ЗОРАН ЧВОРОВИЋ И ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Црква, сакрализација политике и биоетичка питања

У интервјуу датом за Божић недељнику „Печат“, ове, 2022. године, епископ бачки др Иринеј Буловић је, са њему својственом прецизношћу, дао одговор на низ питања која муче савременог православног Србина, али је, по нашем мишљењу, нарочито битан начин на који је изложио трезвено становиште кад је пред нама ковид 19 и коронократија као модел реорганизације друштва. Интервју је заснован на прецизним запажањима здравог разума кад је званични „корона наратив“ у питању, али и прожет хришћанском вером која опомиње неке „медицинске диктаторе“ да Христос никога није лечио на силу.

Наравно да се не пориче постојање болести и њена смртоносност, али се поставља питање колико су ефикасни методи борбе против короне, а нарочито масовна вакцинација непровереним цепивима, прва таквог обима у историји.

Епископ бачки, који је и сам преживео болест, наводи разностране приступе датом проблему и даје мултиперспективне одговоре који су увод у нова питања, али је најважније да је, у име свих православних верника, имао одлучности да каже да је Бог јачи од болести, и да је слобода вероисповести, а пре свега светопредањског примања Тела и Крви Христове из причасне Чаше нешто неприкосновено.

ГЛАС У ОДБРАНУ СЛОБОДЕ

Не заборавимо – дигнут је и глас у одбрану човекове боголике слободе и слободе друштва, управо како се очекује од теолога који је, у исти мах, и епископ:“ Историјски аспект пандемије смо, надам се, у досадашњем разговору довољно осветлили. Антрополошки и цивилизацијски, она се јавља као нови изазов, као најновија – срећом, не и најстрашнија – у дугом низу епидемија и пандемија које човека прате од искони до дана данашњега. Најмучнији су, међутим, политички и са њиме нераскидиво повезани економско-финансијски аспект. Временски прва епидемиолошка мера, која се, ево, претворила у трајну меру, јесу изолација људи, делимична или потпуна, и држање растојања међу људима. Постепено, међутим, државни и политички чиниоци широм света, било на подстицај медицинских ауторитета било уз њихов накнадни пристанак и сарадњу, почели су да прелазе сваку границу у забрањивању дружења међу људима (а човек је, не заборавимо, дружевно и друштвено биће, те ван заједнице са другим људским бићима и не живи као човек), у укидању слободе кретања и учествовања у јавним манифестацијама, у кршењу права верника на јавно богослужење и, уопште, на практиковање вере, све до упада полиције у храмове и изгоњења верника из храмова, са врхунцем у покушају да се специјално хришћанима забрани оно што им је најсветије, а то је свето Причешће, или да им се, под претњом силе, пропише како смеју, а како не смеју да се причешћују, чега се нису досетили ни највећи гонитељи хришћанске вере током историје. Не постоји међународни документ о слободама и правима нити појединачни устав неке државе који није грубо нарушен или, штавише, дефакто дерогиран у име борбе против пандемије или под изговором борбе против ње. Извесне земље, па и читав један континент, Аустралија, у то име или под тим изговором су постале нека врста модернизованих масовних логора. Поједини милијардери, знамо који, и поједини „светски моћници из сенке”, такође знамо који, не крију да је на њиховом нивоу пандемија и доживљена као идеална прилика да се спроведе планетарна контрола људи, држава и народа и експериментална провера докле се може ићи са наметањем неслободног друштва, односно са претварањем људи у безличне индивидуе и безимене бројеве, држава у протекторате наддржавних корпорација и „транснационалног” бизниса, а народа у аморфне масе теледиригованих произвођача и потрошача који живе – боље рећи вегетирају или животаре – од мрвица које им падају са пребогатих трпеза малобројних, али незаситих власника крупног капитала и већине ресурса планете Земље. По Орвелу, ропство је слобода. Није ли се у наше дане повампирило прастаро робовласничко уређење друштва? Или, пре ће бити, никад и није умрло него је само мењало маске? Одговор на савремени политички „тест” и „ресет” није, ипак, изостао: протести и демонстрације у многим земљама, као и огромно незадовољство њихових грађана, реакција су на програмирани глобални политички експеримент.“(1)

Овај интервју био је охрабрење за све вернике који очекују став својих пастира као нешто што се, у тешким временима, подразумева, али до чега није лако допрети.

То нас је и подстакло да се позабавимо темама какве су биоетичка питања и опасност од сакрализације политике, која може водити дубљим друштвеним сукобима.

ИСТИНСКИ БУНТ ИЛИ ИСТИНСКО ПОКАЈАЊЕ

Недавно је један од потписника овог текста, Зоран Чворовић, имао електронску преписку са извесним православним монархистом, који се залагао за хришћанску побуну против система у коме живимо, и у коме је, по саговорниковом мишљењу, демократија узалудна, јер нас политичари стално магарче:“Поштовани, написали сте: „Свесно занемарују да се систем никада нигде није променио на изборима и да се ништа не може десити без Божије помоћи.“  Као православни хришћани знамо да у свету све бива или по Божијој вољи или по Божијем допуштењу, па и овако устројена Србија. Када се будемо духовно преобразили као поједнци, покајањем и преумљењем, преобразиће се, као што знате, и свет око нас. У свету има јеванђељске науке онолико колико је Господ у нашим срцима.  Ви предлажете бунт против тог света или система око нас: „Зато сваки истински бунт против система мора да укључује не само економски или еколошки, већ пре свега духовни и национални чинилац.“ Ја, пак, верујем у бунт против сопствене палости и огреховљености, јер ако будемо споља бунтовали непреображени у меру раста висине Христове плашим се да се не сурвамо заједно са нашим социјалним утопијама у бездан у који се сурвао архибунтовник.  Јер, као што рече св. владика Николај не можемо код извршавања обавеза почињати с обавезама према свету и нацији, а да нисмо пре тога почистили коров у сопственој души и повели бригу о духовном узрастању сопствене деце. Та борба се не води у политици. Веровање да је данас могућа политика и држава каква је била у време светих Немањића, а да притом ми ничим духовно не наликујемо Србима тога доба, опасна је утопија, која је по последицама равна револуцији. Притом, мало шта знамо и о држави Немањића. Важно је знати да нису средњовековни хришћани бунтовали против античког света који су наследили, већ су постепено преображавали његове установе противне јеванђељском учењу.  ( Зато, примера ради, у Немањићкој Србији имамо отроке-робове, иако Црква осуђује ропство ). И да се вратимо на почетак, Господ ће допустити код православних народа обнову монархије тек по нашем преображењу и обожењу. Зато ја не могу да будем у овом моменту практични монархиста, иако сам то по убеђењу као православни хришћанин. Свака другачија обнова монархије била би фарса опасних последица. Политика, по мом мишљењу, не сме бити утопистичка, јер политика је уређење правосуђа, образовања, здравства, што су врло практичне ствари.  Стога у политици морамо да баратамо чињеницама, а не нашим уобразиљама. Истовремено, политика мора да буде идеолошки осмишљена, да се темељи на одређеном систему вредности и погледу на свет и у том делу она надилази датост и може и треба да има темељ у хришћанској етици. И најзад, као православни хришћанин живим у секуларној држави, она је то по Уставу и у реалности. Да ли ми се то свиђа јесте сасвим друго питање, али то питање нема везе са мојим или Вашим спасењем, јер се ми не спасавамо у држави, већ у Цркви. Да ли је могућа другачија држава од секуларне у време  одавно започете апостасије? По мом скромном суду – не. Ако патриоте буду чекали другачију државу за свој јавни ангажман или ако ову буду рушили бунтом, плашим се да ће им се деца пробудити у језивијој стварности од оне коју можемо замислити. А наше је обавеза да се трудимо за ближње.“
О чему је реч?

НЕСТАНАК ХРИШЋАНСКИХ ДРЖАВА И РАДИКАЛНА СЕКУЛАРИЗАЦИЈА

Православни хришћани полазе од ограничености и условности људских, односно државних закона. Они Божији закон надређују људском. Као израз таквог схватања у Византији је, на основу једне Јустинијанове новеле, црквени канон добио већу правну снагу од државног закона, па су закони супротни канонима били неважећи.

Данашње државе су настале као резултат дугог процеса апостасије, отпадања од Бога и Цркве. Саме православне монархије су у много чему пале на историјском испиту, иначе Господ не би дозволио њихов нестанак. Сетимо се само власти Романових: што су Петар и Катарина Велики урадили Руској Цркви, упркос спољашњем исповедању хришћанске вере, у много чему је било „протобољшевичко“ гоњење православног хришћанства по моделу протестантског стављања државе изнад савести људске и црквеног устројства. Да и не говоримо да се, због идеологије југословенства, последња два српска владара из куће Карађорђевића, нису ни миропомазала на царство, какав је био Богом благословени поредак за православне владаре.

Данас се хришћански поглед на право не може наметнути агностицима и атеистима, а да се не изазову немири и несреће у друштву, јер агностици и атеисти чине већину у односу на оцрковљени део друштва ( није реч о номиналним хришћанима, наравно ). А Црква се на Св. Литургији моли за мир света. У којој мери ће савремено право изражавати хришћанска уверења једног друштва зависи од броја, снаге и искрености вере савремених хришћана. Једном речју, верски неутрално право је плод дуге апостасије,  али шта тек рећи за ново антихришћанско законодавство?  Борбу морамо усмерити против њега, а не тражити нешто што је нереално, што је било у Византији или средњовековној Србији, јер ми нисмо ни Ромеји, ни Немањини Срби. Боље је имати вредносно неутрално право него неопаганско право Новог светског поретка које хришћане гони и говори им, као Римска империја некад, „Није вам дозвољено да постојите“.

Ако судимо са становишта Откровења чини се да ће у будућности православним хришћанима  бити приоритетније да заштите своју индивидуалну слободу вероисповести, него што ће им се дати прилика да поново христијанизују државу и право. Међутим, то како ће изгледати будућност јесте тема која превазилази наше скромне увиде, пошто се знања о будућности дају благодаћу Божијом само ретким светим отшелницима који су напустили овај метежни свет и отишли у пустињу.

Шта то конкретно значи?

ШТА ТРЕБА БРАНИТИ

У време у коме живимо, светосавски епископат и свештенство мора пред државом да брани право Цркве (колективна слобода вероисповести) и верника појединаца (индивидуална слобода вероисповести) на слободно исповедање своје вере, што значи, примера ради, и право да одбију неки медицински захват из верског убеђења или да своју децу васпитавају и образују у складу са својим религиозним уверењем.

Чини се да православни не схватају колико су данас основни постулати традиционалног либерализма важни за одбрану њихове слободе у односу на све тоталитарнију савремену државу. Ради се о својеврсном  историјском парадоксу, додуше из угла историје Запада, пошто је у 18. и 19. веку либерализам с грађанским револуцијама извршио коначну дехристијанизацију западних друштава.

С друге стране не можемо тврдити да наше законодавство треба да почива на хришћанској етици само на основу чињенице да се огромна већина наших грађана изјашњавају као православни хришћани. Да би добили демократски легитимно законодавство утемељено на хришћанској етици (а за то су потписници ових редова свим својим личним и јавним ставом ), нпр. у погледу абортуса као утробног чедоморства, морали би  ( номинално ) православни бирачи да на изборима као своје представнике у Скупштину Србије уведу посланике утемељене у хришћанској етици, а таквих, по свему судећи, нема. Самим тим је, из практичне перспективе, а не са становишта жељеног, упитан и православни карактер српског друштва.

Али, сведочити се мора: хришћанска истина је вечна, а не релативна категорија. Стога је клир, по благодати хиротоније и рукоположења, дужан да глас свог непристајања на наметање антихришћанских државних закона учини јачим од протеста православног лаиката. Клир је водећа снага која ће гласове лаиката усмеравити у борби за вредности, али, пре свега и изнад свега, за законе који ће бити вредносно неутрални, а не антихришћански и антихристовски. Уосталом, народ каже:“Триста – без попоа ништа“.

ДРЖАВА: НЕУТРАЛНА ИЛИ БОГОМРЗАЧКА?

Уосталом, све је то већ речено у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“:“Начело слободе савести, које се као јуридички појам појавило у периоду од 18. до 19. века, претвара се у једно од темељних начела међуљудских односа тек после Првог светског рата. Оно је сада потврђено Општом декларацијом људских права и улази у уставе већине држава. Појава начела слободе савести сведочи о томе да се у савременом свету религија од „опште ствари“ претвара у човекову „личну ствар“. Тај процес сам по себи сведочи о распаду система духовних вредности, о губитку усмерења ка спасењу у већем делу друштва које је утврдило начело слободе савести. Ако се првобитна држава појавила као инструмент којим је у друштву утврђен божанствени закон, онда слобода савести коначно претвара државу у искључиво земаљску институцију, која се није везала религиозним обавезама.

Установљење јуридичког начела слободе савести сведочи о томе да је друштво изгубило религиозне циљеве и вредности, о масовној апостасији (отпадништву) и о фактичкој равнодушности према делу Цркве и победи над грехом. Међутим, то начело се показало као једно од средстава постојања Цркве у нерелигиозном свету, допуштајући јој да има легалан статус у секуларној држави, као и независност у односу на иноверне или неверујуће друштвене слојеве.

Онај државни поглед на свет који је неутралан у односу на религију не противуречи хришћанској представи о призиву Цркве у друштву. Међутим, Црква је дужна да држави укаже на недопустивост ширења убеђења или дејстава који воде ка потпуној контроли над животом личности, над њеним убеђењима и односима с другим људима, а такође и ка рушењу личног, породичног или друштвеног морала, ка вређању религиозних осећања, наношењу штете културно–духовној самобитности народа или ка појави претње светом дару живота. У остваривању својих социјалних, доброчинитељских, образовних и других друштвено значајних програма, Црква може да рачуна на помоћ и садејство државе. Исто тако, она има право да очекује да ће држава, приликом уређења својих односа с религиозним заједницама, узимати у обзир број њихових припадника, њихово место у формирању историјског, културног и духовног лика народа, као и њихову грађанску позицију.“

Дакле, да поновимо: Црква је независна од државе. У времену у коме живимо, када антихришћанска држава намеће антихристовске законе, за Цркву је најбоља позиција борба за неутрално право, које ће штитити слободу савести – свачије савести. Зато је веома битно да овакво становиште заузму и патриотске политичке организације, којима је православни идентитет важан и одређујући.

ОПАСНОСТ  ОД САКРАЛИЗАЦИЈЕ ПОЛИТИКЕ

Патриотском делу јавности неретко је својствено да поједине друштвене теме претвара у предмете својеврсног култа о којима не може да се води рационални дијалог. Пошто се изврши сакрализација предмета о коме је реч, пошто се више не ради о друштвеном питању, него о предмету култа, према неистомишљеницима почиње да се показује секташка нетрпељивост, па се друштво због тога радикално дели и сукобљава.

Овај феномен изворно је био својствен енглеским пуританцима и америчким протестантима, код којих је, после губитка причасног заједништва и након секуларизације религиозног акта, човекова жеђ за свештеним надокнађивана сакрализацијом појединих ставова и вредности друштвеног морала. Док је у Византији борба за ортодоксију као истину вере и духовног живота била у средишту политичких и друштвених полемоса (сетимо се само епохе тзв. „паламитских спорова“), савремено посветовњачено друштво Запада сакрализује теме које по својој природи не могу бити сакралне. Рецимо, питање обавезности вакцинације (потписници ових редова су, иначе, својим јавним ангажманом, јасно показали да су против обавезне вакцинације, а за слободу избора ) може бити и јесте само ПРАВНО ПИТАЊЕ,  а не предмет „вакцинашког“ или „антивакцинашког“ култа.

Предмет световне политике не може бити једна верска тема као таква, нити се било која тема световне политике сме сакрализовати. Предмет световне политике су правна правила која регулишу живот једне заједнице. Кроз световну политику се мора сваком обезбедити право да одбије вакцину из био ког разлога, па и из верског, и то је довољно када је у питању световна политика. 

НЕОПХОДНОСТ ЦРКВЕНОГ ОДГОВОРА

Ипак, шта је основни разлог сакрализације појединих друштвених тема? Није у питању само посветовњаченост друштва, него уклањање клира и богослова Помесних Цркава од озбиљног бављења актуелним духовно – друштвеним напетостима, па и биоетиком ( а питање обавезног вакцинисања је, између осталог, хришћанско биоетичко питање ). Ако у беседама епископа и клира нема биоетичких тема, ако се оне  не налазе у разговорима свештеника и верника после Литургије, ако се прећуткују да би се, из овог или оног разлога, угодило световним властима, оне ће се појављивати у пољу дводимензионалне политичности, и постаће „светиња“ оно што не може бити освештано.

Давно је Жарко Видовић рекао да парохије морају постати наши нови завичаји, јер смо без завичаја остали. А дијалог је кључни пут ка заједништву и самопознању:“Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом. О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем – нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења./…/ Наши свештеници се издвоје у своју собу, затворе врата, изолују се и немају више везе са верницима. Кад дође епископ и он се изолује од верника или у затворени круг коме ми не можемо да присуствујемо. Зашто они себе издвајају? То је одсуство црквености. Они морају да наставе са нама дијалог какав је вршен у Литургији./…/ Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо – зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. Како ја да поштујем његово достојанство другачије него да га поштујем у његовом присуству? Црква може бити жива, а не наредбодавна. Зашто да се пароси и лаици боје епископа? Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! /…/ Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја – толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски – брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији.“

Ни више ни мање него синови Божји.

ОДНОС ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ

У „Основима социјалне концепције Руске Православне Цркве“ јасно је речено:“Црква непогрешиво проповеда Христову истину и преноси људима моралне заповести које потичу од Самог Бога, због чега нема власт да измени било шта у свом учењу. Она нема власт ни да заћути, ни да престане да проповеда истину, без обзира на то какво учење прописују или шире државне инстанце. У том погледу, Црква је потпуно слободна од државе. Ради несметаног и унутрашње слободног проповедања истине, Црква је током историје била више пута прогоњена од стране непријатеља Христових. Међутим, и прогоњена Црква је позвана да трпељиво подноси прогоне, не ускраћујући лојалност држави која је прогони.

Правни суверенитет на територији државе припада њеним властима. Према томе, оне одређују јуридички статус Помесне цркве или једног њеног дела, препуштајући јој могућност неспутаног вршења црквене мисије или пак ограничавајући ту могућност. Самим тим, државна власт пред лицем Вечне Правде даје суд о самој себи и, на крају крајева, предсказује своју судбину. Црква остаје лојална држави; међутим, изнад захтева за лојалношћу је божанствена заповест: извршавање дела људског спасења у свим условима и у свим околностима.

Ако власт присиљава православне вернике да одступе од Христа и Његове Цркве, а такође и на грешна, душегубна дела, Црква је дужна да таквој држави откаже послушност. Следећи заповест своје савести, хришћанин може да не испуни заповест власти која га присиљава на тежак грех. У случају да црквена Пунота није у могућности да се повинује државним законима и одлукама власти, црквене старешине могу да, након дужног разматрања питања, предузму следеће поступке: да у погледу проблема који се појавио ступе у дијалог са властима; да позову народ да примени демократски механизам за измену законодавства или преиспитивања одлуке власти; да се обрате међународним инстанцама и светском јавном мнењу; да се обрате својим чедима с позивом на мирну грађанску непослушност.“

У овом исказу садржана је пунота истине за коју се и потписници ових редова залажу. Да би се избегла Сцила клерикализма и Харибда сакрализације политике, треба пловити бурним морем овога света не само са Одисејевом мудрошћу, него, пре свега и изнад свега, са хришћанским смирењем и логосним читањем знакова времена.

1.    http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_dr_irinej_bozhitshni_intervju_pechatu

Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић