Федерација или апсолутна монархија?
До отвореног мешања Цариградске патријаршије у питање решавања статуса тада канонски непризнате расколничке тзв. Македонске православне цркве, те следствено томе и до неканонског упада фанариотске јерархије на канонску територију Српске православне цркве (тј. аутономне Православне охридске архиепископије СПЦ), дошло је 2018. године.
Исте године када је Цариградска патријаршија отворено и, по речима канона, „разбојнички“ упала на канонску територију Московске патријаршије (тј. аутономне Украјинске православне цркве МП), доношењем у септембру и октобру 2018. године читавог низа противканонских аката који су омогућили да се од две раколничке групације – тзв. Украјинске православне цркве Кијевског патријархата и тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве – формира тзв. Православне цркве Украјине, којој је Фанар на Божић 2019. године доделио и томос о „аутокефалности“ (овде).
Своје претензије да решава питања из надлежности две аутокефалне помесне Цркве – РПЦ и СПЦ, Фанар је у и украјинском и македонском случаја засновао на искривљеном тумачењу деветог и 17. правила Четвртог васељенског халкидонског сабора. Реч је о канонима који регулишу питање надлежног суда у споровима између клирика.
Тако, ови канони у случају, између осталог, тужбе епископа или другог клирика против митрополита, предвиђају првостепену надлежност „егзарха велике области“ и као алтернативну апелациону надлежност Цариградске патријаршије. Поистовећујући у коментарима наведених канона „егзархе великих области“ са патријарсима аутокефалних цркава, поједини фанариотски каноничари су покушали да таквим тумачењем накнадно правно заснују апелациону власт цариградске патријаршијске катедре над свим аутокефалним црквама.
Међутим, овакво тумачење супротно је суштини аутокефалије, јер према канонима и догматском учењу Православне цркве све аутокефалне цркве, по речима Сергија Троицког, „сматрају се потпуно равноправним“, а „међусобно се разликују само по привилегијама части, на основу извесног постојећег и признатог реда од стране свих цркава“ (овде).
Ова равноправност и пуноћа власти аутокефалних цркава, која се изражава у томе што су оне самовластне и самосудне (summa potestas), само је последица тога што свака аутокефална црква, речју Троицког, „не добија своју власт од друге цркве, већ од Оснивача цркве – Исуса Христа, преко хиротоније свог поглавара и других епископа, и то од стране својих епископа“.
Суштина аутокефалије се управо и састоји у томе што се епископи аутокефалне цркве постављају од сабора свих епископа аутокефалне цркве по сопственом праву (suo jure), а не по праву које је на њих пренела (jure delegationis) нека виша црквена власт.
Следствено томе, у васељенској Православној цркви, као небо-земној установи, у земаљским оквирима не постоји субјект власти коме би била подређена аутокефална помесна црква. Речју Троицког, „једини субјект црквене власти је Исус Христос“, а Њему је „дата сва власт на небу као и на земљи“ и Он „предаје ту власт цркви“. „Земаљска подела Цркве није противречна њеном јединству. Као што се сви радијуси круга сједињују у његовом центру, тако се и поједине аутокефалне цркве сједињују у једној Глави цркве – Исусу Христу“, закључује Троицки.
Васељенски сабори Цркве, који утврђују основе хришћанског учења (догмате) и устројства (каноне) Цркве, нису хијерархијски надређени субјект власти који стоји ван и изнад аутокефалних цркава, пошто Васељенске саборе чине јерарси свих (у идеалном, нормативном смислу) аутокефалних цркава. На васељенском нивоу јерарси аутокефалних цркава саборно одлучују о догматско-канонским питањима која се тичу целе васељенске Цркве, а у свему другом сабори епископа помесних аутокефалних цркава имају сву пуноћу власти, која, ако истиче Троицки, подсећа на сувереност државе у цивилном праву.
Управо због чињенице да у Православној цркви, за разлику од Римокатоличке, не постоји у земаљским оквирима субјект власти који би био надређен сабору свих епископа једне аутокефалне Цркве, Троицки је васељенску Православну цркву упоредио са федерацијом, а Римокатоличку са апсолутном монархијом.
Надлежности Цариграда
Не само да суштина појма аутокефалије говори у прилог томе да се из 9. и 17. правила Четвртог васељенског сабора не може извући основ за успостављање апелационе надлежности Цариградског патријарха над свим аутокефалним цркавама, него на то упућује и анализа историјског контекста у коме су ова правила донета (историјско тумчење норме), као и тумачење навдених канона у светлу других канона који су донети на Четвртом васељенском сабору (системтско тумачење норме).
Наиме, на Четрвтом васељенском сабору јурисдикција Цариградске патријаршије проширена је 28. правилом и на црквене егзархате провинција Понта, Азије (Мале) и Тракије. Стога, како истиче један од највећих савремених каноничара Владислав Ципин, проширена је и апелациона надлежност цариградског патријарха на клирике и епископе ових црквених езархата, па су они деветог и 17. правилом стекли право да тужбе против својих митрополита упућују цариградском патријарху.
Да је цариградски патријарх имао судску власт само над митрополитима своје патријаршије, а не и над митрополитима других патријархата, потврдио је и један од најауторитативнијих византијски каноничар из 12. века Јован Зонара:
„Али не над свим митрополитима без изнимке поставља се судијом цариградски патријарх, него над онима који су њему потчињени, јер он не може пред свој суд позвати митрополите Сирије, или Палестине и Финикије, или Египта противу њихове воље; него митрополити Сирије подлежу суду антиохијског патријарха, палестински суду јерусалимског, а египатски морају се судити пред патријархом александријским, – од којих они добивају хиротонију и којима су на име потчињени“.
Да се у основу кривог тумачења деветог и 17. правила Четвртог васељенског сабора и покушаја оправдања тобожње апелационе надлежности цариградског патријарха над целом васељенском Црквом, налази папистичка јерес и папистичке амбиције Фанара, јасно је показао у чувеном Пидалиону (један од најауторитативнијих и најкомплетнијих канонских зборника у историји Цркве с краја 18. века), његов састављач преподобни Никодим Светогорац.
У коментару уз девето правило Четвртог васељенског сабора преп. Никодим, између осталог, вели:
Као пчеле саће, тако су различита мишљења окружила тај део овог правила. Наши, противећи се врховној власти папе и желећи да укажу част Цариграду, отишли су у другу крајност, па тако Макарије Анкирски у егзарсима дијецеза види друге патријархе, даје цариградском (патријарху) право опште апелационе надлежности, желећи да он буде први и виши суд над свим патријарсима…
Паписти, са своје стране, желећи да успоставе јединствену власт папе, иду за нашим и слажу се са тим да је цариградски (патријарх) био судија над свима, али с циљем да би тако показали, да ако је цариградски судија над свима, а онда је римски (папа), као владајући по канонима и над цариградским, последњи и општи судија над свим патријарсима и над самим цариградским, јер њему припада право последњег апелационог суда над четири патријарха васељене.
Таква тумачења су, по преп. Никодиму, „далеко од истине“ и у прилог томе наводи примере у којима су Васељенски сабори поништавали одлуке цариградских патријараха који су покушали да своју власт прошире на друге патријархате, али и бројне каноне који забрањују епископима и патријарсима да протежу власт ван својих области.
Имајући то у виду, преп. Никодим Светогорац закључује: „Цариградски (патријарх) је једини први и последњи судија над њему потчињеним митрополитима, али не над онима који су подчињени другим патријарсима“.
Састављач чувеног Пидалиона указује и на својеврсно лицемерје главних носилаца западног и источног папизма: „Ако је цариградски (патријарх) добио такву привилегију (да буде апелациона инстанца над свим патријаршијама, прим. аут), зашто онда у споровима са папама не говоре да им она припада, него само (говоре) да су једнаки у привилегијама?“
Носиоци источног и западног папизма служили су се истим методама да би оправдали своју тежњу да приграбе апелациону судску власт над целом васељенском Црквом Христовом. Наиме, Римокатоличка црква примила је поменуто девето правило Четвртог васељенског сабора и уврстила га у свој Corpus juris canonici. Пошто у самом тексту канона нису могли наћи упориште за папистичке претензије у судској сфери, посегли су, као и цариградски паписти, за „креативни“ тумачењем овог правила.
У томе се нарочито „прославио“ папа Никола I. Коментришући његово бескрупулозно извртање текста деветог правила, еп. Никодим (Милаш), закључује: „Он показује (такав поступак папе Николе I, прим. аут) оно, што је свакоме одавна познато, на име показује неуморно настојање Рима, да свим начинима оправда теорију о апсолутној власти римскога првосвештеника над цијелом васељеном, а доказује уједно, колико је слаба по себи та теорија, када се ваља служити и таквим средствима да се она оправда“.
Два раскола, исто решење
Ове речи најпознатијег српског каноничара могу се применити на цариградског патријарха Вартоломеја, пошто се он у случајевима украјинских и македонских расколника, позвао на иста папистичка тумачења текста деветог и 17. правила Четвртог васељенског сабора, како би на темељу таквих тумачењских кривотворина канонски оправдао наводну апелациону власт цариградске катедре над целом Православном црквом, како би се са тог основа умешао у унтрашње ствари Руске и Српске цркве.
Притом се патријарх Вартоломеј својски потрудио да лично допринесе развитку папистичког учења, јер је у појединим изјавама понудио еклисиолошко оправдање за присвајање апелационе судске власти над васељенском Православном црквом. Тако је, између осталог, тврдио:
„Православље не може постојати без Васељенске патријаршије“; „За Православље Васељенска патријаршија је квасац који ‚ускисне цело тесто’“; „Васељенска патријаршија располаже канонском јурисдикцијом и свим апостолским привилегијама у својој одговорности, не само за очување јединства и узајамног општења помесних цркава, већ и за свеукупно ширење Православља у савременом свету и у историјској перспективи“; „Васељенска патријаршија носи одговорност за довођење ствари у црквени и канонски ред, јер само она располаже канонском привилегијом, а такође молитвом и благословом Цркве и Васељенских сабора да испуни тај врховни и јединствени дуг, као брижна Мајка и родитељка Цркве“; „Ако би се Васељенска патријаршија одрекла те обавезе и напустила међуправославну сцену, помесне цркве биле би ‚као овце без пастира’“
Ове Вартоломејеве изјаве белодано показују, да између источног и западног папизма нема никаквих суштинских разлика. Јер, и за Вартоломеја, као и за римске папе, глава Цркве није Христос већ цариградски првојерарх, чија апсолутна власт, а не Дух Свети, руководи Црквом.
Полазећи од таквог папистичког схватања своје позиције у васељенском православљу, Цариградска патријаршија се у октобру 2018. године огласила надлежном, да као апелациона судска инстанца разматра жалбу „првојерарха“ УПЦ КП Филарета Денисенка, као и жалбу челника УАПЦ Макарија Малетича, на одлуку Светог Архијерејског Сабора Московске патријаршије о рашчињењу, а потом и анатемисању вође украјинских расколника Филарета Денисенка.
Као што примећује каноничар протојереј Ципин, таква одлука Синода Цариградске патријаршије је неканонска, не само због чињенице да се њеним доношењем цариградска патријаршија умешала у јурисдикцију друге аутокефалне помесне цркве – РПЦ, него и због тога што је према 29 (38). правилу Картагенског сабора забрањена црквеносудска рехабилитација рашчињеног јерарха који је наставио да служи после рашчињења, па је након тога предат и анатеми. А управо је такав случај био са Денисенком.
Занемарујући бројне каноне, Синод Цариградске патријаршије је по убрзаном поступку усвојио жалбе и примио у канонско општење Филарета Денисенка и целокупну расколничку јерархију у Украјини.
Под утиском оног што се догађало на релацији украјински расколници-Цариградска патријаршија и расколничка јерархија тада канонски непризнате Македонске православне цркве, поднела је 2018. године апелацију Цариградској патријаршији да ова, као тобожња свеправославна апелациона судска инстанца, реши њихов статус. Одмах по подношењу апелације, у активности око придобијања Цариградске патријаршије за идеју додељивање аутокефалности МПЦ укључили су се и челници македонске државе, а пре свих тадашњи премијер Зоран Заев.
Као што је у Украјини 2018. године шеф државе Петро Порошенко преузео контакте са Фанаром и посао око формирања и признања аутокефалности тзв. Православне цркве Украјине. С том разликом што је питање канонског статуса, али и званичног имена под којим би Цариградска патријаршија признала МПЦ, решавано у оквиру ширег питања имена Републике Македоније, као кључног у дугогодишњем грчко-македонском спору.
Нерешено питање
Догодило се, међутим, да питање статуса тзв. МПЦ остане нерешено и након потписивања Преспанског споразума у лето 2018. године, па су стога македонски званичници наставили са лобирањем код Цариградске патријаршије, не би ли ова у што краћем року доделила аутокефалност МПЦ. Тако је у јуну 2021. у Истанбулу дошло до сусрета председник Северне Македоније Стева Пендаровског и патријарха Вартоломејома.
Већ се на основу појединих изјава патријарха Вартоломеја из 2018. године могло са великом сигурношћу закључити, да ће се и у апелацији македонских расколника Фанар огласити надлежним. У том смислу је симптоматичан био став једног од двојице егзарха, које је Цариградска патријаршија 2018. године неканонски именовала за територију Украјине, архиепископа Данила (Зелинског).
Он је, наиме, у опширном интервјуу БиБиСи-ју у јануару 2019. године рекао, да „подржава тезу о томе, да сваки народ који жели да има своју православну цркву, мора имати право на њено формирање и њено признање од других православних цркава. Међу њима, ако о томе већ говоримо, Македонија и Црна Гора“.
Коментаришући апелацију коју су Цариградској патријаршији поднели македонски расколници, архиепископ аутономне Православне охридске архиепископије СПЦ Јован (Вранишковски) истакао је у једном интервјуу 2019. године, да је Цариградска патријаршија „ненадлежни суд“ за решавање статуса македонских расколника, зато што је „територија Северне Македоније под јурисдикцијом СПЦ“. У новонасталој ситуацији ни Српска црква није остала пасивна, па је на мајском Сабору 2019. године донела одлуку да обнови преговоре о решавању статуса непризнате МПЦ.
Из различитих изјава које су након подношења апелације давали поједини јераси тада канонски непризнате МПЦ, јасно се могло видети да њен епископат није јединствен у поимању улоге Цариградске патријаршије у спору македонских расколника са СПЦ. Тако је 2020. године у изјави македонском Вечеру кумановско-осоговски миторполит Григорије изјавио да се МПЦ није обратила Цариградској патријаршији са молбом за добијање аутокефалности, као и да „МПЦ има потребу за посредовање, а не за судску одлуку“.
Митрополит Григорије је посебно нагласио, да „смо дужни да се према Цариградској патријаршији односимо са великим уважавање, али антиауторитарно, истичући законодавну и врховну функцију Васељенског сабора“. Међутим, само након пет дана викарни епископ и игуман Бигорског манастира Партеније у опширном интервјуу украјинској Релігійна правда, изјавио је, да се МПЦ обратила Цариградској патријаршији са молбом да јој Фанар додели томос о аутокефалности.
Такав постопак оправдао је речима, да је „Васељенска патријаршија највиша инстанца у православном свету и једина која има право да разрешава спорове, а такође и право да додељује аутокефалију“. Притом, овај викарни епископ тада канонски непризнате МПЦ није у интервјуу украјинском порталу скривао своју отворену србофобију, као и русофобију.
Мук несвојствен балканским конфликтима
Решавајући по апелацији коју је 2018. поднела расколничка МПЦ, али истовремено имајући у виду „више пута поновљене молбе државе Северне Македоније“, Синод Цариградске патријаршије је након четири године, 9. маја 2022. године, донео акт којим је Цариградска патријаршија примила у литургијско општење, те самим тим признала као канонску, Цркву у Северној Македонији.
Тиме је, зкључује се у овом акту, Цариградска патријаршија „исцелила рану раскола“. Ово признање Фанара било је ограничено, како у погледу имена, тако и у погледу територије новопризнате цркве. Цариградска патријаршија је нову цркву признала само под именом које упућује на старо архиепископско седиште у граду Охриду и истовремено је ставила до знања да је неприхватљиво било какво помињање Македоније у имену нове цркве.
Такође, Цариградска патријаршија је признала канонску јурисдикцију МПЦ само у оквирима државне територије Северне Македоније, изузимајући тако испод њене власти епархије МПЦ у дијаспори. Најзад, у акту се наводило и да се: „Оставља на најсветијој Цркви Србије да уреди административна питања која постоје између ње и цркве у Северној Македонији, у складу са светим канонима и црквеним предањем”.
Овим је Фанар сугерисао да потенцијални томос о аутокефалности, који би након тога СПЦ доделила МПЦ, не би био то по својој суштини, већ један другоразредни правни акт којим се, с обзиром на акт Синода Цариградска патријарија од деветог маја који је створио ново стање у Православној цркви, уређују међусобни односи две граничне помесне цркве.
Једном речју, Цариградска патријаршија је актом од деветог маја 2022. поручивала, да је у садашњим историјским околностима код додељивања аутокефалије новој цркви воља Цариградска патријаршије – све, а воља мајке-цркве из које је проистекла нова црква – ништа.
Овим је Цариградска патријаршија слала поруку МПЦ, да једино њен томос о аутокефалности МПЦ имати канонску снагу. Тако је Цариградска патријаршија својом једностраном вољом садржаном у неканонском акту од 9. маја само успоставила литургијско општење са МПЦ, али је пуно признање њене независности (=аутокефалности) из неких, тада непознатих разлога оставила за касније.
Уместо директне конфронтације са Фанаром, у виду јавног протеста против неканонског, разбојничког упада Цариградске патријаршије на територију под јурисдикцијом СПЦ и прекида богослужбеног општења, СПЦ се одлучила да далеко од очију јавности финализује преговоре са МПЦ, које је обновила у мају 2019. За доброг познаваоца балканских прилика, руског историчара Георгија Енгелгардта, такво држање СПЦ одскакало је од уобичајене балканске реакције у сличним конфликтним ситуацијама.
„Обично у таквим случајевима цркве увучене у конфликт реагују брзо и врло прецизним и јасним констатацијама и изјавама. Таква рекација је у првим данима (након доношења неканонског акта Цариградске патријаршије, прим. аут) изостала. Могуће да је то било изазвано притисцима Запада, који недвосмислено подржава Васељенску патријаршију. Цариград се ослања на снажну политичку и дипломатску подршку САД и њених партнера, а руководство Српске цркве је највероватније узело у обзир све те чиниоце“.
За потпредседника руског Центра политичких технологија Алексеја Макаркина, тадашње ћутање СПЦ на очигледно неканонске акте Цариградске патријаршије, било је заправо доказ да се у том тренутку одвијао „интензивни преговарачки процес са Македонском црквом“.
Уместо СПЦ, која је била заузета тражењем решења за избегавање понављања украјинског сценарија у Македонији, на неканонски акт Цариградска патријаршије од деветог маја 2024. године, одмах је реаговала Руска црква. Већ сутрадан је заменик председника Одељења за међународне црквене везе, протојереј Николај Балашов, у јавном саопштењу истакао, да је „Цариградска патријаршија, као и у случају Украјине, поново решила да иступи као једини и самозвани судија целог православног света, једини и неприкосновени арбитар у свим црквеним питањима, извршивши неканонски и политички мотивисани упад на територију под јурисдикцијом СПЦ“.
Протојереј Балашов је истовремено нагласио, да „пуноважну одлуку о статусу Православне цркве у Републици Северној Македонији може да донесе само Архијерејски сабор Српске патријаршије.
Седам дана након доношења неканонског акта Цариградске патријаршије, СА Сабор Српске цркве је донео одлуку да прихвати акт Синода МПЦ-ОА, којим ова обавештава СПЦ да прихвата аутономни статус који јој је СА Сабор СПЦ доделио 1959. године. Тиме је СПЦ успоставила пуно литургијско и канонско општење са Македонском православном црквом – Охридске архиепископије. А онда је петог јуна 2022. године патријарх Порофирије у име СПЦ у београдској Саборној цркви уручио архиепископу Стефану томос о аутокефалности МПЦ – ОА.
Само два дана касније МПЦ-ОА је издала саопштење у коме се захваљивала СПЦ „на снисходљивости и исказаној љубави према помирењу и на благовременом и брзом решавању међусобних односа и административних аспеката“. Међутим, МПЦ-ОА је у истом саопштењу, одлуку СА Сабора СПЦ од 16. маја 2022. о успостављању литургијског и канонској општења са до тада расколничком МПЦ-ОА, оценила као секундарни акт који је изведен из примарног акта Синода Цариградске патријаршије од 9. маја 2002.
А томос о аутокефалности добијен од Српске цркве у саопштењу МПЦ-ОА квалификовао се искључиво као „препорука“ да је МПЦ-ОА „спремна и достојна аутокефалности“, коју је, према овом саопштењу, требало тек да добије током званичне посете архиепископа Стефана Фанару на празник Св. Тројице 12. јуна 2022. године. Тако је и ово саопштење благодарности МПЦ-ОА полазило од погрешног источнопапистичког гледишта, да је данас једини чинилац који твори канонску аутокефалију у Православној цркви воља Цариградске патријаршије, а не воља мајке-цркве.
Чекајући фанариотски томос
Прошле су две и по године од овог саопштења МПЦ-ОА а она још увек није добила жељени цариградски томос о аутокефалности. Уместо тога МПЦ-ОА трпи константне и све жешће уцене и претење од стране Цариградске патријаршије, које су нарочито кулминирале током 2024. године.
Тако је митрополит Цариградске патријаршије Кирил, иначе близак сарадник патријарха Вартоломеја, приликом посете МПЦ у пролеће 2024. године, у интервјуу једном локалном медију оценио, да је томос о аутокефалности који је МПЦ добила од СПЦ, ни мање ни више, него „лажан“. Из сваке речи, само на први поглед смиреног цариградског архијереја, избијала је фанариотска гордост и презир према Србима и Русима:
То је провокација, то је, да се тако изразим, срамота за Цркву. Све старе патријаршије, старе аутокефалне цркве – и новије – никада тако нешто нису урадиле, а сада једна од нових патријаршија, а Порфирије српски је вероватно најмањи у реду патријарха, прави овај велики преступ, даје аутокефалност. Коме?
Црква која је, нажалост, држана у изолацији преко 50-60 година, мучена, оптуживана, клеветана, оговарана најгорим речима, основали су другу цркву у оквиру ове цркве, како би могли да контролишу ситуацију и сл. А када су видели да ствари почињу да се окрећу – ставом Руске Цркве, нажалост, Срби су приступили Руској Цркви, постали орган Руске Цркве и по налогу Руске Цркве извршили су овај велики преступ: дати тај лажни папир – он нема суштину, то је лажни томос, нико га није признао, апсолутно нико, осим Русије која је то учинила из конкретних разлога. И нажалост – то нас жалости – неке владике овде нису разумеле игру коју Руси играју са Србима.
Фанариотски митрополит је том приликом рекао, да се без томоса из Цариграда „Црква од Охрида“ налази у својеврсној изолацији у односу према другим помесним црквама, те да због канонске „ништавости“ томоса добијеног од СПЦ, „Охридска црква“ није ништа друго него „митрополија Српске цркве“, подједнако потчињена Српској и Руској цркви.
Незваничне приче да Цариградска патријаршија условљава додељивање томоса МПЦ-ОА претходним испуњењем читавог низа услова, потврдио је у мају прошле године сам предстојатељ МПЦ-ОА архиепископ Стефан. По његовим речима, Цариград захтева од МПЦ-ОА да се одрекне назива „Македонска“, да препусти Цариградској патријаршији дијаспору и да канонски призна Вартоломејеву и Порошенкову парацрквену творевину тзв. Православну цркву Украјине.
Поред ових захтева, у македонској јавности се чује, да Царградска патријаршија захтева да има, као што је случај у Украјини, свог егзарха у Северној Македонији, као и поједине најпознатије манастире, као ставропигије цариградског патријарха.
Иначе, Синод МПЦ-ОА је још у марту 2023. године донео врло јасну одлуку, да њени архијереји неће саслуживати са неканонском „јерархијом“ тзв. ПЦУ. Таква одлука је изазвала реакцију прозападних медија у Северној Македонији, који су оптужили један део МПЦ да следи диктате из Москве . У септембру ове године Синод МПЦ-ОА издао је саопштењем којим је осуђен прогон канонске УПЦ МП од стране режима Владимира Зеленског.
Искушење нејединства
Супротни ставови појединих македонских архијереја о канонској природи и црквеноправним последицама томоса о аутокефалности који је МПЦ-ОА уручила СПЦ, као и о условима које је пред Македонску цркву истакла Цариградска патријаршија, сведоче да македонски епископат није јединствен око ових питања, иако до сада у јавности није било видљивијих знакова размимоилажења.
Тако је, само неколико дана након што је архиепископ Стефан у мају 2024. упозорио да су захтеви Цариградске патријаршије неприхватљиви за Македонску цркву, западноевропски митрополит МПЦ-ОА Пимен изнео мишљење да захтеви Фанара не само да нису канонски гледано нарочито спорни, него и да их је могуће лако испунити, а да не буду повређени витални интереси МПЦ-ОА.
Притом је занимљиво, да је митрополит Пимен непризнавање тзв. ПЦУ од стране МПЦ-ОА означио као политичко питање и стога лако решиво, а не као канонско. Исти архијереј је био мишљења, да томос о аутокефалности МПЦ-ОА добијен од СПЦ нема пуноћу коју може једино да обезбеди томос о аутокефалности добијен од Цариградске патријаршије.
За разлику од митрополита Пимена, митрополит повардарски Агантангел у опширном ауторском тексту објављеном у Новој Македонији из марта прошле године, убедљиво је разобличио папистичке претензије Цариграда према Македонској цркви, истичући да не постоји ниједан канон који даје право цариградској катедри да једина одлучује о аутокефалности или о подобности имена нове аутокефалне цркве.
„Нека једно буде јасно, Цариград није на Истоку оно што је папа на Западу. Никада у канонима није категорички казано и навдено да су они ‚све и свја’ и да имају ексклузивно право на давање аутокефалије. То им је давнашња жеља и тежња“.
Митрполит повардарски открива православим хришћанима у чему је суштина папистичке јереси: „Наша Света црква има једну главу, то је Христос. Не може да постоји земаљски центар око кога ће гравитирати све цркве и коме ће бити потчињене. Такав западни дуализам не постоји на Истоку, из простог разлога што је то јерес, накрадана духовност“.
У истом интервјуу митрполит Агантангел исказује пуну братску љубав и разумевање за Српску цркву и њеног патријарха, а томос о аутокефалности добијен од ње сматра потпуним и канонски пуноважним. Речју митрополита Агатангела, „ми имамо све ове карактеристике (својствене аутокефалној цркви, прим. аут), али нисмо уписани у Диптих Цариграда (списак помињања предстојатеља појединих помесних аутокефалних цркава по одређеном реду, прим. аут), који помпезно, али неосновано називају јединим валидним томосом у православном свету.
А шта ако томос Цариграда није у сагласности са Диптихом Москве, Јерусалима или Букурешта, као што сада имамо пример новопризнате цркве у Украјини. Ми као МПЦ-ОА служимо са свима, а новопризната Украјинска црква уписана је у Диптих Цариграда, али не служи са свима, па које у овом моменту више аутокефалан, ми или они?“
Осврћући се на оптужбе о наводном доминантном утицају Руске цркве на МПЦ-ОА, митрополит повардарски између осталог истиче: „Прво у Македонској православној цркви – Охридској архиепископији не постоји некакав ‚руски утицај’, како што неки замишљају. Ми не негирамо да су поједини Руси наши духовни учитељи, једнако као и поједини Грци. Али по њиховом схватању грчки утицај је политички подобан, за разлику од руског, који је уздигнут на ниво бласфемије“.
Однос Цариградске патријашије према МПЦ-ОА показује да су црквени спорови и расколи идеалне ситуације да садашњи цариградски првојерарх, али и други фанариотски јерарси, потврде своје папистичке претензије у Цркви од Истока. Између стања сукоба и хаоса, која раздиру Цркву као Тело Христово, и папистичке тежње да се васељенска Црква устроји по моделу, речју С. Троицког, „апсолутне монархије“, постоји суштинска веза.
Слобода независних (=аутокефалних) помесних цркава, окупљених око Христа као главе Цркве, највећа је препрека папистичком пројекту преуређења Цркве по моделу апсолутне монархије. А да би по римском обрасцу Христа прогнали из Његове Цркве, а себе прогласили за Његове намеснике (vicarius Christi), фанариотски патријарси мора претходно да обесмисле установу аутокефалности.
Да су папизам и аутокефалност супротстављени појмови, види се у накарадној „аутокефалности“ коју је Цариград дао тзв. ПЦУ, али, чини се, још више из односа Цариградске патријаршије према православним Македонцима и њиховој Цркви. Уосталом, може ли бити слободе под Великим инквизитором?
