Крајем октобра постало је извесно да ће после само 18 месеци бити скраћен мандат сазиву Народне скупштине Републике Србије, који је изабран на ванредним изборима од 3. априла 2022. године. Следствено томе, Влада Србије је 30. октобра упутила председнику Републике образложени предлог за распуштање Народне скупштине и расписивање нових избора за народне посланике, а 1. новембра је председник Републике донео о томе и одговарајући Указ. Ово су чак четврти ванредни парламентарни избори од када је на изборима 2012. године започела ера владавине Српске напредне странке и њених коалиционих партнера (ванредни избори су били 2014., 2016. и 2022., док су редовни парламентарни избори били једино они из 2020).
Већ ова чињеница довољно говори о природи „напредњачке” власти, која је током претходних 15 година успоставила у Србији један облик цезаристичке демократије под иностраним туторством. Честа употреба ванредних избора у потпуности одговара природи цезаристичке демократије – у којој се лични режим маскира демократском легитимацијом, коју прибавља путем континуиране демагошке апелације ка народу. Општење између власти и народа се под личним режимима са демократским орнатом најчешће врши путем различитих облика непосредне демократије (референдум, народна иницијатива), који замењују политичке институције углавном неподношљиве личним режимима, због чега након њиховог краја мало шта преостане у земљи од политичких институција.
Ванредни избори
Када се институт распуштања (дисолуције) парламента не користи као „ванредни лек” како би се у парламентарном систему васпоставила у једном тренутку изгубљена хармонија између два од три фактора на чијој хармонији почива парламентаризам – бирачког тела, парламента и владе – већ се користи као „редовни лек” за потврђивање демократског легитимитета једног личног режима, тада ванредни избори престају да буду инструмент парламентарне демократије и постају једна врста плебицита. Тако се дисолуција парламента од средства за јачање ауторитета парламента, у плебисцитарној демократији претвара у средство за урушавање његовог ауторитета. Притом, непостојање слободе медија, континуирано обарање нивоа политичке писмености бирача и деградација квалитета политичких програма, додатно чине да се парламентарни избори претворе у плебисцит. У таквим условима уместо да буду слободна утакмица странака и њихових програма, парламентарни избори се претварају у избор између националне пропасти и опстанка – при чему се национална пропаст поистовећује са изборним поразом владајућих странака, а не са избором национално погибељне политике.
Ни један од разлога за распуштање парламента, који би могао да се сматра уобичајеним и оправданим из угла парламентаризма, није постојао у овом тренутку у политичком животу Србије да би Влада поднела председнику Републике образложени предлог за распуштање Народне скупштине. Нити је Влада изгубила већину у Скупштини, нити се може са основаношћу претпоставити да је садашњи сазив Народне скупштине изгубио подршку бирачког тела. Уз то, садашња владајућа коалиција – заснована пре свега на договору СНС-а и СПС-а – делује у овом тренутку стабилно, због чега „напредњаци” немају разлога ни да посежу за тзв. превентивним распуштањем парламента. Овде се ваља присетити да је под Уставом од 1990. године Народној скупштини Србије у много турбулентнијим политичким приликама само три пута скраћиван мандат (1993, 2000. и 2003.), притом први и последњи пут због разлога које уставна теорија сматра примером класичне дисолуције – због тога што је Влада изгубила већину у Скупштини (овде).
Из садржаја Владиног образложења предлога о распуштању Скупштине, које као обавезно предвиђа Устав Србије (чл. 109. ст. 1), најбоље се види плебисцитарно-демагошка мотивације ове одлуке. У образложењу које је Влада упутила председнику Републике, између осталог, се наводи да би „одржавање нових парламентарних избора у постојећим околностима обезбедило виши степен демократичности, смањење тензија које се стварају између супротстављених опција у друштву, одбацивање искључивости и говора мржње и афирмисање права на слободно изношење мишљења и ставова о одређеним политичким, економским и другим питањима, укључујући и даљу афирмацију европских вредности”. Занимљиво је да је Влада свој предлог оправдала позивањем на захтев који су председнику Републике 11. септембра 2023. поднели представници про-западних опозиционих странака и организатори протеста „Србија против насиља”, тражећи од Александра Вучића да ванредни парламентарни и локални београдски избори буду одржани до краја ове године (овде, овде).
Очекивања Брисела
Иза начелне сагласности владајуће коалиције и прозападне опозиције око ванредних парламентарних и београдских избора, стоје различите политичке рачунице. Њих је доста успешно систематизовао програмски директор CeSID-а Бојан Клачар. По њему Вучић рачуна да је још увек најпопуларнији политичар и да стога изборна листа под његовим именом може да однесе „победу која би проузроковала додатну апатију међу опозицијом”. Уз то, он рачуна да опозиција „не може за кратко време да се добро организује и консолидује”. Ипак, Вучић се по Клачару пре свега определио за ванредне изборе зато што је „проценио да се неће ништа битно променити до пролећа следеће године, а и да би предупредио ако се ипак деси неки непредвиђени догађај или догађај ван његове контроле који би могао додатно да отежа његову позицију”. По мишљењу директора CeSID-а, разликују се непредвиђени догађаји који повећавају изборне шансе „грађанско-леве” опозиције и „деснице”. Првој више „одговара сценарио у коме они могу да наметну теме попут борбе против насиља, корупције, стања демократије”, док „десници” „више одговара амбијент политичке кризе на Косову” (овде).
Око оправданости расписивања ванредних парламентарних и локалних београдских избора сагласни су не само власт и прозападна опозиција, него – по свој прилици, и колективни Запад – јер, за разлику од ранијих ванредних избора, овог пута изостале су критике из ОЕБС-а или појединих западних НВО задужених за „промоцију” и „унапређење” демократије – да ванредни изборi искључиво служе јачању владајуће коалиције (овде). Када се овоме дода недавно објављени Годишњи извештај ЕУ о Србији за 2023. годину – у коме су изостале иоле озбиљније примедбе када је у питању испуњеност тзв. политичких критеријума који се тичу обезбеђења политичких слобода у Србији (овде) – тада постаје јасно да из неког разлога и колективном Западу одговара пауза у раду овдашње владе у виду ванредних парламентарних избора.
Ако не можемо са сигурношћу да утврдимо разлог због којег су колективном Западу прихватљиви у овом тренутку ванредни парламентарни избори у Србији, знамо шта Европска унија очекује од Владе Србије коју буде изабрала нова скупштинска већина. То је обелоданила председница бриселске „владе” Урсула фон дер Лајен и то у истом дану у коме је Влада Србије упутила председнику Републике образложени предлог за распуштање Народне скупштине и расписивање избора за народне посланике. Председница Европске комисије је изјавила да Србија треба de facto да призна „Косово” (овде). Под de facto признањем подрзумева се спровођење тзв. Охридског споразума од 18. марта ове године – који је заправо Анекс о имплементацији Споразума о нормализацији односа Републике Србије и тзв. Косова (тзв. Француско-немачки план) који је постигнут у Бриселу 27. фебруара ове године (овде).
Укратко, а подсећања ради, Споразумом о нормализацији односа од 27. фебруара предвиђено је:
- Да ће се Србија и тзв. Косово „руководити сврхом и принципима утврђеним у Повељи УН – посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета, праву на самоопредељење и заштити људских права и недискриминације”
- Да ће „обе стране међусобно признати релевантна документа и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, таблице возила и царинске печате”
- Да се „Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији”
- И најзад, да ће реализација обавеза из овог Споразума „довести до правно обавезујућег, свеобухватног споразума за нормализацију односа” (овде).
Тиме што је истакла да имплементација наведених споразума не трпи одлагање, Урсула фон дер Лајен је заправо поручила шта ће из угла колективног Запада бити главни задатак нове Владе Србије и каква се динамика у његовој реализацији очекује од стране Брисела. Испуњавање овог задатка додатно је обезбеђено тиме што је „нормализација односа између Србије и Косова”, како је пред Вучићем истакла председница Европске комисије, „неопходан предуслов за европски пут” (овде). А приступање Србије ЕУ је програмски је циљ број 1 – не само свих ових чланица владајуће коалиције, већ и свих опозиционих странка које чине коалицију „Србија против насиља”. О томе како сам Александар Вучић гледа на однос Косова и Метохије и евроинтеграција Републике Србије, као и шта је за њега приоритетно у том односу, најјасније сведочи његова изјава пред Урсулом фон дер Лајен, „да Србија на европском путу мора још много тога да уради”, али „да су две највеће препреке за нас у овом тренутку питање Kосова и Метохије и неувођење санкција Руској Федерацији”. Притом је Вучић потврдио да ће Србија извршити све споразуме који су закључени у процесу нормализације односа са тзв. Косовом (овде).
Колонијални услови
Ако је неодложна реализација свих обавеза из Споразума о нормализацији односа Републике Србије и тзв. Косова (тзв. Француско-немачки план) и његовог охридског Анекса о имплементацији из угла ЕУ најважнији задатак будуће Владе Србије – онда постаје јасно да је благонаклон став ЕУ према ванредним изборима у Србији, подстакнут очекивањем бриселске администрације да ће садашња владајућа коалиција ове задатке лакше испунити после избора – када иза себе буде имала свежу бирачку подршку и када буде сигурна да је сопствену партијску „машинерију” намирила за још четири сигурне „буџетске” године. Европска унија, подједнако као „напредњачка” власт, али и прозападна опозиција, плаши се исхода парламентарних избора који би били расписани након реализације из Споразума о нормализацији односа Републике Србије и тзв. Косова и охридског Анекса о имплементацији.
Пошто новија историја показује да у балканским колонијалним условима спољнополитичке задатке најревносније испуњава „партнер” који за вратом има политичког такмаца који ужива подршку истих спољних центара моћи – Западу би одговарао и релативно добар изборни резултат про-западне коалиције „Србија против насиља”, а нарочито њен успех на београдским изборима. Изборни резултат ове коалиције треба да буде такав да не доведе до пада са власти гаранта испуњења наведених споразума о нормализацији односа са тзв. Косовом, али да може да изазове панику у редовима „напредњачке” коалиције – не би ли је натерао на још већу кооперативност према западним центрима моћи. Једном речју, ЕУ – као представнику колективног Запада, одговарао би такав изборни резултат у коме би на изборима убедљиву већину однеле странке које нерешено косовско-метохијско питање сматрају, речју Вучића, „препреком” на безалтернативном европском путу.
Тако би ЕУ и САД обезбедили да Србија у следећем четворогодишњем мандату не само испуни све обавезе из Споразума од 27. фебруара и његовог охридског Анекса о имплементацији – већ и да закључи свеобухватни правнообавезујући споразум о нормализацији односа са тзв. Косовом, на шта се обавезала још далеке 2014. године у тачки 23. Преговарачког оквира Србија-ЕУ (овде). Закључење таквог споразума тумачило би се од стране других држава као одрицање (derelictio) Србије од Косова и Метохије, па би на основу тога тзв. Косово могло да обезбеди пре свега чланство у НАТО пакту (овде). Након тога би свакако било отворено и питање одрживости садашњег статуса војне неутралности Србије, што је главни стратешки циљ Запада на Балкану.
У таквој ситуацији потпуно је национално кратковидо да српске патриоте које се противе тзв. Француско-немачком плану – чија би потпуна примена довела до трајног и неповратног губитка КиМ – схватају изборе од 17. децембра као избор између појединих политичких лидера и њихових странака. Ако је циљ ЕУ да након ових избора политички ојачају све оне странке које Косово и Метохију сматрају „препреком” на путу ка ЕУ – онда би патриотски орјентисани бирачи морали да подрже оне странке које се већ месецима јавно противе тзв. Француско-немачком плану, а које притом имају реалне шансе да пређу изборни цензус. У овом тренутку је од изузетне важности да Скупштина Србије добије снажан суверенистички пол, који у једном тренутку може да пружи пресудан допиринос да клатно српске политике претегне у правцу њене ресуверенизације, а не даље колонијалне десуверенизације, између осталог и тако што би дошло до новог „препакивања” на српској политичкој сцени. Притом, ресуверенизација је немогућа без суспензије приступних преговора Србије са ЕУ, односно њиховог кључног правног инструмента Споразума о стабилизацији и придруживању.
Посматрано из тог угла, свако залагање за постизборну политичку сарадњу (што не искључује техничку сарадњу око изборних услова, али је за ту сарадњу углавном касно) на било ком нивоу власти са коалицијом „Србија против насиља” које би долазило од стране појединих националних странака – представљало би допринос даљој десуверенизацији Србије – подједнако као и политичка сарадња са „напредњачком” коалицијом. Јер, Косово се не може бранити са онима за које је косовско-метохијско питање престало да буде питање одбране територије државе Србије и постало питање заштите угрожених мањинских права локалних Срба.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: EPA-EFE/Marko Djokovic
