овде).
Један од најбољих познавалаца историје руске цивилизације на Западу, Џејмс Билигтон, тврдио је да је „током свог златног доба под Стефаном Душаном 1331-1355, српско краљевство умногоме представљало генералну пробу обрасца владавине који ће настати у Московији“ (овде). Пахомије Србин или Пахомије Логотет био је, према истраживању Бориса Михаиловича Колса, први који 1442. године великог кнеза Василија Васиљевича назвао самодршцем (аутократором), византијском титулом која указује на сувереног владара. При томе га није називао самодршцем целе Русије, већ „православным самодержцем“ (овде).
С тим у вези, ваља знати да је Пахомије Србин био водећи руски хагиохраф тога доба и да је за четрдесет шест година (1438. до 1484. године), колико је поживео у новој домовини, „ту створио целу једну књижевност, написавши више него скоро сви његови руски савременици заједно (овде). Руски бојари, као браниоци феудалног партикуларизма, оптуживали су унуку Јелене Драгаш, Софију Палеолог, да је након удаје за Ивана III Васиљевича, у Русију пренела ромејске политичке традиције и идеју самодржавног владара (овде).
Унук Софије Палеолог и Ане Јакшић Глински, први руски цар Иван IV Васиљевич оставио је бројна сведочанства сопствене везаности за српски народ и његову духовну и историјску баштину. Истовремено та сведочанства су снажан доказ да је Немањићка Србија служила Трећем Риму као државноправни узор и неисцрпни извор духовних и идејних инспирација. На иницијативу првог руског цара, Ивана IV Васиљевича, само две године након његовог узвођења у царски трон, Св. Сава, Свети Симеон и Св. Арсеније Сремац прибројани су 1549. године у Диптих светих Руске цркве као „нови чудотворци”.
Захваљујући првом руском цару – који се у детињству васпитавао под утицајем бабе по мајци Ане Јакшић Глински – Свети Сава и Свети Симеон су осликани на стубу централног дела Архангељског сабора у Кремљу, гробној цркви московских Даналовича-Рјуриковича. Према тврдњама појединих аутора, по налогу Иван IV Васиљевич је у московским цркавама тог времена било осликано чак 13 фресака са ликом Светог Саве, а седам са ликом Светог Симеона.
Савино Законоправило на Владимирском сабору 1273/1274. године проглашено за „основни закон“ Кијевске митрополије и руске државе
Турилов истиче како су Свети Сава и Свети Симеон – заједно са руским светитељима и небеским заштитницима руског владарског дома – били извезени на завеси за царске двери коју је цар Иван IV Васиљевич поклонио Хиландару 1555. године. Истовремено је Хиландар првом руском цару поклонио крст са светим моштима који је носио Свети Сава. Следеће 1556. године Хиландар је, захваљујући старању Ивана IV, отворио и своје подворје у Москви и то недалеко од Кремља, у рејону Китай-города.
То подворје ће постатити стециште бројних српских монаха, који су долазили у руску престоницу како би издејствовали помоћ и заштиту руских владара (овде). Овоме ваља додати Летопис који је наручио Иван IV, који јасно показује везаност руског владарског дома за Немањићку Србију.
Речју Драгана Р. Млађеновића: „У борби за утемељење руске државе као наследнице Ромејског царства и Москве као Трећег Рима, цар Иван је дао да се изради дело Летописни лицевој свод. Реч је о капиталном историографском, књижевном и ликовном зборнику историје света у десет томова са више од 10.000 страна, и преко 18.000 слика које је радило више од 40 сликара. Лицевој свод прати историју света од библијског постања до 16. столећа и времена цара Ивана. У четвртом тому Лицевог свода велики простор је посвећен Светом Сави, оснивачу Српске православне цркве и духовном утемељитељу српске државе. Од укупно 160 илустрација посвећених Србима, 122(!) приказују сцене из житија Светог Саве. Ту је и генеалогија свете лозе Немањића и опис Косовске битке“ (овде).
Пут ослобођења
Када су српске земље пале под власт Османлија у другој половини 15. века, Русија се коначно ослободила монголског ропства (1480. г) и креће да се преображава узлазном путањом од патримонијалне монархије ко самодржавном православном царству. Следствено томе, православни балкански народи руске велике кнежеве и цареве почињу да сматрају својим владарима.
Један италијански писац забележио је 1575. године: „Сви народи Бугарске, Србије, Босне, Мореје и Грчке клањају се имену великог кнеза московског, зато што припадају истој православној вери, и не надају се да ће их било чија друга рука, осим његове, ослободити од турског ропства“ (овде). У свом тексту „Иван Грозни и Срби“ академик М. Тихомиров јасно је показао да су везе Срба и Руса, управо у том периоду биле не само културне, већ и политичке, јер се Срби још од 16. века обраћају руским царевима као својим заштитницима и заступницима пред Портом (овде).
Руски владари су редовно и богато материјално помагали српске манастире, дозвољавајући њиховим игуманима, монаштву, као и епископима, да у Русији прикуљају помоћ. Истовремено су епископи и монаси православних балканских народа московским властима преносили и бројне безбедоносно осетљиве податке о стању у Турској или о појединим сумњивим Русима, који су под различитим именима, најчешће као „цареви-самозванци“ боравили на територији Османске царевине (овде).
О бризи руских владара за манастире широм српских земаља, као центре духовног, националног и културног живота Срба под туђинском влашћу, довољно говоре следећи подаци, који су тек „кап у мору“. Током дестак година владавине цара Алексеја Михајловича, издате су грамоте за прикупљање материјалне помоћи у Русији манастиру Милешеви 1653, манастиру Леснову 1660, манастиру Хиландару 1661, исте године и манастиру Лепавини („пожаловали есмя сербскія земли города Крижевца, введенія пресвятыя богородицы Липовинскаго мон-ря архимандрита Виссаріона съ братіею“), а 1663. манастиру Студеници (овде).
Контакти епископа и монаштва Пећке патријаршије са руским властима носили су небројене ризике за Србе. Тако је након једне посете Москви, а под оптужбом да је руски шпијун, од турских власти у Бурси 1659. године био убијен српски патријарх Свети Гаврило (Рајић). После 35 година избегли српски патријарх Арсеније III Чарнојевић рекао је у руском дипломатском посланику у Бечу да је Свети Гаврило (Рајић) током посете Русији од цара добио огромну материјалну помоћ од које је Пећка патријаршија била обновљена (овде).
Нада православних Срба да ће се ослободити турског ропства уз помоћ руског владара, о којој је писао поменути Италијан из 16. века, остварила се током прве три деценије 19. века. Зашто је из баш угушеног Карађорђевог устанка васкрсла нововековна Србија (пре тога је српска државност васкрсла трудом цетињских митрополита у црногорским брдима, али она због материјалних ресурса и географске позиције није имала услова да буде у Српству „пијемонтска“), када је и пре тога широм српских земаља било толико славних, а неуспешних буна и устанака?
На то питање одговор је дао Стојан Новаковић, који се као некадашњи напредњачки министар понајмање може сумњичити за некритичко русофилство. Новаковић у закључку свог дела Васкрс државе српске, поред осталог, вели:
Тако је завршен Први српски устанак започет пре сто година. Посленицима његовим и целоме ондашњем народу чинило се у тај мах (1813. године, прим. аут) да је све пропало, јер је изгледало као да је повраћено у стање пре 1804. године. Остала је била, међутим, једна једина скупоцена тековина нетакнута. То је свечано признање Портино у осмом члану Букурешког уговора (руско-турског уговора од 1812. године, прим. аут) да се Србима даје њихова унутрашња аутономија. То признање се није могло ни топовима ни ватром разрушити.
У њему је најдрагоценија добит Првог српског устанка; у њему је васкрс државе српске у 19. веку. Јер баш зато што су Турци с Букурешким уговором тако поступили, неопходна су постала међу Русијом и Турском како објашњења у Цариграду (1818-1820) и у Акерману (1826), тако и нов рат с Русијом (1828. до 1829), којим се цело питање коначно завршило. Али као год што би тешко што било од добитака Првога српског устанка без Другога (кнез-Милошева од 1815. године), тако ни Други устанак не би могао постати без Првога и без руско-турског Букурешког уговора, иако у онај мах Срби о овом последњем нису хтели да чују (овде).
Питање поверења
Током година Првог српског устанка, цар Александар I дефинисао је у односима са Карађорђем и српским устаничким старешинама и руководно начело, којег се руска царска дипломатије углавно, мање-више, увек држала све до 1917. године. Наиме, главном руском преговарачу у српском питању, кнезу Прозоровском, цар је између осталог поручио, да „Русија не би требало да се непосредно меша у унутрашњи поредак Србије“ и да је уместо тога „потребно најпре сазнати мисли и жеље Срба, а потом се старати да се оне реализују по мери кооперативности турских представника на конгресу“.
Нада православних Срба да ће се ослободити турског ропства уз помоћ руског владара остварила се током прве три деценије 19. века
У одговору цара Александра I на предлоге из извештаја Константина Родофиникина о могућем моделу организације власти у устаничкој Србији, цар је указао на руководно начело којег би руска дипломтија морала увек да се држи у односима према Србији, нарочито због њене физичке удаљености од руских граница. Реч је о начелу – очувања међусобног поверења.
Полазећи управо од тог тог начела, цар је одбацио предлог Константина Родофиникина да се Карађорђе позове у Петербург, те да се током његовог боравка у Русији, по моделу свршеног чина, у Србији изведе нова организација власти, којој би он евентуално био противан.
Иако је сматрао да би за учвршћивање руског утицаја у Србији било од користи да се у Русији, о трошку руске државе, школују Карађорђев и синови појединих утицајних Срба, цар Александар I се са овом идејом Родофиникина саглашавао само под условом да се претходно добије добровољна сагласност српског вожда (цитирао сам део из свог научног чланка под насловом Карађорђе и устаничке старешине у очима руске дипломатије који се налази у штампи)
Као што се 1830. године остварила вековна нада стотина хиљада православних Срба да ће их руски цар ослободити агарјанског ропства, тако се, речју Милана Гавриловића, и Николи Пашићу његово вишедеценијско уздање у Русију 1914. године „показало оправданим“.
Пишући 1963. године свој рад о Николи Пашићу, његов блиски сарадник, а касније политички противник и вођ „земљорадника“ Гавриловић закључује: „Они који и данас говоре с ниподаштавање о царској Русији, данас би је сви од блата правили… Та је царска Русија ступила у рат 1914. после аустроугарског ултиматума Србији у одбрану својих интереса, али и у одбрану наших. И та је царска Русија сагорела у том рату. Овде, у Балканском рату, који почео с благословом царске Русије, почиње наш успон, али ту у том рату баш због помагања Балканског савеза и потом Србије, и баш због победа Србије, почиње и пад царске Русије. Ако је Никола Пашић био благодаран царској Русији, био јој је благодаран и цео српски народ. У сваком случају, политика Николе Пашића показала се исправном“ (овде).
С тим у вези, свакако није случајно што је највернији савезник Русије у српској политици и истовремено најватренији српски интегралиста, Никола Пашић, био мета сталних напада и клевета најпре аустрофила, потом хрватских политичара и интелектуалаца, потом титоиста, а данас је једна од мета актуелне антируске и антиинтегралистичке пропагандне кампање.
Архетипско осећање
Како изгледају спољне гарантије државе формиране уз руску подршку и у складу са руским геополитичким интересима, видело се на примеру Србије 1914. године. А како изгледају спољне гарантије државе која је у потпуности уклопљена у савез западних држава и која је 1918. формирана у складу са њиховим геополитичким интересима, видело се на примеру Краљевине Југославије 1941. године.
Притом је и антикомунисти Милану Јовановићу Стојимировићу било још у јануару 1936. године јасно, да „Немачка жели по сваку цену да одвоји Југославију од Русије“ (овде). Овај близак сарадник Милана Стојадиновића није имао заблуда да Хитлер у својим агресивним плановима СССР третира као Русију.
У октобру 1940. године, Милан Јовановић Стојимировић је у свом Дневнику забележио: „Германофила и италофила у Југославији нема, франкофила има, али је то данас цела земља у жалости за Француском. Српски сељак се диви Енглеској и Черчилу. Словенофила је ипак много више: Читав је народ Југославије за Русију! Он је – у заблуди или не за комунистичку Русију, – нашао је да је боље бити комуниста у славенском свету, него роб у германском или италијанском“.
Броз и комунисти су по свему судећи боље од других политичких снга знали стварно расположење народа. Успели су, нажалост, да злоупотребе (овде) његову исконску русофилију за револуционарно освајање власти. Тако се догодило да се под комунистичким идеолошким орнатом и уз злоупотребу српске русофилије, обави обрачун са политичким наслеђем највећег русофила у српској политици – Николе Пашића, те да се, следствено томе, реализују кључни политички циљеви аустрославизма и из њега поникле међуратне хрватске националне политике.
Данас је, уз задовољство званичног Лондона, антикомунизам код појединих националних Срба, због геополитичког и историософског слепила, постао озбиљан извор русофобије. Притом, вероватно и сами не знају да их таква русофобија чини следбеницима родоначелника историјског материјализма – Маркса и Енгелса.
Наиме, некада је Маркс тврдио да је „Московија била васпитана у одвратној школи монголског ропства“, а да је Петар Велики само пуки настављач империјалне политике Џингис-кана, коме је овај монголски владар „завештао да оствари свој план владавине светом“. Данас бриселски глобалисти, као и наши западњаци и наводни антикомунисти, тврде да је данашња Русија само епигон СССР, а Путин настављач бољшевичке империјалне политике.
Својевремено је познати српски интелектуалац-емигрант Марко С. Марковић прокоментарисао један догађај из Француске. „Пре неколико година“, вели Марковић, „једна француска политичка личност, на састанку са једном групом студената која се спремала да посети једну од источних земаља, одржала им је приближно следећи говор: Видећете. Њихова спољна политика ће вам изгледати комликовано, и она уствари то јесте, све док не откријете црвену нит која се кроз њу провлачи – совјетска политика је наставак руског империјализма под другим именом“. На то Марковић закључује: „Јадни француски студенти! Црвена нит заиста, али не руске него западних заблуда“ (овде).
Броз и комунисти су по свему судећи боље од других политичких снага знали стварно расположење народа. Успели су, нажалост, да злоупотребе његову исконску русофилију
Оно што није познато данашњим српским западњацима и „антикомунистима“, било је дубоко усађено у свест и душу некадашњег раногорског омладинца Марка С. Марковића, да је русофилство неодвојиви део српског националног идентитета. То је било итекако јасно и другом антикомунисти, Милошу Црњанском.
Нико није тако уверљиво и снажно исказао ово архетипско осећање генерација и генерација православних Срба које су робовале, селиле се и чекале наду са Истока, него његов Вук Исакович. Бранећи се вином од лукавих понуда печујског бискупа да преведе у „сјај католицизма“ своје војнике, Вук у једном моменту високом католичком прелату, у сред његовог двора и за његовом богатом трпезом, заветно поручује:
„Поживе, моје православље слатко, многа љета у матери мојој, па ће во вјеки живет во вси моји потомци. Сладост јес и наша Русија. Богу творцу молим сја да узрју пут свој и Русији појду. Име Русије! Р – јер је Рождество. У – јер је Ускрсеније… С – јер је Славјанска. И – јер је Исусова. Ј – јер је Јединосушна. А – јер је…“. Ту Вук Исакович заврши своју апологију Православља и русофилије, јер „беше отежао као буре, од вина“, а бискуп тада „скиде са њега своје хладне очи и најежен погледа у ноћ“ (овде).
Тако је Црњански сублимисао два кључна атрибута српске националне свести – Православље и русофилију. Да су ова обележја наше колективне свести неодвојива, показује снажна русофобија, као доминантно осећање, код свих бивших Срба, било да су се у прошлости унијатили или „турчили“ или, пак, данас монтенегринствују. А сваки Србин наредних дана и месеци суочиће се са избором: поћи путем Вука Исаковича или „плахих и лакомих“ који су се из православног српског рода исписали и Русију замрзели.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
