Зоран Чворовић: Избори у Мађарској: тест Орбанове „нелибералне демократије”
У Мађарској ће се парламентарни избори, који су већ проглашени за „драматичне“ (овде) и „најзначајније изборе у ЕУ у овој години“ (овде), одржати 12. априла, а предизборна кампања званично почиње 21. фебруара, тј. педесет дана пре избора (овде).
Мађарски бирачи ће 12. априла бирати укупно 199 посланика националног једнодомног парламента. Посланици се бирају по мешовитом изборном систему, пошто се њих 106 бира по већинском систему у исто толико изборних округа, док се 93 посланика бира са изборних листа према пропорционалном изборном систему, где цела територија Мађарске чини једну изборну јединицу (овде, овде, овде).
Тако бирачи у Мађарској, како је својевремено указао Иван Јокановић (овде), заправо „гласају два пута за кандидата из сопствене изборне јединице и за жељену изборну листу“. Притом је већински систем једнокружни, што значи да је за победу довољна релативна већина, пошто нема другог изборног круга. Када су у питању избори по пропорциналном систему, изборни праг за изборну листу је пет одсто, за двочлане коалиције 10 одсто, док коалиције са три и више конституената морају да добију подршку најмање 15 одсто бирача да би обезбедиле улазак у парламент.
Садашњи мађарски мешовити изборни систем, који би по неким гледиштима био погодан и за Србију (овде), има још једну специфичност, а то је начин на који су регулисани тзв. изгубљени гласови (lost votes) у већинском изборном систему. Наиме, гласови које су добили кандидати који су изгубили у једнокружном већинском систему у једном изборном округу не пропадају, већ се користе у изборима по пропорционалном систему, тако што се додељују изборној листи којој припада кандидат поражен у већинском систему.
Оваква тзв. компензација пораженог постојала је у Мађарској и пре 2010. године, односно пре доласка на власт Орбановог Фидеса, као што постоји и у неким другим земљама са мешовитим изборним системом. Изборном реформом од 2011. године Мађарска добија својеврсни изборни уникум, који се огледа у тзв. компензацији победника. Они гласови које је освојио победник на већинским изборима, а који превазилазе број гласова који је био неопходан за победу, преносе се изборној листи партије тог кандидата (овде, овде, овде).
Изборни систем
Орбанови критичари у тзв. компензацији победника виде један од разлога шеснаестогодишње владавине Фидес-а (овде). Притом се по правилу превиђа да је корист од тзв. компензације победника потпуно анулирана уколико би опозиција наступала на парламентарним изборима јединствено (овде), што већ само по себи побија тврдњу Орбанових противника да је тзв. компензације победника унета у изборно законодавство само у интересу Фидес-а.
Други аргумент који Орбанови критичари редовно потежу против важећег изборног законодавства јесте коришћење тзв. изборне геометрије (gerrymandering). Садашња мађарска власт се оптужује да је у корист Фидес-а тако преформатирала изборне округе да су, по речима Ане фон Ноц из немачког Савезног уставног суда (овде), „‚левичарски окрузи‘ по правилу већи од ‚десничарских округа‘“.
Пошто је у већим изборним јединицама потребно више гласова да би се освојио посланички мандат, то за последицу има неједнаку вредност гласова у „левичарским“ и „десничарским“ окрузима. Тако се, према речима ове немачке правнице, „систематски фаворизују „десничарске“ изборне јединице, а самим тим и Фидес“.
Трећи „грех“ реформисаног Орбановог изборног законодавства тиче се додељивања двојног држављанства и бирачког права „етничким Мађарима који никада нису живели у Мађарској“ и који су „веома наклоњени десници“ (овде). Пошто немају пребивалиште у Мађарској, бројни припадници Мађарске дијаспоре из Украјине, Румуније, Србије и Хрватске гласају поштом. За разлику од припадника мађарске традиционалне дијаспоре који живе на територијама које су се пре 1918. године налазиле у саставу Аустро-Угарске, припадници нове мађарске дијаспоре који живе у земљама Европске уније и Велике Британије по правилу гласају на бирачким местима у овим државама, зато што у Мађарској имају своје адресе.
Док Фидес, због своје озбиљне националне политике и реалне подршке Мађарима у окружењу, рачуна на подршку етничких Мађара из суседних држава, опозиција по правилу полаже наду у припаднике нове економске дијаспоре. Притом је очигледно да се популација етничких Мађара у суседним државама константно смањује, док се број економских миграната у земљама „старе“ Европе повећава (овде, овде).
Садашње мађарске власти се из леволибералних глобалистичких кругова критикују и због укидања традиционалног двокружног већинског система, па чак и због тога што, за разлику од Пољске и Чешке, нису обновили дводомни систем, који се сматра традиционалним у државама Средње Европе (овде).
Пошто немају пребивалиште у Мађарској, бројни припадници Мађарске дијаспоре из Украјине, Румуније, Србије и Хрватске гласају поштом
Насупрот овим критикама које се редовно чују од Орбанових домаћих, а нарочито иностраних противника, у мађарској стручној јавности се могу чути бројне похвале важећег реформисаног изборног законодавства (овде).
Истиче се, пре свега, да је законским преобликовањем изборних једница обезбеђена једнакост бирача, јер су пре реформе изборног законодавства изборни окрузи са драстично различитим бројем становника (нпр. 67.000 према 27.000) бирали по једног посланика, чиме се нарушавало правило да сваки глас треба да има исту или приближну тежину. Орбанови критичари углавном прећуткују чињеницу да је преформатирање изборних јединица наложено још одлуком Уставног суда од 2005. године, а тада је Фидес, коме је све то наводно једино у интересу, био у опозицији.
Такође, истиче се да је стари изборни систем био један од најкомпликованијих у Европи, те да бирачи нису имали јасну представу о вези између њиховог гласа и посланичког мандата. Као плод компромиса комуниста и демократске опозиције с почетка 90-их, овај изборни систем је углавном доводио до формирања слабих и краткотрајних коалиционих влада, што се негативно одражавало на стабилност државе.
Према старом изборном законодавству, земља од тадашњих 10 милиона становника имала је непримерено велики парламент од 386 посланика. Реформом изборног законодавства добио се мањи, али и репрезентативнији парламент, због нових граница изборних јединица.
Процене резултата
Иако се 12. априла одржавају парламентарни избори, у јавности је већ одавно створена атмосфера референдумског избора између две личности – Виктора Орбана и Петера Мађара – које предводе две тренутно најјаче мађарске странке Фидес и Тису.
Последња истраживања јавног мњења које су радили локални прозападни истраживачи, а објављују их западни медији (овде, овде), говоре да међу бирачима који су одлучили да изађу на изборе води Тиса са 49 одсто подршке у односу на Фидесових 39, односно 38 одсто. С друге стране, руска Независная газета позива се на резултате истраживања јавног мњења једне друге мађарске агенције, које је спроведено од седмог до 13. јануара, а које показује да тренутно Тису подржава 40 одсто, а Фидес 33 одсто бирача (овде).
BIRN је седмог јануара, дакле пре него што су прозападни медији почели да објављују најновија истраживања јавног мњења која говоре о убедљивој предности Тисе, анализирао стање на мађарској политичкој сцени уочи ових по њима за Мађарску и ЕУ судбоносних парламентарних избора. Већ тада је BIRN писао да Орбан наводно има у односу на Петера Мађара дефицит од пет до седам процената бирачке подршке (овде).
Занимљиво је да се у стручним анализама из иностраних глобалистичких кругова још у фебруару 2014. године говорило да уједињена опозиција због изборног инжињеринга мора да освоји барем шест до осам процената да би обезбедила „танку“ парламентарну већину (овде). Када се из тог угла посматрају најновији резултати истраживања јавног мњења, која ових дана објављују западни медији, тешко је отети се утиску да таква информативна слика делује као пројектовање пожељног, а давно планираног изборног резултата.
Како би се у јавности још снажније створио утисак о неминовности изборног пораза „анахроног“ Орбана, у медијима (овде) ненаколњеним актуелним мађарским властима нарочито се инсистира на томе да Фидес има дупло мању подршку од Тисе међу бирачима млађим од 39 година (41 према 22 одсто), али да зато Фидес има далеко већу подршку од Тисе међу бирачима који имају само основно образовање (38 према Тисиних 27 процената).
По свему судећи коначан исход априлских мађарских парламентарних избора зависиће пре свега од успеха у привлачењу бирача који се до сада нису определили за кога ће гласати. Према неким оценама у том делу бирачког тела веће су шансе Фидеса, него Тисе (овде).
Такође, много ће зависти од тога да ли ће изборни цензус прећи национална „десна“ партија „Наша отаџбина“, која према тренутним истраживањима јавног мњења има подршку која се креће око изборног цензуса од пет одсто (овде, овде). Мада се још увек не зна коме би се приклонила „Наша отаџбина“ уколико освоји посланичке мандате, недавна изјава лидера те странке, Ласла Тороцкаја, да ће након избора у мађарском парламенту формирати посланичку групу пријатеља Русије (овде), говори у прилог томе да је ова странка, барем што се тиче спољне политике, далеко ближа Виктору Орбану него Петеру Мађару.
Глобалистички играч
А управо другачији однос према Русији лидера Фидеса и Тисе чини се да понајбоље осветљава и друге бројне, али тренутно не тако видљиве концепцијске разлике међу њима, због којих су парламентарни избори заказани за 12. април понели епитет судбоносних, притом не само за Мађарску (овде).
Наиме, ново лице мађарске политичке сцене – будимпештански 44-годишњи адвокат Петер Мађар, чим је 2020. године ступио на политичку сцену као лидер новоосноване партије Тиса (пре тога је био ниско котирани члан Фидеса, што се не може рећи и за бившу његову жену Јудит Варгу која је била министар правде), заузео је став да ће избегавати да даје јасне одговоре на питања која деле мађарско политичко тело, независно што нека од њих имају и стратешки значај (овде, овде, овде).
Зато лидер Тисе углавном у широком кругу избегава да се изјашњава о мигрантима, правима ЛГБТ особа, улози невладиних организација и аутономији универзитета. Управо на та питања Орбан је одавно дао одлучан суверенистички одговор, због чега га западни либерални политички и медијски естаблишмент сврстава међу малобројне европске „аутократе“, као што га је недавно глобалистичко гласило Politico, са јасним предизборним мотивом, назвало „најближим лидером из ЕУ руском диктатору Владимиру Путину (овде).
Занимљиво је да своје избегавање да пружи одговор на наведене „вруће“ политичке теме Петер Мађар објашњава тиме што његов противник управо на њима инсистира и то са циљем деобе бирачког тела. Једном речју, Мађар тврди да Орбан влада помоћу подела, док би он да такве поделе премости прећуткивање важних политичких тема.
Овакав политички опортун изговор из угла суштине парламентаризма, као система организације власти, представља прави пример изигравања бирача. Наиме, бирачко тело у парламентаризму ниједној партији не даје carte blanshe за управљање земљом, већ то чини само на основу детаљног предизборног програма.
Politico открива и разлоге овакве изборне тактике лидера Тисе – неизјашњавање о темама које су „контроверзне“ даје му могућност да у парламенту добије већину која би му омогућила промену изборних закона, па чак и уставне промене. А према мишљењу аналитичара BIRN-a једино двотрећинска парламентарна већина омогућава лидеру Тисе да изврши деконструкцију Орбановог институционалног наслеђа и потом покрене кадровску чистку неподобних (овде).
Чак и када Петер Мађар и високи функционери његове странке одлуче да прокоментаришу неке од „контроверзних“ тема, као што су миграције, труде се да код мађарских бирача оставе утисак да барем у тим питањима неће доћи до драстичне промене садашње државне политике. Представљајући лидера Тисе као припадника десног центра, па чак и као противника европске „супердржаве“ (овде), западни медији намерно стварају о њему утисак као о суверенисти, али који је, за разлику од Орбана, некорумпиран и стога спреман на разумну сарадњу са Бриселом. Због поменуте опортунистичке предизборне тактике, може се рећи да се целокупни политички програм Петера Мађара своди на борбу против корупције и непотизма, а за чију појаву у мађарском друштву се скључиво криви шестнестогодишња политичка владавина Виктора Орбана.
Питање Украјине
С друге стране, Петер Мађар не показује исту антикорупцијску транспарентност када су у питању информације о његовом политичком ангажману. Наиме, позадина његовог фантастично брзог политичког успона и данас је добрим делом покривена велом тајне, јер се још увек у јавности нагађа о томе ко је обезбедио логистику за извођење политичког пројекта за рушење „тврдоглавог“ суверенисте Орбана који предводи новајлија Петер Мађар.
Његова изненадна појава у политици, као и формирање партије Тиса, а онда вртоглав политички успех после само две-три године постојања, поједине аналитичаре неодољиво подсећа на креирање политичких лидера какви су Емануел Макрон, Владимир Зеленски и Маја Санду (овде).
Другачији однос према Русији лидера Фидеса и Тисе чини се да понајбоље осветљава и друге бројне, али тренутно не тако видљиве концепцијске разлике
Тема у којој лидер Тисе не оставља мађарске бираче у недоумци јесте његов однос према Русији. Док је Виктор Орбан од стране западних глобалиста одавно оптужен да је проруски и пропутиновски политички лидер, а заправо је само мађарски суверениста који је заузео државнички врло рационалан и великим делом ситуационо опредељен став према Русији (овде, овде), дотле се Петер Мађар отворено залаже за забрану увоза руских енергената, као и за потпуну подршку прокси рату ЕУ против Русије у виду неограничене подршке кијевском режиму (овде).
Управо као присталица жестоке конфронтације са Русијом и по цену непосредног ратног окршаја, лидер Тисе најбоље показује своје право глобалистичко лице, које прикрива прећуткивањем „контроверзних“ тема. За разлику од лидера Фидеса, који је у ЕУ, поред Роберта Фица, главни кочничар њене убрзане антируске милитаризације (овде, овде), Петер Мађар својим односом према ангажману у рату у Украјини јасно показује да је спреман да мађарске националне интересе потпуно подреди интересима бриселске наднационалне бирократије и глобалистичке врхушке из Лондона.
Зато је Петер Мађар, за разлику од Орбана, у већ увелико незванично започетој предизборној кампањи добио отворену и свесрдну подршку либерланог глобалистичког бриселског естаблишмента (овде, овде). У снажној подршци лидеру Тисе нарочито се истиче вођа највеће фракције Европског (ЕУ) парламента Европске народне партије Манфред Вебер, који је ову мађарску странку примио у редове своје фракције, а који је, по речима Орбана, „највећи европски ратни хушкач“ и истовремено „Тисин шеф“ (овде, овде).
Због свега тога није случајно и што је кијевски режим итекако заинтересован за исход априлских парламентарних избора у суседној Мађарској, односно за пораз Орбановог Фидеса, па се, према званичном саопштењу мађарског Министарства иностраних послова од 27. јануара 2026. године, „грубо и безочно“ умешао у мађарску предизборну кампању у корист партије Тиса. Тим поводом је Сијартов заменик позвао украјинског амбасадора у Будимпешти и пренео му да ће Мађарска свим средствима заштити свој суверенитет од таквих насртаја (овде, овде).
Орбан је оптужио кијевски режим да је у Мађарској формирао шпијунску мрежу преко које покушава да утиче на исход будућих парламентарних избора
На везе мађарске опозиционе партије Тиса и украјинске контраобавештајне службе, мaђарске власти су указале још деветог мајa прошле године. Тада је контраобавештајна служба кијевског режима изашла са информацијом да је открила мађарску шпијунску групу на подручју Закарпатја, а Мађарска је, с друге стране, због шпијунаже протерала двојицу украјинских дипломата (овде, овде).
А 14. маја је заседао Савет за националну одбрану Мађарске, са кога је јавност обавештена да је партија Тиса укључена у обавештајну операцију украјинских служби која има за циљ да спречи организацију референдума у Мађарској о евентуалном чланству Украјине у ЕУ (овде). Потом је почетком јула Виктор Орбан оптужио кијевски режим да је у Мађарској формирао шпијунску мрежу преко које покушава да утиче на исход будућих парламентарних избора. Притом је додао да се активност кијевских обавештајних служби види не само на пољу политике, већ и у медијима (овде).
И најзад, у октобру прошле године, Орбан је обавестио јавност да је украјинска служба посредством партије Тиса добила податке преко 18.000 грађана Мађарске, који користе апликацију ове партије коју је израдила украјинска компанија PettersonApps (овде). Свој однос према Орбану кијевски режим је јасно изразио поруком коју му је Зеленски послао са Давоса, рекавши да „сваки Виктор који живи од европских пара, а притом продаје европске интересе, заслужује ћушку“ (овде).
Поуке за Србију
Ангажовање кијевског режима и његових обавештајних капацитета у рушење Орбана јасно показује колико су за западне глобалистичке структуре важни мађарски априлски парламентарни избори. Јер, Фидес и Виктор Орбан су упутили огроман изазов либералном глобалистичком естаблишменту (овде), показујући непрекидном шеснаестогодишњом владавином да је у срцу „старе“ Европе могуће реализовати концепт „нелибералне демократије“, који брани у либерализму нарушену равнотежу између државног суверенитета и људских права, ограничава интернационализацију људскоправашке заштите, брани традиционалне хришћанске и конзервативне вредности, те промовише државну својину и државне инвестиције.
Шеснаест година постепене, али сигурне изградње концепта „нелибералне демократије“ у неповољним околностима чланства у ЕУ и све заоштренијим међународним приликама, било је подстрек и за друге средњоевропске земаље да изнедре сувренистичке лидере. Стога у BIRN-у нису оптимисти да ће чак и у случају танке парламентарне победе Тисе, њен лидер успети да се избори, не само са снажним унутрашњим џеповима отпора и Орбаном који се неће предавати, већ и са суверенистима у Вишеградској групи, какви су Фицо и Бабиш (овде).
Србији и Србима у целини било би важно да Орбанов Фидес добије и ове изборе, јер сарадња Београда са Будимпештом у условима заоштравања безбедоносне ситуције на Балкану има изузетан значај, нарочито као противтежа антисрпској коалицији којој је Загреб недвосмислени стожер, а Лондон кључни инспиратор.
Притом, искуство мађарских парламентарних избора, мађарског изборног система и кључних критика на његов рачун од стране западних глобалиста, а нарочито предизборна стратегија за коју се определио мађарски „Макрон“, јасно говоре о политичкој техници коју и у Србији и Српској могу у блиској будућности применити исти кругови.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: European Union
