Зоран Чворовић: „Хијена Европе” – у служби прекоморског господара

Како би по сваку цену оправдала позицију земље предводника русофобије и најлојалнијег англосаксонског клијента на европском континенту, Влада Пољске свакодневно излази у јавност с предлозима нових и радикалних казнених мера против Русије. Тако је премијер Матеуш Моравјецки тражио од Европске уније да се у новом пакету антируских санкција нађе и трговинска блокада Русије, која би, по његовим речима, подразумевала „блокаду: како морских лука – забрану уласка у луке руских бродова под руском заставом и с руским робама, тако и забрану коришћења копнених трговачких путева”.

Истовремено је Моравјецки изјавио како се „нада да ће Бајденова посета” Бриселу, 24. марта, бити „додатни елемент притиска на каткад исувише неагилне лидере ЕУ”, нарочито када је у питању увођење санкција руском енергетском сектору. Тиме је отклонио сваку сумњу у то ко је стварни властодавац пољске владе и за чији рачун Пољска гура ЕУ у тотални, за сада само економски рат против Русије.

Писмо енглеској краљици

Данашња пољска политичка елита је само верни следбеник политичког наслеђа својих предака, о чему најбоље говори управо предлог Моравјецког. Трговинску блокаду Русије предлагао је Елизабети I Тјудор шездесетих година XVI века ондашњи пољски краљ Сигисмунда II. Суочен с убрзаним војним и привредним јачањем Русије Ивана IV, пољски владар тражи од енглеске краљице да заједнички изврше трговинску блокаду Русије затварањем балтичке луке Нарва, преко које су тада у Русију стизали западни занатски производи, као и западни мајстори који су преносили своја техничка знања.

У писму које краљ Сигисмунд пише енглеској краљици 1566. године стоји: „Ваше височанство, ево зашто ми не можемо дозволити пловидбу у Московију, а она не може бити допуштена из разлога који се тичу не само нас лично већ се тичу и религије и целокупног хришћанског света. Зато што ће се, као што смо већ рекли, непријатељ научити (Рус) захваљујући слободном проласку (бродова); научиће се, што је важније, да се служи оружјем које је непознато у његовој варварској земљи; чак и ако му више не будемо ништа довозили, научиће се, што сматрамо најважнијим, већ од самих мајстора који ће захваљујући пловидби моћи да тамо слободно пристижу, па ће се захваљујући њиховом раду и у његовој варварској земљи лако произвести сви ти предмети који су потребни за вођење рата, а за које до сада нису ни чули да постоје.”

Непријатељ слободе

У писму из 1569. пољски краљ наводи: „Москаљ, тај непријатељ сваке слободе у поднебесју, свакодневно јача према мери све већег допремања у Нарву разних предмета, онако како му достављају не само робе већ и оружје до сада њему непознато, и занатлије и највештије мајсторе, па захваљујући томе он јача за победу над свим другим (владарима). Овом је немогуће стати на крај све док буде тих пловидби за Нарву. И ми добро знамо да Вашем величанству не може бити непознато како је речени непријатељ окрутан, како је силан, како он тиранише своје поданике и како су они сервилни пред њим. Ми смо до сада, по свој прилици, њега (Руса) побеђивали само зато што је он био неук у занатству и неупућен у политику.”

Да би оправдао захтев трговинске блокаде Русије, пољски краљ користи неке од класичних негативних стереотипа који су били укорењени међу западним хришћанима још у XVI веку: Русија је варварска земља, руски политички режим је тирански, а „Москаљи” су сервилни према својим властодршцима.

Улога у интермаријуму

Пољску русофобију одувек је пратила национална мегаломанија. Тако су између два светска рата русофобија и национална мегаломанија гурнули Пољску у наручје Трећем рајху, с којим је Варшава почетком јануара 1934. закључила први у Европи Уговор о ненападању. Пољска очекивања од савезништва с Хитлером пренео је у јануару 1939. пољски министар иностраних послова Јозеф Бек немачком колеги Рибентропу: „Пољска претендује на Совјетску Украјину и на излаз на Црно море” (Јуриј Рубцов). Пре тога је Хитлер за подршку Минхенском споразуму, којим је започета деоба Чехословачке, даровао Варшави чешку Шлезију. Успостављање заједничке државне границе с Румунијом и Мађарском било је, како пише Владислав Гуљевич, у складу са стратешком тежњом међуратне пољске политике да Пољска постане кључни геополитички фактор између Балтика, Црног мора и Јадрана. Исту улогу Вашингтон је у оквиру геополитичког пројекта „Интермаријум” доделио и данашњој Пољској.

Идеалан алиби

Крајњи бенефицијар русофобије и патолошке мегаломаније међуратне пољске политичке и интелектуалне елите била је англосаксонска политичка и пословна елита, којој је циљ био да се што је могуће више распламса рат на континенту, у коме ће се демографски и материјално потрошити њени главни геополитички ривали Совјетски Савез, Француска и Немачка. У томе су успели, јер се Пољска (као и Румунија) изричито супротставила захтеву Москве да дозволи прелазак совјетских трупа, чиме, према извештају амбасадора Француске у Русији од 15. августа 1939, „постаје немогуће формирање фронта отпора са учешћем руских снага”. А на формирању заједничког антихитлеровског фронта с Лондоном и Варшавом, Париз и Москва су неуспешно радили од почетка 1939. године. Одбијање Варшаве служило је Лондону као идеалан алиби.

Имајући све ово у виду, Бајденова посета Варшави 25. марта, и то након претходног дана одржаног ванредног самита земаља Г7 и НАТО-а у Бриселу, вероватно ће бити прилика да се до крајности подстакну апетити „хијене Европе”, како је цинични Черчил називао Пољску. То би могло да буде увод у нову радикалнију фазу рата између Русије и НАТО-а.