ЗОРАН ЧВОРОВИЋ: Између дефетизма и тихе предаје

Својим иступима о Косову и Метохији први човек САНУ говори о моралној инфериорности сопственог народа, признаје неправо као право и шири дефетизам и капитуланство

Једна изјава о Косову председника САНУ, академика Владимира Костића, већ данима не престаје да буде централна тема српских медија. Томе је свакако допринело отворено писмо којим више од деведесет угледних српских академика, професора универзитета, научних истраживача, књижевника и новинара тражи Костићеву оставку због тога што је „наступајући у својству председника САНУ, чиме је злоупотребио функцију, проф. др Владимир Костић више пута до сада, непосредно или посредно, предлагао да се прихвати противправна одлука албанских политичких представника са Косова и Метохије из 2008. године и тако суштински призна једнострано проглашена ‘независност’ јужне српске покрајине.“

Писац ових редова потписао је отворено писмо имајући у виду не само ову већ и бројне претходне изјаве председника САНУ о Косову и Метохији. А оне су без изузетка дефетистичке у погледу могућности Србије да реинтегрише КиМ у свој уставноправни поредак. Уз то су и недоречене у погледу конкретне политичке и правне одговорности појединих српских политичара за национално штетну политику према КиМ. И најзад, оне су недопустиво произвољне и нетачне у процени утицаја нерешеног косовско-метохијског питања на демографску, економску и геополитичку будућност Србије.

Председник САНУ је, с једне стране, у праву када закључује да на КиМ не постоји status quo, пошто албански сепаратисти континуирано раде на „уобличавању своје државности“, те да због тога треба отворити дијалог унутар српске интелектуалне и политичке елите о КиМ. Иако признаје да за албанске сепаратисте не постоји  status quo, председник САНУ истовремено препоручује српској држави да садашње стање (status quo) на КиМ, које је производ масовних ратних злочина и читавог низа каснијих противправних аката, прихвати као непромељиву датост, која не може да се измени у status quo ante bellum, већ једино може да се политички призна и правно озакони.

Тиме постаје очигледно да за академика Костића правда нема својство апсолутне вредности, већ такву вредност имају моћ и свршени факти које су прозвод моћи. Тако се на челу најелитније српске академске установе, која би српској нацији требалo да обликује идеале, нашао Србин који не само да сумња у моралну и материјалну снагу сопственог народа да ствара и мења историју, већ и интелектуалац који је спреман да неправду прихвати као правду, а неправо као право. Став о инфериорности сопственог  етноса и супериорности других, независно од питања моралности њихове надмоћи, идеалан је и за признање злочиначке државолике творевине албанских сепаратиста, и за легитимисање колонијалне власти западних метропола над Балканом.

Дефетизам и капитулантство

Сасвим у складу с таквом постмодернистичком вредносном релативизацијом правде и права, за председника САНУ је Бриселски споразум, и поред његове очигледне противуставности и политичке штетности, акт чије је важење неупитно. Стога Костић у јавности не отвара питање конкретне правне и политичке одговорности оних који су такав противуставни споразум у име Србије закључили.

Владимир Костић је у бројним својим изјавама нерешено косовско-метохијско питање наводио као кључни разлог због којег млади људи напуштају Србију и због којег изостаје економски напредак земље. Такву произвољну оцену, без икаквог упоришта у релевантним истраживањима јавног мњења, и уз то апсолутно национално штетну јер подстиче дефетизам и капитуланство, још би могао себи да дозволи неки политичар, али не и председник САНУ. Ако су политичари у демократским режимима још од старе Атине по правилу склони да демагогијом придобијају демос, подилазећи његовим најнижим страстима и злоупотребљавајући елементарне људске страхове, председник националне академије наука морао би да осећа гађење према свакој врсти демагогије. А нема веће демагогије данас у Срба од тезе да борба за право и правду на Косову и Метохији изгони из Србије њену младост. Било би занимљиво чути од једног академика објашњење како борба за право и правду уопште може бити узрок пропасти једне заједнице.

Младе људе из Србије не тера страх од нерешеног косовског питања, већ системска корупција и непотизам, који обезвређују њихова знања и труд, а живот чине прескупим и недостојним слободног грађанина. О томе, нажалост, академик Костић ћути, мада долази из струке (здравство) и установе (београдски Медицински факултет) које су у јавности маркиране као најкоруптивније, уз правосуђе и управу. Академици, као својверсни национални „аристои“ (најбољи) морали би да буду савест својих струка и установа у којима су радили или раде. Ако је Косово, како веле поједини наши академици, камен о врату остарелом и осиромашеном српском народу, колико су онда том истом народу неподношљиво „тешки“ бројни примери корупције, близикаштва, рођачког и породичног „кадрирања“, плагијати и аутоплагијати, „треш“ докторати, од којих се распадају српски универзитет и здравство.

При свему томе се мора истаћи како академик Костић има, као и сваки грађанин, неприкосновено право да о свим темама, па и о Косову и Метохији, слободно говори и износи свој критички суд. Ниједан грађанин Републике Србије не може кривично одговарати за јавно изнети став да Србија, примера ради, треба да призна тзв. Републику Косово, односно да са њом закључи тзв. свеобухватни правнообавезујући споразум.

Међутим, када академик Костић иступа у својству председника САНУ тада се сваки његов став у јавности тумачи као став установе чији је председник, јер према члану 29 Закона о САНУ председник заступа и представља Академију. Ту се налази основ за Костићеву моралну и професионалну одговoрност, али наравно не и правну. При томе, председник САНУ мора у вршењу функције да има у виду не само академски ранг установе већ и њен неспорни национални, српски карактер. Наиме, идеју за формирање академије наука Срби су преузели са Запада, где ова установа настаје као последица укрштања два процеса: просветитељске секуларизације науке и либералног национализма.

Следствено томе, неприкосновену позицију коју су у средњем веку код Срба у сфери духовности имали епископи наше аутокефалне Цркве, у модерно доба требало је у науци да заузму академици. Од њих се очекује да по узору на своје средњовековне претходнике подједнако буду и монашки посвећеници секуларизоване науке и истински духовни пастири свог народа. Сходно томе, ако од Светог Саве до данас не можемо да замислимо првојерарха Српске православне цркве који се би се одрекао Косова и Метохије, зашто би то било могуће када је у питању челник српске Академије?

Ненадокнадива штета

Поред свих проблематичних изјава о КиМ, морална одговорност председника САНУ није ни приближно упоредива са политичком и кривичноправном одговорношћу оних државних функционера који су 2013. године закључили противуставни Бриселски споразум. Немоћ или неспремност да се укаже на одговорност ондашњег председника и потпредседника Владе, не сме да буде надокнађена „вишком“ смелости у критици Владимира Костића.

Ради забашуривања политичке и кривичне одговорности потписника Бриселског споразума, не сме се, истине ради, прећутати чињеница да је Одбор САНУ за српско питање под преседавањем академика Костића, а уз пресудну улогу академика Косте Чавошког, 3. јула 2020. године одржао научни скуп „Сецесија са становишта унутрашњег и међународног права и њене политичке последице“. У бројним рефератима објављеним у тек изашлом Зборнику са овог научног скупа темељно је расветљен проблем сецесије, уз нарочит осврт на албанску сецесију на КиМ. Неки од најугледнијих српских правника јасно су показали у својим радовима да је сецесија противправни чин како из угла унутрашњег, тако и из угла међународног права.

Управо расправа с овог научног скупа показује да сецесија није правни, већ политички појам, један процес чија успешност зависи, пре свега, од преноса трећег конститутивног елемента појма државе – суверене државне власти. Корелација која постоји између сецесије и суверености, као конститутивног елемента државе, показује да је проблем сецесије неодвојив од проблема настанка државе. Следствено томе, за државу суочену са сецесионизмом на делу своје територије, али и за сам сецесионистички покрет, решење дилеме о настанку државе као превасходно фактичком или правном питању има велики практични значај. Да би настанак државе био правно питање неоходно је, како то примећује Ханс Келзен, да међународно право не само пропише услове за настанак државе, већ и да има суперматију над националним правом, а да би се то догодило потребан је пренос суверености с националне државе на међународну заједницу.

Како је свет данас знатно ближи поствестфалском поретку суверених држава него успостављању једне глобалне наддржаве, настанак државе ће у блиској будућности у знатно већој мери бити ствар факта него међународног права. Стога, штета која је причињена Србији закључењем Бриселског, и каснијих споразума који су из њега проистекли, огромна је. Подсетимо, Србија је овим споразумима добровољно предала у руке сецесионистичких власти кључне атрибуте суверености (судство, полиција, цивилна заштита, локална самоуправа, телекомуникације, електроенергетски систем), без којих тзв. Република Косово није могла да се представља пред другим државама као суверена државолика творевина на целој територији КиМ.

Каснији рад Владе Србије на повлачењу признања тзв. Републике Косово није могао да надокнади штету коју је проузроковао Бриселски споразум, баш зато што је настанак државе у садашњем стању међународног поретка више фактичко него правно питање. До Бриселског споразума гарантије територијалног интегритета Србије из Резолуције 1244 биле су на терену подупрте бројни реалним обележјима суверености. Јасна је била намера западних покровитеља косовске независности да Резолуцију 1244 оставе на терену без реалних обележја суверености, да би је приказали као nudum ius (голо право), али она, на њихову жалост, то није постала ни после закључења противуставног Бриселског споразума.

Пошто је сецесија процес, а моћ која чини сувереност реалативна категорија, као што је закључењем противуставних Бриселских споразума остала без суверености, Србија сувереност над КиМ може и мора у будућности поново да успостави. У томе је разлика између потписника ових редова и председника САНУ, чије национално штетне изјаве омоућавају да процес тихе предаје КиМ несметано тече далеко од очију забављене српске јавности.

 

Насловна фотографија: Танјуг/Сава Радовановић

 

Извор Печат