Зоран Чворовић: Избори као начин изласке из кризе? Да, али…

Ђорђе Којадиновић/Reuters

Најшири политички консензус о изборним условима и постојање најмање три репрезентативне листе осигурали би да резултат ванредних избора буде неспоран. Само у том случају избори могу бити пут за излазак из политичке кризе

После петомесечног упорног инсистирања на неполитичком карактеру својих протеста и захтева, организација „Студенти у блокади“ је петог маја изашла у јавност са новим, овог пута прворазредно политичким захтевом, тражећи распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора.

Такав захтев је студенте „блокадере“ по први пут упутио и на адресу коју су до сада вешто и упорно избегавали као ненадлежну за првобитно поднете захтеве, који су се у најширем смислу тицали успостављања правне државе у Србији. Реч је о председнику Републике Александру Вучићу, пошто, према члану 109. Устава Србије, на образложени предлог Владе управо он доноси одлуку о расупштању Народне скупштине и расписивању избора.

„Студенти у блокади“ нису остали само на захтеву за расписивање ванредних парламентарних избора, већ су истим саопштењем позвали „народ да подржи листу којој ће студенти у блокади свих високошколских установа на територији Србије пренети своје поверење“. Овим су студенти „блокадери“ јасно потврдили да су у потпуности напустили досадашњи доминатни курс „политике антиполитике“ и скоро преко ноћи ушли у поље класичне партијске борбе.

Такву промену курса „Студенти у блокади“ објашњавају тиме што садашња власт ни након више од пет месеци није показала спремност да до краја испуни претходне студентске захтеве, па су се због тога одлучили да траже ванредне парламентарне изборе, а да на тим изборима учествују посредством изборне листе којој ће поклонити своје поверење.

Избори и блокада

Потписник ових редова је још у првом тексту посвећеном студентским протестима, који је објављен крајем децембра прошле године, најавио могућност управо такве промене основног курса студентског протеста:

„За разлику од оног што говоре ‘напредњаци’, истицање класичних политичких захтева од стране студената, који би обухватали мере за излазак из постојеће политичке кризе, било би, такође, потпуно легитимно. Али би након тога постојећи партијски и идеолошки формално неутралан студентски протест добио јасно партијско и идеолошко обележје. Притом, истицање класичних политичких захтева од стране студента свакако не значи да ће они у случају пада Вучићевог режима вршити власт.“

Овакав развој догађаја покреће читав низ важних питања. Да ли даља блокада државних факултета може натерати власт да распише ванредне парламентарне изборе? Да ли је блокада државних факултета правно и етички одржива после одлуке „Студената у блокади“ да траже ванредне изборе и да на тим  изборима учествују посредством изборне листе коју ће званично подржати као своју?

Да ли су ванредни парламентарни избори боље решење од „перманентне револуције“? Да ли ванредни парламентарни избори по важећим изборним условима могу да стабилизују политичке прилике у Србији? Да ли су плебисцитарни избори, на којима би „студентска“ изборна листа била једини репрезент целокупног опозиционог дела бирачког тела, прави начин да се реши дубока криза нашег политичког система, а држави врати изгубљени ауторитет? И најзад, да ли ће студенти заиста вршити власт ако садашња владајућа коалиција изгуби ванредне парламентарне изборе после 13 година непрекидне владавине?

Ако су претходни месеци показали да блокада рада државних факултета није била у стању да натера власт да испуни ниједан од оних студентских захтева који су за Вучићев режим у политичком смислу мање ризични, како онда „Студенти у блокади“ очекују да ће даља блокада државних факултета присилити председника Србије да распише ванредне изборе у случају да процени да их „напредњаци“ не могу добити?

У друштву у коме се моћ очигледно не налази тамо где се формира и преноси знање, већ тамо где се стиче профит, универзитет ни у ком случају не може бити витални систем, у смислу да његова блокада може довести до кризе власти и превремених избора.

Притом се и у ситуацији очигледног атака владајуће коалиције на државни универзитет мора отворено признати, да су за такву немоћ и друштвену маргинализацију универзитета добрим делом криви и сами универзитетски професори, јер су пристали да „онтологија профита“  загосподари универзитетом, а да се они сами по сили корпоративне логике претворе из слободних научника у научнометријски бодоване истраживаче, тј. корпоративне људе „равнодушне према свему осим према сопственој каријери.

Када се универзитет једном потчини захтевима „слободног тржишта“, тешко се може говорити не само о друштвеном ауторитету универзитета, него ни о његовој аутономији.

(Полу)колонијална управа

У десуверенизованом политичком ентитету, какав је данашња Србија, државни универзитет тек није никакво национално добро, па отуда његова блокада и не може натерати власт да донесе било какву крупну нежељену политичку одлуку. Даља блокада факултета може само додатно угрозити већ увелико друштвено маргинализовани државни универзитет, али не и власт у десувренизованом политичком ентитету.

Зато што власт у данашњој Србији не држи до мишљења универзитета, него до подршке „страних инвеститора“ и домаћих тајкуна, те различитих компрадорских интересних група. Уосталом, о друштвеној немоћи националног универзитета у десувренизованој Србији понајбоље сведочи онај не тако мали број универзитетских професора чији светоназори и социјалне позиције нису аутономно обликовани унутар универзитета, већ су пресудно опредељени спољним ангажманом (реалним или очекиваним) код истих оних носилаца стварне моћи до чије подршке држи и власт.

Једино угрожавање оних система који су витални из угла интереса напред навдених носилаца моћи до чије подршке је стало свакој власти у Србији од петог октобра 2000. до данас, може натерати ту исти власт да пристане на ванредне изборе који јој не би ишли на руку, али који би обезбедили деблокаду система виталних за функционисања (полу)колонијалне управе.

Јер, смисао стабилократије у десувренизованом политичком ентитету, какав је и Србија, заснива се управо на гаранцији сталне заштите интереса поменутих носилаца стварне друштвене и политичке моћи. Зато се и процена стабилности једне власти, односно њеног колонијалног „легитимитета“, искључиво мери успешношћу у заштити интереса оних група од утицаја од којих зависи (полу)колонијална управа.

Следствено томе, блокада државног универзитета, не само да не угрожава садашњу власт у мери у којој би она била приморана да распише ванредне парламентарне избора, него таква блокада пре свега не угрожава интересе оних носилаца стварне моћи који су кадри да принуде власт да донесе одлуку која јој политички не одговара, али која би могла да омогући стабилизацију прилика у земљи, па самим тим и даљу несметану реализацију интереса поменутих група од утицаја.

Уосталом, зар страни инвеститори и домаћи тајкуни нису током свих месеци трајања блокаде државног универзитета несметано радили и инкасирали колонијални екстра-профит. Притом са довољно сигурним адутима у руци да ће пресудно утицати на политички курс и персонални састав и оне гарнитуре власти која би на чело Србије евентуално дошла на леђима студентског протеста.

Само вишедневна потпуна мирна грађанска блокада инфраструктурних система, који су витални из угла интереса носилаца стварне моћу у десувренизованом политичком ентитету, могла би натерати власт да распише ванредне изборе, који би, с обзиром на тајминг, могли бити за њу неприхватљиви.

Даља блокада државног универзитета не само да није политички ефективна, већ после захтева „Студената у блокади“ од петог маја којим траже ванредне парламентарне изборе и предлажу формирање „студентске“ листе она више није ни правно нити етички оправдана.

Притисак власти

Закон о високом образовању у члану 43. изричито забрањује политичко или страначко деловање на факултетима. А од тренутка када су студенти „блокадери“ истакли нови политички захтев, њихова неформална организација и блокаде факултета добијају очигледан, не само у најширем смислу речи политички, већ и страначки карактер, пошто су „Студенти у блокади“ укључени у формирање опозиционе изборне листе за тражене ванредне парламентарне изборе.

Тако се од петог маја дошло у ситуацију, на коју је у више својих јавних наступа и текстова раније упозоравао Часлав Копривица, да високо образовање буде претворено у инструмент партијско-политичке борбе, што је не само правно забрањено, већ и етички неприхватљиво.

Таквом инструментализацијом универзитета обесмишљава се сама установа његове аутономије, као колективног сталешког права универзитетске колегије да не буде уплетена у политичку борбу за власт. Јер, родни лист аутономије универзитета европске традиције – чувена Authentica habita Болоњског универзитета од 1158. године, добијен је од Фридриха Барбаросе у јеку борбе царства и папства за контролу над полуслободним италијанским градовима.

Сходно таквом историјском контексту,  Authentica habita је заправо повеља о имунитету универзитетске корпорације (налик средњовековним имунитетима градова, гилди и цехова) у односу на градске власти и њихове сизерене – цара или папу.

Прекид политички неефикасне, а правно и етички од петог маја очигледно спорне студентске блокаде државних факултета, не би смео да доведе и до аутоматске релаксације односа између универзитета и Владе. Суочени са агресивним притиском власти која спроводи глобалистичку агенду уништавања државног високог школства, а у оквиру ње нарочито деградацију друштвено-хуманистичких наука, државни факултети би након престанка блокаде морали одмах да ступе у законски штрајк, који би трајао до повлачења неуставне уредбе о измењеним нормативима научног и наставног рада.

Међутим, ова измењена владина уредба, којом се факултети из научних претаварају у наставне установе налик основним и средњим школама, само је последица спорне одредбе чл. 68. ст. 4. Закона о високом образовању, којом је предвиђено да Влада утврђује нормативе и стандарде рада високошколске установе, чиме се потпуно обесмишљава аутономија факултета. Стога би било оправдано да државни факултети од Владе захтевају и укидање ове законске одредбе.

У трећем по реду тексту о студентском протесту, потписник ових редова је упозорио да „Србија мора што пре изаћи из стања „перманентне револуције“. А у тексту пре овог, у коме је шира јавност упозната са садржајем предавања „Студентима у блокади“ крагујевачког Универзитета, закључио сам да „‚перманентна револуција’, како ју је називао Троцки, не може, наравно, бити интерес никога ко жели боље уређену и снажну државу, а то значи ни интерес студената“.

Истовремено сам указао да „креативна тумачења у јавности студентских захтева“, услед начина на који су ти захтеви формулисани, отварају могућност „манипулације од стране других политичких актера“, пре свега тако што би студентски протест због неиспуњености захтева прерастао у својеврсну „перманентну револуцију“.

Лидери неких опозиционих странака ових дана јавно изражавају сумњу у могућност изборне победе тзв. студентске листе под тренутним изборним условима

Следствено томе, нови захтев којим „Студенти у блокади“ траже моментално распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних избора, већ се на први поглед чини политички разумним решењем, пошто извлачи земљу из стања претеће (а у високом образовању већ остварене) „перманентне револуције“, а лек за за друштвени и политички конфликт проналази у институционалним, а не револуционарним средствима.

Уосталом, када је парламентарна већина суочена са очевидном кризом легитимитета (тј. ауторитета), у парламентаризму и нема другог институционалног решења до распуштања (дисолуције) парламента и расписивања избора. Јер, како закључује Слободан Јовановић, „у демократији, власт се може на више начина добити, али ауторитет само на један, а то је од народа“.

Пошто акт распуштања парламента није уперен против парламента као установе, већ против одређеног састава парламента, сам парламент дисолуцијом и новим изборима бива заправо политички ојачан, пошто нови парламентарни сазив има иза себе свежу бирачку подршку. То би значило да би моментални ванредни парламентарни избори довели до обнове ауторитета Народне скупштине, а посредством ње и новоизабране Владе, што би резултирало и преко потребном стабилизацијом политичких прилика у Србији.

Изборни услови

Такав позитиван политички ефекат ванредни парламентарни избори могу произвести једино под условом да се њихов резултат од стране свих учесника на изборима, бирача и политичких странака, унапред прихвати као неспоран. Међутим, све опозиционе странке, као и значајан део грађана, већ сада сматрају да су слободни и равноправни избори немогући по садашњим изборним условима, због чега већ одавно захтевају промену кључних изборних и медијских закона.

Имајући то у виду, лидери неких опозиционих странака ових дана јавно изражавају сумњу у могућност изборне победе тзв. студентске листе на таквим изборима.

С обзиром на масовно оспоравање постојећих изборних услова, ванредни парламентарни избори који би били расписани по важећем изборном и медијском законодавству тешко да би могли остварити ону политичку улогу која се од њих с правом очекује – да стабилизују политичку ситуацију у земљи и поврате ауторитет кључним чиниоцима парламентарне демократије, као и самом државном апарату.

Уместо тога, евентуални пораз „студентске“ листе на изборима који би били организовани по садашњим изборним условима, а који би претходно добили плебисцитарни карактер, могао би да послужи појединим иностраним и домаћим круговима као оправдање за изазивање новог петооктобарског преврата, а све са циљем реализације пакета револуционарних антидржавних и антинационалних политичких мера с циљем спровођења, Антонићевом речју, „аутошовинистичког инжињеринга“, који се скрива иза оног што се у јавности популарно назива „шестим октобром“. Притом и само одбацивање идеје расписивања ванредних парламентарних избора такође отвара пут за реализацију „шестог октобра“.

Недавна Вучићева порука „Студентима у блокади“ да се „припреме“ за изборе, само показује да напредњачки режим тренутно не размишља о измени изборних услова. Из видокруга тог режима, који је замрачен амбицијом задржавања власти по сваку цену, сасвим очекивано измиче оцена политичких ризика које држави могу донети избори организовани по непромењеним изборним условима.

С тим у вези, Аристотел у својој Политици опомиње, да не може бити добро и праведно оно што искључиво служи користи оних који су на власти, већ да је добро и праведно само оно што служи општем добру.

Државно и национално одговорни политички актери у власти и опозицији најпре би постигли политички договор у вези са изменом кључних изборних и медијских закона, што би свакако требало да обухвати и промену постојећег изборног система.

Тако достигнут најшири политички консензус о изборним условима осигурао би да резултат ванредних парламентарних избора буде неспоран. Само у том случају ванредни избори могу бити пут за излазак из постојеће дубоке политичке кризе.

Такав договор је неупоредиво бољи за државу Србију и српски народ у целини од реализације политички врло ризичних модела изласка из кризе, какви су тзв. прелазна влада или избори по садашњим изборним условима. Од стабилизације политичких прилика у овом високо ризичном и турбулентном времену, властима и највећем делу опозиције нажалост је прече очување или освајање по сваку цену потпуне власти, што их, сасвим сигурно, чини рањивијим у односу на непожељне иностране утицаје и злоупотребе.

Национално окупљање

На питање да ли су плебисцитарни избори, на којима би „студентска“ листа била једини репрезент опозиционог дела бирачког тела, прави начин да се реши дубока криза политичког система и поврати изгубљени ауторитет државе – одговор сам већ дао у једном од текстова посвећених студентском протесту.

Главни закључак те анализе сумиран је речима да су „главни узроци постојећег дубоког јаза између друштва и државе у Србији у нерепрезентативности постојећих кључних чинилаца парламентарног система власти и непостојању елементарних предуслова (слободни медији и јавна дебата о стратешким политичким темама) за формирање заједничких уверења и интереса, као темеља сваке институционалне реформе“.

Сходно томе, плебисцитарни карактер ванредних парламентарних избора, који би били организовани као утакмица само две екипе (владајуће коалиције и тзв. студентске листе), неминовно би изнедрио још нерепрезентативнију Народну скупштину, а посредством њене већине и једну такву Владу. Репрезентативност Народне скупштине изабране на плебисцитарним ванредним парламентарним изборима додатно би била доведена у питање тиме што би, према садашњим информацијама, тзв. студентска листа била једна идеолошко-политичка папазијанија универзитетских професора и тзв. независних експерата, са врло штурим изборним програмом, који се не би дотицао ниједног државно и национално важног питања.

Уместо тога бирачима, већ довољно изиритираним „напредњачком“ бескрупулозном и масовном корупцијом, понудила би се искључиво прича о борби против корупције, која се као друштвена појава не може сузбити током једне скупштинске периоде, али се итекако може политички злоупотребити.

Ванредни парламентарни избори који би били организовани као плебисцит – за и против „напредњака“, само би додатно учврстили вештачку бинарност српске политичке сцене, која олакшава иностраним центрима моћи да контролишу политичке прилике у Србији.

Имајући то у виду, бројни српски родољубиви интелектуалци су још на почетку студентског протеста у документу „За српски пут: начела суверенистичке политике“ упозорили, да „наше друштво мора да изађе из садашње вештачке поделе на две само персонално и интересно завађене политичке групације, које су зарад остварења својих себичних и болесних политичких амбиција спремне да државу и народ гурну у револуционарне немире и грађанске сукобе“ (овде).

Следствено томе, плебисцитарни ванредни избори са две колоне не би могли да остваре онај политички циљ који се од њих с правом очекује – да стабилизују политичке прилике у земљи. Стога је преко потребно да се већ сада крене у формирање треће патриотске изборне колоне, која би пред бираче изашла са јасним ставовима о свим национално и државно важним питањима на којима је „напредњачка“ власт пала на испиту, а која ће представници тзв. студенстке листе, извесно је већ сада, прећутати или на њих неће понудити нови одговор.

Ранији неуспеси у окупљању националног блока не би смели да буду препрека за нову мобилизацију ових политичких снага. У политичкој вештини не би смело да буде места за трајна разочарења и трајне сукобе.

Потписник ових редова је недавно одбио понуду да се нађе на тзв. студентској листи

Из свих горе побројаних начелних разлога, потписник ових редова је недавно одбио понуду да се нађе на тзв. студентској листи. Два разговора са једним од спољних координатора овог политичког посла била су довољна да стекнем утисак да је иницијаторима стварања ове изборне листе нарочито стало да се на њој нађу представници већинске патриотске Србије.

Притом, као мањина у односу на представнике тзв. слободних унивезитета, који су у идеолошком смислу, као што сам се могао лично уверити, у огромној већини све осим национални. Сва је прилика да би патриотска интелигенција на тзв. студентској листи била само мамац за убирање патриотских гласова, пошто својим уделом у изборној листи не би могла пресудно да утиче на реформске мере нове парламентарне већине и њене „прелазне“ дванестомесечне или осамнаестомесечне владе.

Ако национално орјентисани универзитетски професори, који би се нашли на тзв. студентској листи, немају никаквих гарантија да могу пресудно утицати на политику те листе, онда је јасно да су шансе студената „блокадера“ да из носилаца протестне енергије колективно пређу у ред стварних политичких актера – минималне.

То је још један разлог да ванредни парламентарни избори, којих би да је политичке мудрости морало бити што пре и под измењеним законским условима, не буду плебицитарни. А управо се некаквом пресудном будућом политичком улогом српске младежи, у плански масовно емотивизираној јавности, најчешће и брани плебисцитарни карактер ванредних избора.

Илузије су у политици врло скупе, стога их ваља благовремено развејати.